Autoritarni režim u Venecueli održao je u nedelju referendum na kome je, prema zvaničnim izvorima, 95 odsto birača podržalo tvrdnje Nikolasa Madura da ta zemlja polaže pravo nad naftom bogatom regijom Esekiba u susednoj Gvajani. Iako analitičari spekulišu da Maduro neće izvršiti invaziju na Gvajanu, ne može se poreći da ima nekoliko jakih razloga da to ipak učini. Sprema li se novo svetsko ratno žarište?
Esekiba čini više od dve trećine ukupne kopnene površine Gvajane. Pretenzije Venecuele na Esekibu, koje su izvor dugotrajnog teritorijalnog spora između dve zemlje, ponovo su buknule poslednjih godina nakon što je Gvajana otkrila naftu i gas u blizini morske granice, piše Blic.
Referendum dolazi nakon rastućih vojnih tenzija na granici između Venecuele i Gvajane, sa Brazilom, koji se graniči sa obe zemlje, a koji je 29. novembra „intenzivirao odbrambene akcije“, kako je navelo tamošnje Ministarstvo odbrane.
Referendum u Venecueli tražio je od glasača da podrže režimsko odbacivanje nadležnosti Međunarodnog suda pravde nad Esekibom i „da pristanu na plan da se ona prisvoji i stvori država pod nazivom Gvajana Esekiba“.
Takođe propagira da se „tamošnjoj populaciji dodeli venecuelansko državljanstvo“. U oktobru je vlada Gvajane, na čelu sa predsednikom Mohamedom Irfanom Alijem, zatražila objašnjenje od venecuelanskog ambasadora u Džordžtaunu u vezi sa pojačanim kretanjem trupa u pograničnim regionima.
Usred neizvesnosti, ima razloga za zabrinutost. Madurovi nacionalistički podsticaji, njegovo domaće političko bogatstvo, vojna ravnoteža Venecuela-Gvajana, regionalna politika i usklađivanje interesa velikih sila, sve zajedno predstavljaju način koji bi mogao da sugeriše vojnu akciju.
Polaganje prava Venecuele nad Esekibom je zaista dugotrajno. Međutim, tek prošlog aprila Međunarodni sud pravde presudio je da ima nadležnost nad tim pitanjem nakon što je Gvajana 2018. zatražila da pokrene postupak protiv Venecuele. Presuda je bila značajna. Režim Nikolasa Madura se očigledno plaši nepovoljnog ishoda, a sam predsednik ne želi da Venecuela trajno izgubi svoja pravna potraživanja prema Esekibi, pogotovo pod njegovim mandatom. To bi bilo nacionalno poniženje koje bi moglo oslabiti njegovu vladavinu.
Maduro može naslutiti da dolazi nepovoljna presuda, te otuda i njegov pokušaj da u potpunosti negira nadležnost suda nad tim pitanjem. Referendum, prikazan kao dokaz ogromne podrške naroda njegovim pretenzijama nad Esekibom, mogao bi se posmatrati kao politička priprema za vojnu akciju.
Madurov rejting ne stoji najbolje. Štaviše, on se trenutno suočava sa ozbiljnom izbornom pretnjom, prvi put posle više od jedne decenije. U oktobru je opozicija organizovala i održala primarne izbore na kojima je Marija Korina Mačado, klasična liberalka i bivša kongresmenka, pobedila sa 93 odsto glasova (više od 2,4 miliona birača glasalo je kako u Venecueli tako i u inostranstvu).
Bez obzira na to, Madurov režim pokušao je da delegitimiše izborne rezultate i godinama je zabranjivao Mačadi da bude kandidat na budućim, zvaničnim izborima. Međutim, režim je pod pritiskom da održi slobodne i poštene izbore. Madurova vlada se čak i složila sa opozicijom, u principu, da se održe „slobodniji“ izbori 2024. Razume se da je sporazum uključivao naknadno ublažavanje sankcija koje su nametnule SAD, posebno protiv državne naftne kompanije PDVSA.
Maduro se nada da će, nakon referenduma, pripajanje velikog dela Gvajane – pod izgovorom „antiimperijalizma“ i vraćanje izgubljenih zemalja Venecuele – okupiti bar deo stanovništva oko njegovog režima.
Što je još važnije, ratno stanje bi omogućilo Maduru da proglasi vanredno stanje i tako u potpunosti odloži ili otkaže predsedničke izbore 2024. Mogao bi se čak i cinično pozvati na Ukrajinu, koja je nedavno učinila isto (sa primetnom razlikom da Ukrajina ta koja je napadnuta, a ne osvajačkih pretenzija).
Odnos snaga između Venecuele i Gvajane u velikoj meri favorizuje Venecuelu, što bi takođe moglo da sugeriše na upotrebu sile. Prema brojkama koje je objavio brazilski list „Folha de Sao Paulo“, venecuelanska vojska broji 123.000 aktivnog osoblja u odnosu na samo 3.400 u Gvajani. Potonja je dodatno nadjačana i u pogledu naoružanja, poput broja oklopna vozila kojih Venecuela broji 514, naspram 6, koliko se nalazi u vojnom inventaru Gvajane.
Međutim, vojni analitičari veruju da je ekonomska kriza izazvana socijalizmom u Venecueli učinila da njen kapacitet da vodi rat izgleda daleko jače na papiru nego što je to u praksi. Na primer, otprilike samo polovina flote od 24 borbena aviona „suhoj SU-30“ ruske proizvodnje smatra se sposobnim za letenje.
„Ali čak i kao tigar od papira, Venecuela je džin u poređenju sa Gvajanom“, piše Igor Žilou iz „Folhe“.
Što se tiče same izvodljivosti invazije: „dobar deo 800 kilometara duge granice između Venecuele i Esekibe sastoji se od guste džungle, koja je neprobojna osim za male jedinice“, dok su operacije sa oklopnim vozilima „zabranjene“.
Pošto je invazija Venecuele kroz Brazil teško verovatna, „najlogičnija mogućnost za diktatora Nikolasa Madura je kombinacija vazdušnog napada na nekoliko urbanih centara Esekibe i amfibijskog sletanja na Karibe“. Vojna akcija je uvek neizvesna i rizična, ali vojni balans između dve zemlje nije velika prepreka za invaziju.
Nedavni razvoj događaja u dve velike komšijske zemlje takođe Madura stavljaju u povoljniji položaj nego što je uživao ranije. Unutrašnje političke promene i u Kolumbiji i u Brazilu idu u korist Madurovoj računici koja je nešto sklonija ratu nego što je to bila ranije.
Kolumbija je najbliži saveznik Sjedinjenih Država u regionu od kasnih 1990-ih. Međutim, ta zemlja je naglo skrenula ulevo izborom bivšeg člana gerile Gustava Petra 2022. Dok je bivši predsednik Ivan Duke Markes odbio da prizna Madura kao legitimnog predsednika Venecuele (što je dovelo do zatvaranja zvaničnih prelaza duž granice između Kolumbije i Venecuele), Petro ne samo da je priznao Madura, već je i sklopio de fakto savez sa njegovim režimom.
Petro je već četiri puta posetio Karakas otkako je preuzeo dužnost, poslednji put u novembru, kada je najavio partnerstvo između „Ecopetrola“, kolumbijske državne naftne kompanije, i PDVSA. Kada je posetio Belu kuću u aprilu, Petro se fokusirao na lobiranje za ukidanje svih američkih sankcija protiv Venecuele.
Zbog bliskih veza sa Petrom, koji je bio savetnik Uga Čaveza, Maduro neće videti potencijalnu vojnu pretnju Kolumbije dok je aktuelni kolumbijski lider na vlasti. Ovo je ogromna razlika u odnosu na poslednje decenije i garantovano će trajati do 2026. godine, kada bi Petro trebalo da napusti funkciju. Petro bi čak mogao da pruži diplomatsko pokriće Maduru ako napadne Gvajanu.
Poslednjih decenija, Brazil je podstakao savez sa Gvajanom, koji je uključivao i vojnu saradnju, kako bi ojačao svoj uticaj u severnoj Južnoj Americi. Brazilska vlada, koja podržava jurisdikciju Međunarodnog suda pravde nad Esekibom, verovatno preferira da prevlada status kvo. Selso Amorim, glavni savetnik brazilskog predsednika Lule da Silve, posetio je 22. novembra Madura i pokušao da smanji tenzije. Sam Da Silva je govorio o želji da izbegne rat između dve nacije.
U vojnom smislu, Brazil je jedina regionalna sila koja može da deluje u Gvajani sa najmanje logističkih poteškoća. Kao takav, to je najozbiljnije sredstvo odvraćanja, ili bi barem moglo biti. Brazil je do sada preduzeo gore pomenute diplomatske napore da izbegne sukob i pokušao da obezbedi sopstvene granice. Ali nema garancije sigurnosti.
Problem za Da Silvu u pokušaju da ubedi Madura da se drži dalje od Gvajane je to što se, barem u izvesnoj meri, suočava sa stanjem koje je sam stvorio. Tokom svog prvog boravka na vlasti, Da Silva je bio blizak saveznik Uga Čaveza. Podrška Da Silve čak je pomogla da se legitimiše Čavezova autoritarna država, čak i ako njihova ideološka bliskost nije prešla u potpuno geopolitičko usklađivanje. Pre nego što je ponovo preuzeo dužnost krajem 2022, Da Silva je najavio da će priznati Madura nakon tri i po godine pauze. Kada je došao na funkciju, takođe je poželeo dobrodošlicu Maduru u Braziliji i čak je relativizovao važnost demokratskih izbora kada su ga pitali o stavu njegove vlade prema tiraniji u Venecueli.
Ukratko, Maduro neće smatrati da je Da Silvina vlada neprijateljska prema njegovim interesima. S druge strane, svaki diktatorski potez nalik onom Leopolda Galtijerijae (vođe argentinske vojne hunte) protiv Gvajane u Madurovo ime, trebalo bi da otvori Da Silvi pitanja, posebno u pogledu mudrosti davanja poverenja diktatorima na prvom mestu.
Sankcije protiv odmetnutih režima obično ne uspevaju, čak umeju da budu i kontraproduktivne. Ipak, čini se da je Maduro ohrabren zbog ublažavanja američkih sankcija iz Trampove ere protiv Venecuele i PDVSA posebno. Maduro može da oseti da je Bajdenova administracija nestrpljiva – možda i očajna – da zadrži stabilan tok venecuelanske nafte na svetska tržišta. U tom pogledu, Maduro bi mogao pomisliti da će nasilnim zauzimanjem područja sa velikim rezervama nafte samo ojačati njegovu poziciju u odnosu na Vašington. Najblaže rečeno, Latinska Amerika nije bila u fokusu američke spoljne politike poslednjih godina.
Sa svoje strane, i Rusija i Kina imaju bliske vojne i političke veze sa Madurovim režimom, koji je i značajan kupac ruskog oružja. Prema izveštaju iz 2021. o ulozi Rusije i Kine u regionu: „U kombinaciji, ove globalne sile pretvaraju Venecuelu u ozbiljan front za sukobe u sivoj zoni – onaj koji predstavlja strateški i operativni izazov za američke partnere u regionu, tj. Kolumbiju i Gvajanu“.
Pročitajte još...
Istovremeno, Kina je investirala u Gvajanu. Da li će to dovesti do pritiska na Madura da ostane na mestu, ili bi Peking imao više koristi od neprijatnosti koje bi za Sjedinjene Države izazvala invazija male južnoameričke zemlje, posebno one u koju su američke kompanije mnogo uložile? U slučaju Rusije, odgovor je jasniji.
Stručnjaci nas uveravaju da Maduro neće izvršiti invaziju na Gvajanu, što bi bila mudra opcija. U isto vreme, bilo bi besmisleno poricati da on ima više od jednog podsticaja da to učini.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar