Nevidljiva pandemija Crne Gore: Nasilje nad ženama

Piše: Maja RaičevićBroj prijava policiji ostao je na nivou uobičajenog, što govori o značaju poverljivih specijalizovanih servisa za podršku žrtvama nasilja koje vode ženske organizacije, ali i o nedovoljnom poverenju u državne institucije.U jednom od slučajeva prijavljenom Centru za ženska prava, policija je reagovala na poziv komšija koji su danima slušali buku iz susednog stana. U pitanju je bilo partnersko nasilje, a žrtva žena u poodmakloj trudnoći. Nasilje se odvijalo u prisustvu njihove dvogodišnje ćerkice, što zakon prepoznaje kao otežavajuću okolnost. Međutim, policijska patrola je samo upozorila nasilnika, predložovši ženi da sa detetom napusti stan, umesto da ga, kako zakon nalaže, udalji iz stana i procesuira po službenoj dužnosti.Dok su tužilaštvo i policija sa dotad neviđenom efikasnošću procesuirali građane koji su kršili mere protiv pandemije, odgovor na nasilje u porodici nije bio ni približno tako ažuran. Iako je Vlada u saradnji sa nevladinim organizacijama pokrenula kampanju “Bezbedna kuća”, sa jasnom porukom ženama da ne trpe nasilje i da računaju na efikasnu podršku policije, Centar za ženska prava je zabeležio više slučajeva u kojima je izostala adekvatna reakcija nadležnih. Zbog toga je od policije i tužilaštva zatraženo da u slučaju kršenja mera za zaštitu od nasilja u porodici, pokažu istu ažurnost kao kod kršenja mera protiv pandemije.Razmere nasilja u porodici i nasilja nad ženama su i pre aktuelne krize predstavljale svojevrsnu nevidljivu pandemiju, sudeći po istraživanju sprovedenom 2017. godine (UNDP), koje je pokazalo da je 42 % žena u Crnoj Gori preživelo neki oblik nasilja tokom života i da ovo kršenje ljudskih prava Crnu Goru godišnje košta 223 miliona evra, sa progresivnom tendecijom u godinama koje dolaze.Institucije teže prepoznaju nasilje kad ono ne uključuje fizičko zlostavljanje, kada se manifestuje kao kontrola i prinuda koju sprovodi onaj član porodice koji ima veću društvenu i ekonomsku moć. Nasilnici često koriste nasilje, zastrašivanje, ponižavanje i izolaciju kako bi žrtvama oduzeli pravo na fizičku sigurnost, dostojanstvo i poštovanje. Iako se svi oblici zlostavljanja odnose na moć i kontrolu, prisilna kontrola je strateški oblik trajnog ugnjetavanja koji napada sva područja života žrtve, uključujući i sve njene izvore podrške i resurse. Uz to, malo se elemenata prisilne kontrole trenutno smatra krivičnim delom što dodatno komplikuje ovo pitanje u kontekstu porodičnog nasilja. Jedan od posebno aktuelnih oblika prinude je i ekonomska deprivacija, onemogućavanje ženama i deci osnovnih sredstava za život, koje se često manifestuje kroz nedavanje alimentacije. Nesposobost države da obezbedi primenu prava dece na redovno izdržavanje, svojevrsni je oblik strukturne diskriminacije i jedan od uzroka siromaštva među ženama i decom u Crnoj Gori.

Navedeno nas opominje da odgovor na rodno zasnovano nasilje nad ženama i u porodici zahteva razumevanje svih pomenutih obrazaca ponašanja i njihovih dugoročnih posledica na žrtve. Zahteva razumevanje da odlazak od nasilnika i napuštanje nasilnog odnosa često ne znači kraj nasilja, koje se dalje manifestuje kao pritisak nasilnika na institucije, kontrola partnerke preko drugih članova porodice ili zajedničke dece, a sve češće i kroz podnošenje neosnovanih prijava protiv nje, najčešće za nasilje nad decom. Potrebno je da institucije razumeju ove mehanizme i unaprede međusobnu saradnju i posvećenost kako bi nasilnike pozvali na odgovornost, a hiljade žena i dece oslobodili nekad samo njima znanog terora koji svakodnevno preživljavaju, posebno u uslovima krize koja nas je pogodila.Tekst preuzet sa sajta Okruženje.netPratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram