Kako je rat u Ukrajini podigao cene hrane – i u Srbiji

Sankcije uvedene Rusiji i Belorusiji, poremećaji u transportu kroz Crno more i rast cena gasa kao osnovnog inputa za proizvodnju azotnih đubriva, doveli su do snažnog skoka cena širom sveta, ali i u našem regionu.

Posledično, poljoprivrednici širom Evrope suočili su se sa neviđenim troškovima, Evropa je već godinama preplavljena protestima poljoprivrednika, a što se direktno prelilo na rast cena hrane, a ovaj efekat nije zaobišao ni Srbiju. Postoji nekoliko primera promena koje su se desile od 2022, a koje su imale najdrastičniji efekat po tržište i cene.

Proizvodnja azotnih đubriva

Jedan primer je proizvodnja azotnih đubriva, a koja se zasniva na amonijaku, a čija ključna sirovina za proizvodnju je prirodni gas. Kao što je već poznato, Evropa je pre rata uvozila značajne količine ruskog gasa po relativno nižim cenama, dok su Ukrajina i Rusija bile i glavni izvoznici fosfata i kalijuma potrebnih za druge vrste đubriva.

Nakon početka sukoba, cena prirodnog gasa u Evropi skočila je na istorijske maksimume, te je u avgustu 2022. godine, holandski TTF indeks beležio preko 300 evra po megavat-satu, što je bilo i do deset puta više od prosečnih cena pre krize. Kako proizvodnja tone amonijaka troši između 800 i 1.000 kubnih metara gasa, jasno je da je skok cena gasa momentalno gurnuo troškove proizvodnje đubriva u nebo, a što se vrlo brzo prelilo na cene na evropskom tržištu i poljoprivrednike.

Podaci Evropske asocijacije proizvođača đubriva (Fertilizers Europe) pokazuju da je u drugoj polovini 2022. godine čak polovina evropskih kapaciteta za azotna đubriva bila ugašena ili radila sa smanjenim kapacitetom zbog ove promene na tržištu. Rezultat je bio skok cena, jer dok je tona uree 2020. koštala oko 250 evra, krajem 2022. cena je dostizala i preko 900 evra. Fosfatna i kalijumska đubriva takođe su poskupela, zbog sankcija na izvoz iz Belorusije i poremećaja u Ukrajini. Poljoprivrednici su se tako suočili sa izborom da ili značajno smanje upotrebu đubriva i rizikuju pad prinosa, ili da snose trošak koji su kasnije pokušali da prenesu na potrošače kroz rast cena hrane.

Porast cena hrane

Evropski statistički zavod Eurostat beleži da su cene hrane u Evropskoj uniji u proseku porasle za oko 19% tokom 2022. i 2023. godine. Najviše su poskupeli proizvodi koji zavise od visokih prinosa ratarskih kultura, kao što su žitarice, uljarice i meso. Na primer, cena hleba u Evrozoni u septembru 2022. bila je u proseku 18% viša nego godinu dana ranije, dok su u pojedinim državama, poput Mađarske ili Litvanije, poskupljenja prelazila 30%. Mlečni proizvodi, meso i ulja beležili su slične trendove, jer su i stočari zavisili od skupih žitarica i proteinske hrane. Sličan trend dogodio se u Srbiji sa dvocifrenom procentualnom inflacijom cene hrane, a koja najviše pogađa najsiromašnije slojeve koji troše najveći deo svog dohotka na hranu.

Evropske vlade su pokušale da ublaže udar kroz subvencije i pakete pomoći poljoprivrednicima, ali strukturalni problem je ostao. Evropa je postala zavisna od globalnog tržišta đubriva, a visoke cene inputa prelile su se u lanac vrednosti. Dodatno, zbog klimatskih nepogoda u nekim sezonama, ponuda hrane je bila pod velikim pritiskom, pa su cene ostale visoke i kada je tržište gasa počelo da se stabilizuje tokom 2024. i 2023.

Danas, sredinom 2025. godine, cene gasa i đubriva donekle su se stabilizovale, ali su i dalje iznad nivoa pre krize. Urea u Evropi kreće se oko 500–600 evra po toni, što je značajno manje od vrhunca 2022, ali i dalje duplo više nego pre rata, sa ostalim inputima proizvodnje koji su takođe poskupeli, to stvara probleme za proizvođače. To znači da su i cene hrane ostale na višem „novom normalnom“ nivou. Inflacija hrane u EU usporava, ali se ne vraća unazad, dok u Srbiji i dalje iznosi oko 10% na godišnjem nivou.

Tri pouke

Pouke ove krize su zato višeslojne. Prvo, zavisnost od malog broja dobavljača strateških inputa, poput gasa ili kalijuma, nosi visoke rizike za celokupnu Evropsku uniju, a posredno i Srbiju. To se naročito odnosi na zavisnost od država sa kojima postoje velike razlike u političkim pitanjima, poput Belorusije ili Rusije, a što se trenutno ogleda i u saradnji sa Kinom u sferi fosfata. Drugo, poljoprivreda u Evropi i Srbiji pokazala se ranjivom na geopolitičke šokove, jer je globalno tržište hrane u potpunosti međupovezano, pa se posledice šokova brže prenose duž celog lanca. Treće, potreba za diversifikacijom izvora snabdevanja i razvojem održivijih, manje energetski intenzivnih tehnologija postala je ključna tema u Evropi.

Iako je u centru medijskog izveštavanja o ratu u Ukrajini energetika bila glavna tema i snabdevanje domaćinstava i industrije povoljnim gasom glavni izazov, evropska poljoprivreda je pretrpela veliki indirektan udarac koji nije često bio tema. Uprkos tome što pitanje uvećane cene đubriva i efekata po tržište nisu bili u centru pažnje, potrošači i poljoprivrednici su osetili značajne efekte. To je pokazatelj da političke i vojne eskalacije mogu da imaju efekte i na oblasti koje nisu prva asocijacija ili glavna medijska tema.