Veton Suroi: Vlast u Srbiji uobražava da je ruše Albanci s Kosova

Gotovo nepogrešiv pokazatelj smene generacija je kada vlast počinje da okrivljuje nekog drugog za pobunu jedne generacije protiv nje, piše Suroi i navodi da mu je tako izgledalo juče u Srbiji.

Tokom tri meseca bunta protiv vlasti studenati su prvobitno optuženi da su njima "manipulisali zapadni špijuni, zatim da su bili deo velike zavere da se Vojvodina odvoji od Srbije", a juče se "konačno došao do sigurnog, tradicionalnog krivca - kosovskih Albanaca".

Veton Suroi piše da su opozicionari juče dimnim kutijama pokušali da spreče održavanje sednice Skupštine Srbije da bi pokazali da situacija u zemlji nije regularna i da se solidarišu sa "studentima koji tri meseca demonstriraju protiv stanja koju smatraju neregularnim, stanja nedemokratske države".

Predsednica Skupštine Ana Brnabić je "stigla dotle da je rekla da opozicioni poslanici rade za interese kosovskih Albanaca, premijera Aljbina Kurtija i medija na albanskom jeziku", navodi Suroi.

Ona je "time, čini mi se, Srbiju dovela u stanje u kakvom su bile druge zemlje pre rušenja elita na vlasti: da se krivac nalazi u onome drugom, po mogućstvu u onom koji je tradicionalno demonizovan".

Od početka studentskog protesta izazvanog tragedijom na Železničkoj stanici u Novom Sadu, a potom percepcijom da Srbija nije demokratska i funkcionalna država, terminologija vlasti bila je da su to "deca" koja postavljaju svoje zahteve.

"U tradicionalnoj opoziciji koja je u Srbiji izgubila mehanizme samokontrole demokratije – glasove, slobodu javne sfere izražavanja, nezavisnu vladavinu prava, 'deca' ne mogu da se suprotstave vlasti sama, bez uticaja lošeg društva", piše Suroi o tom rezonovanju vlasti.

Dok se vlast, piše on, zasniva na "hiperprezentaciji" predsednika Aleksandra Vučića koji zna sve o svemu, "deca", ne bi trebalo da mogu da pogreše, "osim ako ih neko ne uči drugačije".

Predsednica Skupštine sada uviđa da se ne bune samo "deca", već to radi i opozicija koja je "godinama bila deo konsenzusa da, kako je to Tukidid izrazio u Petom veku pre nove ere u svojoj 'Istoriji Peloponeskog rata', jaki rade ono što mogu, a slabi trpe ono što moraju" piše Suroi.

On ocenjuje da je taj društveni konsenzus u Srbiji razbijen krajem prošle godine, kada su "studenti pokazali da slabiji ne treba da trpe ono što moraju, a sada im se u tome pridružila opozicija".

Zato je "sledeći logičan korak za studente i opoziciju da pokažu da ni jaki više ne mogu da rade ono što mogu, a to zna i vlast koja je kao svako ko je jak, uradila šta je mislila da može".

Suroi piše da izgleda da "pobuna koja je počela od studenata i koja se razvija horizontalno, poprima organski oblik poslednje revolucije umiranja bivše Jugoslavije", tokom kojeg se "Srbija obračunavala sa svima i svačim.... postala deo globalne konfuzije, stala na stranu Rusije i Kine, a kune se da je na evropskom putu".

S druge strane, "deca rođena početkom ovog veka bavila su se svime osim domovinom Srbijom, a sada su ustala tražeći da njihova domovina Srbija bude normalna, demokratska, etička, nenasilna država; oni traže ove apstraktne pojmove, jer u Srbiji normalnost ;je apstrakcija, nisu imali nikakvu prethodnu referentnu tačku", piše Suroi.

"Čini mi se više nego izvesnim da ova pobuna neće moći da se vrati na pređašnje stanje Tukididovih jakih koji rade ono što mogu, ali... znam da ovaj pokret ima mogućnost da jednog dana predstavlja kritičnu masu koja će napraviti transformativni zaokret, možda i osigurati da Srbija ima nešto što imaju druge evropske zemlje - slobodne i demokratske izbore", piše Suroi.

On očekuje da će "sve više studenata i građana podržavati taj pokret... koji će u očima vlasti izgledati kao milion albanskih studenata u Beogradu, ali tog dana će vlasti shvatiti da nemaju gde da odu", zaključuje Suroi.