Gorana je imala koronu i molila doktore da isključe aparate

"Nisam znala da je moguće ostati živ nakon drame, horora, kako god hoćete, koji sam proživljavala 32 dana u privatnoj bolnici "Zarzuela" u Madridu. Nije mi bilo ni na kraj pameti da bih se mogla zaraziti koronavirusom i da bih zbog toga mogla umreti" rekla je za Slobodnu Dalmaciju u telefonskom razgovoru Gorana Tabak (49) iz Splita, supruga proslavljenog hrvatskog košarkaša Žana i ćerka, proslavljenog oca Rate Tvrdića, jednog od najboljih hrvatskih košarkaša svih vremena, prenosi Jutarnji list.Goranu je koronavirus napao u Madridu, gde porodica Tabak živi oko 20 godina, a drama je počela je 11. marta. Njenu priču, koje velikim delom nije ni bila svesna, prenosimo u potpunosti. Ono što je proživela do detalja joj je ispričalo osoblje bolnice u kojoj je pobedila smrt i njen suprug Žan.

Krenulo je sa temperaturom

"Dobila sam temperaturu, što mi je bilo čudno jer ne znam jesam li je u životu imala tri puta. Dva dana bila je oko 37 sa 5, a zatim je naglo skočila na 39 i 41. Kako nije padala, zvala sam bolnicu i rekli su mi da ne dolazim tamo i objasnili kako da je spustim. Nije se spuštala pa me je 18. marta Žan, koji se vratio iz Poljske, gde radi kao trener, odveo u Hitnu pomoć" priča Gorana.

U Hitnoj je bila gužva i Gorana nije dobila krevet na kojem bi mogla da primi terapiju. Sedeći na stolici intravenozno su joj dali antibiotike."U Hitnoj sam bila oko šest sati i nakon toga mi je bilo malo bolje. Otišli smo kući, nisu me zadržali i rekli su mi da se vratim ako se temperatura ne bude spuštala. Od 18. marta do 20. ponovno je počela da skače, a nakon 20. osetila sam probleme sa disanjem. Sve sam teže disala i tada smo odlučili da moram da idem u bolnicu" kaže Gorana.Tako je i bilo. Gorana i Žan uputili su se u bolnicu, a ona je ponela svoje stvari."Znala sam da će me ostaviti u bolnici jer sam se loše osećala, ali nije mi bilo ni na kraj pameti da ću proživeti i preživeti ono što je usledilo. U bolnicu sam otišla 22. marta. Nakon prespavane noći u bolnici, sutradan, bilo mi je bolje. Ipak kratko je trajalo. Istog dana, tri-četiri sata nakon tog "boljeg stanja" opet nisam mogla disati, nisam mogla da udahnem, kao da mi vazduh nije ulazio u pluća, i onda su me intubirali" opisuje šta je sve preživela.

"Neću se izvući živa"

Njeno stanje preko telefona pratili su suprug Žan, najbolja prijateljica Pipi, i njen najbolji madridski prijatelj Lorenzo, sa kojim drži restoran."Napisala sam im, nesvesno, SMS: "Ne verujem da ću se iz ovoga izvući živa." To je bilo zadnje što sam napisala, a za poruku sam saznala tek kad sam izašla iz bolnice."Sledećih 16 dana bila je u indukovanoj komi, a medicinsko osoblje budilo je svaki dan ili na svaka dva dana."Pluća su mi bila bela, na RTG snimcima uopšte se nisu videla i zbog toga lekari nisu uočili krvni ugrušak od šest sanimetara. Moja najgora noćna mora bila su buđenja. To je bilo jako teško i izuzetno dramatično. Moram napomenuti da sam u vratu imala jednu centralnu inekciju u koju ih je ulazilo još pet. Istu takvu imala sam i na ruci, na dva mesta. Imala sam bezbroj cevčica po tijelu, kroz koje su me hranili, davali mi kiseonik i takvu me budili. Grozno je, verujte" priseća se Gorana.

Indukovana koma

Ipak, najgore dolazi 28. marta."Do tada sam se još nekako držala, a tog 28. nazvali su Žana i rekli mu kako sumnjaju da ću se izvući i da je moje stanje izuzetno teško. Kako sam bila u indukovanoj komi, nisam ni znala da mi se stanje pogoršalo. Kako bih mogla bolje disati, okrenuli su me na stomak i tada sam malo bolje disala, ali u tom sam položaju počela oticati zbog svih lekova koje sam dobivala. Tako bih neko vreme ležala, pa bi me onda okrenuli na leđa ili bok, pa opet na stomak i tako unedogled" priča Gorana.To okretanje bilo je "mala maca" odnosu na ono što je usledilo."Znam da sam gubila svest, toga se sećam, i znam da su me reanimirali. Bila sam u stanju nekog polusna i sećam se da sam videla desetak osoba oko mog kreveta koje me reanimiraju. Čula sam ih kako viču "gubimo je", "kako se bori za život", "ona je lav"... Svih se sećam u magli. Ti ljudi su moji anđeli, vratili su me iz mrtvih i dali mi novi život. Kad više nisu znali šta sa mnom, otvorili su mi traheostomu na vratu. Čim su napravili tu rupu, unutra su ušli mikrokamericom i našli su krvni ugrušak, koji nisu mogli da vide na RTG snimci. Odmah su me operisali i izvadili ga. Odmah mi je bilo bolje" kaže Gorana Tabak.

Nepokretna posle buđenja

I dalje je bila priključena na respirator i njeno zdravstveno stanje bilo je neizvesno."Ni dan danas ne znam gde sam se zarazila. Idem u teretanu, trčim, bavim se sportom, ne pijem tablete, nikada u životu nisam bila bolesna i sada ovo. Od svih tih tableta i čuda farmaceutske industrije imala sam halucinacije, ništa mi nije bilo jasno. Jedino mi je bilo jasno da se moram boriti i pobediti" kaže Gorana.Na svu sreću, došao je i dan buđenja."Kad su me probudili, bila sam potpuno nepokretna. Mogla sam da pomeram samo dva prsta desne ruke i oči. Nisam mogla da govorim, telo mi je bilo potpuno mrtvo. U tom sam trenutku poželela sam da me isključe sa aparata i da umrem, jer nisam mogla prihvatiti mogućnost da ću ceo život ostati u tom vegetativnom stanju" priseća se Gorana.

Halucinacije i strahovi

"Bila sam uverena da je Žan mrtav i stalno sam pitala ko će se brinuti o mojoj deci. Onda mi je lekar rekao da je Žan živ, da moram biti strpljiva i da ću se malo-pomalo vratiti normalnom životu. Rekao mi je da ja ne vidim izlaz, ali da izlaza ima. Desetak dana nakon buđenja bilo me je strah da zaspim. Čim bih zatvorila oči, bilo me je strah da ne prestanem da dišem. Deset dana pokušavali su da mi isključe kiseonik kako bih mogla da nastavim samostalno da dišem, ali nisam uspevala."Zbog toliko ležanja u krevetu i nepokretnosti Gorani su atrofirali svi mišići, a u 32 dana boravka u bolnici izgubila je 23 kilograma."Dali su mi bočicu vode od 100 ml i s njom sam vežbala. Ceo dan sam je podizala rukama i tako ih jačala, pa sam vežbala noge, stopala, pomerala  prste na nogama, radila sam sve samo kako bih što pre izišla iz šok-sobe i iz bolnice" objašnjava Gorana.Nakon 26 dana boravka na intenzivnoj došao je dan kada su odlučili da je skinu sa aparata."Rekli su mi da će mi skinuti sve aparate kako bi videli mogu li samostalno da dišem. U toj šok-sobi ostali smo samo moj lekar, dve medicinske sestre i ja. U rupu u grlu stavio mi je čep i ja sam počela disati kako treba. Tada su me digli iz kreveta i prebacili na stolicu. Rekli su da moram pojesti kompot i popiti sok, i da moram popiti tabletu. Sva sam se tresla i ubrzano disala. Taj doručak trajao je 40 minuta."Gorana je 17. aprila izašla iz šok-sobe i premestili su je u "polušok-sobu".

Najsrećniji dan u životu

"Tamo su me nadgledali 24 sata, medicinske sestre su me češljale, prale, mazale mi telo nekim kremama kako mi se koža ne bi osušila... Dobila sam najbolju moguću medicinsku negu. Iz dana u dan stanje mi se poboljšavalo i iz bolnice sam izašla 24. aprila. To mi je najsrećniji dan u životu. To je moj drugi rođendan" sa radošću kaže Gorana.Ona je sada u Madridu sa svojom porodicom i iz dana u dan sve joj je bolje."Kod mene nema odustajanja. Sada relativno normalno hodam.  Mogu da govorim, ali moram držati prst na rupi u grlu. Ta će se rupa sama zatvoriti za 15 dana. Moram nastaviti da živim, pobedila sam opakog neprijatelja i ovoga ću se sećati celog života. Nadam se da nakon ove moje priče više niko nikada neće reći kako je koronavirus samo malo jača prehlada. To je nešto od čega ljudi umiru. Na moju sreću, ja sam ostala živa, prevarila sam smrt" pobedonosno zaključuje Gorana Tabak za Slobodnu Dalmaciju.