4
Sukob Azerbejdžana i Jermenije zbog regiona Nagorno Karabah ulazi u četvrtu nedelju i nastavljen je uprkos potpisivanju dva primirja. Jermenski zvaničnici i stručnjaci za međunarodne odnose ističu da u ovom sukobu vodeću ulogu ima Turska. Profesor Univerziteta u Jerevanu, poznati turkolog i član Akademije nauka Jermenije Ruben Safrastjan u razgovoru na Nova.rs objašnjava šta je interes Turske u ovom sukobu.
„Turska je inicijator učešća džihadista iz Sirije i Libije. Informacije iz međunarodne štampe govore i o učešću turskih specijalaca na strani Azerbejdžana“, kaže Safrastjan.
Borba za nezavisnost Jermena iz Nagorno Karabaha, teritorije koja je zvanično autonomija u okviru Azerbejdžana, počeo je još 1988. godine. Taj rat trajao je do 1994, a uz sporadične incidente tada dogovoreni mir trajao je sve do 2016. i aprilskog rata od četiri dana. Sukobi koji su počeli 27. septembra ove godine razlikuju se od prethodnih i po tome što je Turska otvoreno podržala ratne napore Azerbejdžana. Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan često je u javnim obraćanjima nastupao kao da je Turska u ratu. Azerbejdžanska vojska je dominantnija na terenu zahvaljujući modernom naoružanju iz Turske, naročito bespilotnim letelicama koje seju strah među preostalim stanovništvom Nagorno Karabaha.
Safrastjan, koji se bavi istorijom Otomanskog carstva i širenjem uticaja savremene Turske ističe da postoje dva nivoa učešća zvanične Ankare u jermensko-azerbejdžanskom sukobu.
„Sa strategijske tačke gledišta, oni sprovode političku ideologiju panturkizma. Glavni cilj je uspostavljanje unije turkijskih naroda (turskojezičnih nacija) pod vođstvom Turske. Ta ideologija u ovom momentu ima vodeću ulogu u modernoj Turskoj. Koalcija Erdoganove partije je poznata panturska partija MHP, čiji je lider Devlet Bahčeli, koji ima veliki uticaj na Erdogana“, objašnjava Safrastjan.
Bahčeli je več govorio o ratu sa Arcahom (tako Jermeni zovu Nagorno Karabah) i rekao je da se Turska ne bori samo za azerbejdžansku braću već za sve turkojezične narode. Ujedinjenje svih turskojezičnih naroda stoji u programu te partije.
„Govorimo o ujedinjenju turkijskih naroda iz Rusije, Irana, iz centralne Azije – iz Kirgistana, Turkmenistana, Kazahstana, Uzbekistana, Tatarstana sve do granica Kine“, naglašava Safrastjan. Drugi nivo učešća Turske je, prema Safrastjanu, nastavljanje politike genocida prema jermenskom narodu i to ne samo prema ljudima iz Nagorno Karabaha, već Jermenima u celini.
Genocid nad Jermenima koji je sproveden u više faza, a svoju kulminaciju imao usred Prvog svetskog rata 1915. godine, tema je koja se kod Jermena pominje u svakom razgovoru o politici, a naročito kada je reč o najnovijem sukobu sa Azerbejdžanom.
Slomom Otomanskog carstva narodi koji su bili pod Turcima su počeli da dobijaju svoju nezavisnost. Jermeni kao hrišćani morali su da plaćaju dodatni porez kao i svi nemuslimanski narodi. Tretirani su kao građani drugog reda, te se raspadom osmanlijske imperije i kod njih rodila ideja da bi mogli da dobiju nezavisnost. Počeli su strašni masakri jermenskog stanovništva, ubistva, proterivanja…
„Sami ste rekli da Azerbejdžanci imaju modernije oružje. Naš adut je sećanje na genocid koje nam daje snagu, moramo da se branimo da se to ne bi ponovilo. Sa panturkističkog stanovišta Jermeni su bedem njihovom tog uticaja. Erdogan planira da završi genocidni plan koji je započeo sultan Abdul Hamid drugi, a koji su mladoturci nastavili. Ova ideja nije nova već je nastala i planirana se od završetka četvorodnevnog sukoba u aprilu 2016. godine. Posle pokušaja vojnog puča, Erdogan je u Turskoj uspostavio sistem velikog pritiska na civilno društvo. Mnogo ljudi je u zatvoru u Turskoj, studenti, intelektualci… Ta Erdoganova diktatura u domaćoj politici, u spoljnoj politici se pretvorila u agresiju“, kaže Safrastjan.
Turski predsednik, tvrdi jermenski akademik, sprovodi i politiku neoosmanizma koju je kreirao Ahmet Davutoglu.
„Ideologija neoosmanizma je uspostavljena na ideji Otomanskog carstva koje je bilo jedno od najvećih carstava u istoriji. Više od 20 modernih država su nekada bile deo Otomanskog carstva. Oni ne pokušavaju da spoje sve te države u jednu, ali žele da imaju odlučujući uticaj u tim zemljama. Otud umešanost Turske u procese u Libiji, Egiptu, Siriji… Rat sa Nagorno Karabahom je važan za uspostavljanje turskog uticaja na Južnom Kavkazu. Sledeći potez bi bio širenje na severni Kavkaz i zemlje Ruske Federacije“, smatra Safrastjan.
Međutim, u ovom sukobu Rusija je dosad bila uzdržana, za razliku od turske. Safrastijan ima objašnjenje za to.
„Rusi imaju veliki uticaj ali su veoma oprezni. Kao članovi Minske grupe Rusi ne mogu aktivnije da se uključe jer su medijatori i učestvuju u pregovorima. Jermenija ima sporazum sa Rusijom, a i zajedno smo članovi ODKB – Organizacije dogovora za kolektivnu bezbednost. Članice ODKB sada ne mogu da reaguju jer teritorija Jermenije nije napadnuta“, zaključuje Safrastjan.
BONUS VIDEO:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
