0
Mariji Aleksić iz Beograda pošlo je za rukom da sa samo 30 godina obiđe 45 zemalja. Najveći utisak na nju je ostavila Afrika, gde je poslednji put bila pre dve godine. Njen sedmomesečni boravak pokvarila je bolest koja se često javlja kod turista koji posećuju Afriku.
Pročitajte još:
„U Africi san bila pre dve godine, morala sam da prekinem putovanje jer sam dobila malariju. To je bila treća malarija u roku od šest meseci, pa mi se stanje dosta pogoršalo. Imala sam baš velikih zdravstvenih problema. Morala sam da se vratim u Srbiju“, kaže Marija.
Ova bolest je, kako nam kaže, malo uplašila, te nije bila sigurna da li da se ponovo uputi na ovaj kontinent na kome je posetila Ganu, Nigeriju, Burkinu Faso, Obalu Slonovače i Benin i upoznala prema njenom mišljenju, najbolje ljude na svetu.
„Prvi put sam u Afriku došla direktno sa Tajlanda i doživela sam ogromni kulturološki šok. Taj deo Azije u kojem sam bila je totalno drugačiji, jedan modernizovan svet, dok u Africi sa druge strane je sve u bojama, muzici, ples, svi su nasmejani, glasni. Sve mi se svidelo. Afrikanci su ubedljivo najbolji ljudi na svetu. Imaju toliko malo, a opet su toliko srećni. Svi se osmehuju, svi će ti pomoći ukoliko mogu”, kaže.
View this post on Instagram
Nju je oduševila Afrika, a i ona je oduševila Afrikance.
“Svi su bili radoznali, zanimalo ih je zašto sam došla tu, šta radim, šta sam sve videla, da li mi se dopada. Nisu navikli na belce, pogotovo u tom delu Zapadne Afrike gde nema turista. Beli ljudi koje oni viđaju su obično ljudi na pozicijama, vlasnici kompanija, menadžeri… Oni ni njih ne viđaju, niko od njih ne odlazi sa njima na pijacu, ne jede na ulici za pola dolara. Još uvek se osete te klasne razlike. I onda kada vide neku osobu koja zaista voli njihovu kulturu, kojoj nije problem da jede sa njima zajedno rukama, to je njima fascinantno”, dodaje.
Ali naspram tih srećnih i skromnih ljudi su oni vrtoglavo bogati što, kako kaže Marija, čini klasne razlike nepremostivim.
“Prava slika Afrike se dosta razlikuje od one koju mi u glavi imamo. Ja sam tamo upoznala jako bogate ljudi. Oni su bogatiji od mnogih Evropljana koji važe za imućne ljude. U sred Afike imaju skupe stanove, automobile koji vrede po pola miliona evra, kada prave žurke zakupe čitav klub… A sa druge strane, u istoj državi, imate ljudi koji preživljavaju mesec sa 50 dolara”, kaže.
Pored siromaštva, jedan od najvećih problema je bezbednost.
“Što se tiče bezbednosti, na primer u Burkini Faso, samo dvadeset odsto države se smatra sigurnom zonom. Čak i tih 20 odsto strane ambasade boje žutom bojom, što znači da je u njoj uvek prisutna opasnost. Ostatak je crven, što znači da je situacija alaramantna. Pa tako ako odete recimo malo van grada, u pustinjski deo šansa da će vas progutati mrak je stoprocentna. Stoga crvene zone nije ni moguće obilaziti”, naglašava Marija.
Ona se ipak nije preterano plašila i uvek je putovala autobusima sa domaćim stanovništvom.
“Čitav boravak u Africi sam putovala minibusevima, avionske karte su dosta skupe. Avonom sam jedino putovala od Nigerije do Obale Slonovače, jer nisam mogla da pređem granicu kopnenim putem zbog nekih administrativnih problema sa vizom. Jedino što se ne preporučuje jeste noćno putovanje autobusima po Africi. Zato što kao prvo voze katastrofalno i nebezbedno, zatim putevi su užasni i kao treće ima dosta lopova koji izleću na put kako bi zaustavili vozilo i opljačkali ga. Meni se to nije dogodilo, ali jednom sam putovala po mraku i nikada više neću. Čovek je vozio kao manijak, upali smo u neki jarak, morali smo da napustimo vozilo, da usred noći čekamo drugi autobus”, kaže ona.
Sva ova iskustva će imati priliku da ponovi.
“Nisam znala da li je ponovni odlazak u Afriku dobra ideja. Malo sam se plašila. Međutim, onako neobavezno sam gledala karte preko Skajskenera. Satima sam razgledala ponudu, da bih videla da postoji jeftina karta za let iz Abu Dabija do Najrobija, glavnog grada Kenije. Za let od Beograda do Abu Dabija sam takođe našla povoljnu kartu i kupila sam ih u jednom smeru za kraj oktobra”, kaže.
Njeno osnovno pravilo je da ne kupuje povratnu kartu i ne planira detaljno svoja putovanja.
“Imam ja osnovni plan, u smislu znam šta bih htela da obiđem, ali ne držim ga se striktno. Odem tamo gde sam se uputila i onda na licu mesta saznam šta je zanimljivo videti, gde bi trebalo otići, u zavisnosti od toga odlučim koliko ću da ostanem”, dodaje.
BONUS VIDEO: Panamski kanal, kako je skraćeno putovanje brodovima
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
