Navodna izjava Vadima Pristajka, ukrajinskog ambasadora u Velikoj Britaniji, da je Kijev „spreman da razmotri odustajanje od članstva u NATO paktu, ukoliko to znači da će rat biti izbegnut“ izazvala je burne reakcije na diplomatskoj sceni. Samo nekoliko sati nakon što je šokirao svet, Pristajko je povukao svoju izjavu. Ukrajina ne odustaje o NATO-a, ali ni Vladimir Putin od pokušaja da je natera da to uradi.
Prema rečima Sergeja Gerasimčuka, zamenika izvršnog direktora Saveta za spoljnu politiku NVO „Ukrajinska prizma“, odbacivanje ulaska u NATO bilo bi „političko samobistvo za svakoga ko to uradi“.
PROČITAJTE JOŠ:
„Izjava ambasadora je već izazvala skandal u Ukrajini. Gospodin Pristajko, ministarstvo spoljnih poslova i kabinet predsednika Ukrajine istakli su da su njegove reči izvučene iz konteksta. Niko ne očekuje da će Ukrajina sutra ući u NATO, ali NATO integracija je cilj koji je ugrađen u Ustav Ukrajine, i odbacivanje ovog cilja može biti političko samoubistvo za svakoga ko to učini. Posebno imajući i vidu da godine držanja po strani nisu doneli bezbednost Ukrajini“, napominje naš sagovornik.
Sa druge strane, samo pominjenje ulaska Ukrajine u NATO u Rusiji izaziva oštru reakciju. Moskva je sredinom januara tražila da bezbedonosne garancije da se NATO neće širiti na istok, odnosno da će put Ukrajine ka članstvu biti blokiran.
Takođe, Moskva je tražila da NATO povuče na granice iz 1989. godine, što bi značilo i povlačenje vojske i vojne tehnike sa Balkana, odnosno iz Rumunije i Bugarske.
NATO je odbio ruske zahteve, navodeći da je politika otvorenih vrata ključna za Alijansu, što ujedno znači da vrata ostaju otvorena i za Ukrajinu. Iz Brisela često napominju da NATO i Ukrajina imaju „najsadržaniju saradnju“ kada je reč o odnosima Severne Alijanse i zemalja koje nisu članice.
Rusija ne povlači svoju vojsku sa granica sa Ukrajinom, ali ni iz Belorusije gde su u toku vojne vežbe „Saveznička odlučnost 2022“. Međutim, sve veći broj zemalja, među kojima je i Srbija, pozvale su svoje građane da napuste Ukrajinu u narednim danima. Na pitanje kakvo raspoloženje vlada među lokalnim stanovništvom i da li Ukrajinci planiraju da napuste svoju zemlju, sagovornik „Nove“ kaže da „psihološki pritisak postoji“ i da niko „ne može isključiti opciju eksalacije i invazije“.
„Većina nas nije verovala u takav scenario ni 2014. godine, ali smo naučili lekciju. Situacija je konstantna od 2014. godine, kada je Rusija nije potpuno poštovala međunarodno pravo i kada je prekršila međunarodne norme. Od tada ništa nije zdravo za gotovo, ali sada smo mnogo otporniji na rusku agresiju. Društvo je traumatizovano, ali traumatično iskustvo ima svoje pozitivne strane. Nema panike na ulicama, ni u supermarketima. Ako invazija postane činjenica, svaki Ukrajinac će napraviti svoj izbor da li da ode ili da se bori. Ali oni ljudi koji su već stradali od rata, koji su izgubili svoje rođake i prijatelje, i oni koji imaju iskustvo učešća u vojnoj operaciji, sigurno će se boriti“, objašnjava Gerasimčuk.
Diplomatska aktivnost je živa ovih dana, čini se da su se telefoni usijali, ali sve je više i susreta oči u oči sa Vladimirom Putinom, odnosno Vladimirom Zelenskim, ali čini se da dogovor nije na vidiku. Da li je uopšte moguće postići sporazum koji bi bio održiva za obe strane?
„Ne mislim da je bilo kakav sporazum moguć u bliskoj budućnosti. Rusija nije spremna ni na kakve ustupke. Ne tokom Putinovog života. Ukrajina je takođe sve manje voljna na ustupke koji dovode u pitanje njen suverenitet. U najboljem slučaju, sukob će biti zamrznut. Okupirani regioni mogu biti zvanično priznati od Kremlja. U najgorem slučaju, Rusija će nastaviti sa eksalacijom tenzija i pokušati da uništi Ukrajinu na različite načine. Nadamo se najboljem i spremamo se za najgore“, kaže Gerasimčuk.
Ako sporazum nije opcija, a imajući u vidu sve što se dogodilo od 2014. godine do danas, uključujući i rat u Lugansku i Donbasu gde su proruski separatisti proglasili nezavisne republike i aneksiju Krima koji Rusija smatra delom svoje države, pitanje je da li dve zemlje koje su nekada bile deo zajedničke države (SSSR prim. aut) mogu da žive u miru. Gerasimčuk smatra da je moguća „mirno koegzistiranje“, uz jedno “ali“.
„Možemo mirno koegzistirati, međutim, bez prekida vatre i pod stalnim vojnim pritiskom Rusije, ima malo smisla govoriti o pomirenju. Ne možete misliti da li ćete ikada oprostiti silovatelju dok vas siluju. Ne možete razmišljati o izgradnji poverenja kada vaš sused dovodi u pitanje činjenicu vašeg postojanja“, zaključuje naš sagovornik.
BONUS VIDEO: Vojni manevri ruske vojske u Belorusiji
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar