160
Rezolucija o genocidu u Srebrenici usvojena je sinoć u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija (UN). Za Rezoluciju, kojom je 11. jul proglašem Međunarodnim danom promišljanja i sećanja na genocid u Srebrenici, glasalo je 84 zemalja, protiv je bilo njih 19, a uzdržanih 68. Pred vama su odgovori na pet ključnih pitanja koji će vam pomoći da razumete šta se sinoć desilo u Njujorku, a nije proglašenje Srba genocidnim narodom.
Rezoluciju o Srebrenici predložile su Nemačka i Ruanda, dok je oko 30 zemalja kosponzorisalo dokument. Motiv ove dve zemlje da predlože Rezoluciju, koja znači da će se 11. jul svake godine obeležavati kao Dan sećanja na genocid u Srebrenici, leži u sopstvenoj mučnoj prošlosti.
Nemačka je posle više od 100 godina priznala da je počinila genocid u Namibiji. Sve se dogodilo početkom 20. veka, kada su nemački kolonizatori ubili na desetine hiljada iz plemena Herera i Nama. Namibija je bila pod okupacijom Nemačke od 1884. do 1915. godine.
Iako ne postoje tačni podaci o broju žrtava, poznato je da ih je bilo na desetine hiljada.
Kada je Nemačka priznala da je počinila genocid, obavezala se i da će formirati program za razvoj Namibije.
Program je osmišljen tako da pomogne oporavku zemlje, a u to ime je napravljen fond od 1,1 milijarde evra. Formiran je dogovor, po kom će Nemačka novac isplaćivati tokom 30 godina, dok će isti biti uložen u infrastrukturu i zdravstvenu zaštitu Namibije.
Sa druge strane, genocid u Ruandi dogodio se 1994. godine. Tada su pripadici naroda Hutu ubili na stotine hiljada pripadnika naroda Tutsi, ali i pripadnike svog naroda (Hutu) koji su bili umereniji.
Ovaj genocid predstavlja najsvirepiji zločin tokom Ruandanskog građanskog rata. Njega su počinile dve Hutu ekstremističke organizacije – Interahamve i Impuzamugambi. Masovna ubistva su se dogodila od 6. aprila do sredine jula 1994. i u njima je ubijeno 800.000 do 1.000.000 ljudi.
Međunarodna zajednica je pretrpela žestoke kritike, jer se smatralo da je intervencijom iste ovaj genocid mogao biti sprečen.
Rezoluciju o Srebrenici kosponzorisalo je više od 30 zemalja. Pred održavanje same sednice Generalne skupštine UN u Njujorku, kosponzorstvo su povukle tri zemlje – Vanuatu, Antigva i Barbuda i Malavi.
Vanuatu je ostrvska država u Melaneziji, koja se nalazi u južnom Tihom okeanu.
Vanuatu je prvo bio naseljen melanezijskim stanovništvom. Prvi Evropljani koji su posetili ostrva bili su deo španske ekspedicije koju je predvodio portugalski moreplovac Fernandes de Keiros 1606.
Tokom 1880-ih, Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo su dve zemlje koje su polagale pravo na delove arhipelaga, a 1906. su se dogovorile o okviru za zajedničko upravljanje arhipelagom kao Novim Hebridima kroz anglo-francuski kondominijum.
Pokret za nezavisnost nastao je 1970-ih, a Republika Vanuatu je osnovana 1980. i članica je UN i Komonvelta.
Antigva i Barbuda je ostrvska država koja se nalazi u Srednjoj Americi, na Malim Antilima. Smeštena je u istočnom delu Karipskog mora na granici sa Atlantskim okeanom. Ona se sastoji od dva glavna ostrva.
Ostrvo Antigva je istražio Kristifor Kolumbo 1493. godine. Antigvu je kolonizovala Britanija 1632. godine, a ostrvo Barbuda je prvi put kolonizovano 1678. godine. Antigva i Barbuda su pripojeni Zapadnoindijskoj federaciji 1958. godine. Sa raspadom federacije, ova ostrva su postala jedna od država Zapadnoindijske asocijacije 1967. godine. Sledila je samouprava u oblasti unutrašnjih poslova. Nezavisnost od Ujedinjenog Kraljevstva ostvarena je 1. novembra 1981, ali je država ostala član Komonvelta.
Republika Malavi je država u istočnoj Africi. Graniči se sa Tanzanijom na severu, Mozambikom na istoku, jugu i jugozapadu, i Zambijom na severozapadu.
Engleski istraživač Dejvid Livingston je prokrčio put britanskoj kolonijalnoj ekspanziji nakon čega je škotska prezbiterijanska crkva poslala više misija oko jezera. Iako su Britanci zadržali kontrolu tokom prve polovine 20. veka, period su obeležili brojni i neuspešni pokušaji da Malavi stekne nezavisnost.
Pritisak crkava Malavija i međunarodne zajednice je doveo do referenduma 14. juna 1993. na kome su građani izabrali novi višepartijski sistem. Na prvim slobodnim izborima 17. maja 1994. pobedio je Bekili Muluzi lider partije Ujedinjeni Demokratski Front (UDF), koji je formirao vladajuću koaliciju sa partijom Alijansa za Demokratiju. Koalicija je raspuštena juna 1996. ali neki njeni članovi su ostali u vladi.
Ukupno 68 zemalja je bilo uzdržano prilikom glasanja o Rezoluciji o Srebrenici. U pitanju su Alžir, Angola, Argentina, Jermenija, Bahami, Bahrein, Barbados, Benin, Butan, Bocvana, Brazil, Burundi, Kambodža, Kamerun, Kongo, Obala Slonovače, Kipar, Dominikanska Republika, Ekvatorijalna Gvineja, Etiopija, Gabon, Gruzija, Gana, Grčka, Gvatemala, Gvineja, Haiti, Honduras, Indija, Jamajka, Kazahstan, Kenija, Kiribati, Laos, Liban, Lesoto, Madagaskar, Maldivi, Meksiko, Mongolija, Mozambik, Namibija, Nepal, Nigerija, Oman, Panama, Papua Nova Gvineja, Paragvaj, Peru, Filipini, Sveti Kits i Nevis, Sveta Lucija, Sveti Vincent i Grenadini, Sejšeli, Slovačka, Solomonska Ostrva, Južni Sudan, Šri Lanka, Sudan, Surinam, Tadžikistan, Tajland, Tongo, Trinidad i Tobago, Tuvalu, Uganda, Ujedinjeni Arapski Emirati i Vijetnam.
Kada je reč o odnosima između Srbije i ovih zemalja, treba naglasiti Grčku i Slovačku koje su bile uzdržane.
Čelnici Slovačke neguju bliske odnose sa režimom u Srbiji, naročito od povratka Roberta Fica na vlast, te ne čudi što su u ovoj situaciji bili uzdržani.
Kada je reč o Grčkoj, bilo je indicija da će ova zemlja glasati za Rezoluciju o Srebrenici, ali je ipak ostala uzdržana, najverovatnije zbog bliskih turističkih i verskih odnosa sa Srbijom.
Protiv usvajanja Rezolucije o Srebrenici glasalo je 19 zemalja. U pitanju su Antigva i Barbuda, Belorusija, Kina, Komoros, Kuba, Kongo, Severna Koreja, Dominika, Eritreja, Esvatini, Grenada, Mađarska, Mali, Nauru, Nikaragva, Rusija, Sao Tome i Prinsipe, Srbija i Sirija.
Belorusija, Kina, Mađarska i Rusija su zemlje koje su od strane EU optužene za autoritarnost i kršenje vladavine prava, a istovremeno su zemlje čije vlasti neguju bliske odnose sa režimom Aleksandra Vučića.
Za usvajanje Rezolucije o Srebrenici glasale su 84 zemlje. Kada je reč o državama regiona, Albanija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Hrvatska, Crna Gora, Severna Makedonija, Rumunija i Slovenija glasale su za.
Ovo ne predstavlja odstupanje od onoga što su čelnici ovih zemalja unapred najavili. Od svih zemalja regiona, samo je Srbija glasala protiv Rezolucije.
POGLEDAJTE JOŠ:
160
3
14
Posebnu buru u Srbiji izazvali su amandmani na Rezoluciju koje je predložila Crna Gora, a koji su naposletku usvojeni. Prvi amandman crnogorska vlade glasio je: „ponavljajući da je krivica za zločin genocida individualizovana, te se ne može pripisati bilo kojoj etničkoj, verskoj ili drugoj grupi ili zajednici u celini“.
Drugi amandman kaže da se „potvrđujući nepovredivost opšteg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini u svim njegovim odredbama“.
Upravo u tome i jeste srž Rezolucije, koja poziva na obeležavanje međunarodnog dana sećanja na žrtve i osuđuju svi koji veličaju ratne zločine i zločince. Nijedna država i narod se ne pominju kao genocidni, na čemu insistiraju najviši srpski zvaničnici, počevši od Aleksandra Vučića.
BONUS VIDEO Gosti N1 o Rezoluciji o Srebrenici
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare