"Srbiju neće imati ko da brani": Autorski tekst generala u penziji je alarmantno upozorenje koje bi svi trebalo da pročitaju

Piše Petar Radojčić, general-potpukovnik u penziji

Izvesno je – svet se suočava s mnogim izazovima koji imaju uticaj na društva širom planete. Ne zanemarujući ostale, visoko rangirani su i populacioni izazovi. Dok je višedecenijski rapidan rast stanovnika izražen u zemljama Afrike i Azije, pad stope nataliteta i demografska erozija zahvatili su većinu država centralne i istočne Evrope, ali i sever evropskog kontinenta.

Usled globalnih potresa i sve većih migracija, dugotrajnog smanjenja prirodnog priraštaja i starenja stanovništva, Balkan je među onim regionima čija populacija najbrže opada. Srbija nije izuzetak – naprotiv. To što se pola veka ni jedno njeno rukovodstvo nije, na vreme i posvećeno, bavilo populacionom politikom, niti je pratilo demokratske trendove, dolazi na naplatu. Samo u protekle dve decenije broj građana naše zemlje smanjen je za, oko, milion i po. Taj podatak za demografe nije iznenađenje. Prema njihovim proračunima, do polovine ovog veka, biće nas za petinu manje, u odnosu na popis iz 2022. godine.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS), u Srbiji je 2016. godine rođeno najmanje beba od Prvog svetskog rata. U opštini Crna Trava 2018. godine nije rođeno nijedno dete i nije sklopljen nijedan brak. Prema uporednim podacima (2011./2019.), broj stanovnika u Medveđi je prepolovljen. U odnosu na popis 2011., 2022. godine u Bosilelgradu je broj stanovnika smanjen za 24,1 odsto, u Dimitrovgradu za 20,2 procenta, u osam opština Timočke krajine za 19,25  odsto. Slede Gadžin Han, Babušnica, Vlasotince, Lebane, Bojnik, itd, itd.

Srbija plaća danak (a tek će) dugogodišnjeg "odliva” mladih i sredovečnih ljudi, gotovo, svih kvalifikacija. Većina su vojni obveznici, tako da se njihovim odlaskom iz zemlje smanjuju regrutni potencijal i rezervni sastav Vojske Srbije, CZ i drugih snaga odbrane koji je, inače, zapostavljen i predstavlja nepoznanicu, u pogledu brojne veličine i osposobljenosti. Bolji uslovi školovanja i liberalizacija tržišta rada, pretežno, u zemljama Zapadne Evrope i SAD, pospešuju depopulaciju čime se, ozbiljno, ugrožavaju naša ekonomija, zdravstvo, prosveta, socijalna zaštita,… i – nacionalna bezbednost.

Od 01. juna, posebno interesovanje javnosti izaziva vest da je u Nemačkoj stupila na snagu treća faza Zakona o imigraciji stručnih radnika koji omogućuje brojne olakšice i za građane Zapadnog Balkana. Pored duplo veće kvote radnika iz regiona koji će moći lakše da se zaposle u toj zemlji na neodređeno vreme (čak i nezavisno od formalnih kvalifikacija za zanatske profesije), propis dozvoljava da za sobom dovedu članove uže, ali i šire porodice.

Ekonomski razlozi odlaska jesu dominantni, ali opredeljenju za napuštanje Srbije doprinose i neodgovarajući radnopravni položaj zaposlenih, neizvesna perspektiva, neefikasne institucije, pravna nesigurnost, obezvređen sistem vrednosti, partokratija, narativi pojedinih državnih zvaničnika koji podgrevaju atmosferu strepnje i nacionalnog opsadnog stanja zbog „ugroženosti“ Srba u regionu,… Od značaja je i politika razvijenih zemalja koja omogućava bolje uslove usavršavanja, rada, života i integracije imigranata, bez obzira na njihovo kulturno, etničko ili rasno poreklo.

Uz navedeno, treba imati u vidu da populacija naše zemlje spada u demografski najstarije na svetu, da od 4.720 seoskih naselja između Subotice i Trgovišta, Tare i Stare planine, samo 330 ne odumire. Nekada plodne bašte i oranice sve više prekriva korov, voćnjaci zarastaju, obori i štale se urušavaju, mehanizacija dotrajava. Sve je manje “malih” proizvođača hrane. Obzirom na naseljenost, starosnu i polnu strukturu žitelja, procenjuje se da će, u narednoj deceniji, potpuno opusteti, oko, 1.200 sela i zaseoka, a do 2050. godine nestaće i do 3.000, pretežno u pograničnom i planinskom regionu. Projekat “Nacionalni tim za spas sela” ne donosi očekivane rezultate. Da je vreme za uzbunu, obznanila je SANU još krajem 2016. godine, ali – NIŠTA!

Srbija je, očito, suočena sa izuzetno teškom demografskom situacijom, sa čim se saglasilo, sredinom 2022. godine, i Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju. Stopa rađanja je 30-35 odsto niža od potreba proste reprodukcije, a realnost upotpunjuje istraživanje koje je, 2023. godine, sprovela Krovna organizacija mladih Srbije. Podaci su poražavajući – 48,12 odsto mladih planira da se iseli iz zemlje. Čak je i predsednik države Vučić “predvideo” da ćemo nestati zbog gubitka populacije.

Ne možemo a da se ne zapitamo – kako nadoknaditi gubitke ljudskih resursa? Šta je sprečavalo ovu, a i prethodne vlasti da se više posvete svom narodu? Poražavajuće je što je stvarnost gora od statističkih podataka. Ponestaje nada da bi, u dogledno vreme, situacija mogla da se popravi. Višegodišnje, može se reći i višedecenijsko, marginalizovanje ruralnih područja i izostanak strateškog pristupa rešavanju prisutnog problema, kako na državnom tako i lokalnom nivou, uzrokuje nesagledive i dugotrajne posledice.

Ovakvo stanje i pespektiva ukazuju da je demografija u Srbiji, prvenstveno, egzistencijalno pitanje – pitanje daljeg opstanka države. Bez stanovništva nema ni društva, ni države, ni održivog razvoja i napretka, niti bezbednosti. Naročito je ugrožen jugoistočni deo zemlje, prevashodno pogranični prostor koji je najčešća ruta ilegalnih migranata, pri ulasku u našu zemlju.

Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju, Ministarstvo za brigu o selu i drugi organi državne uprave, kao i tela, poput Saveta za populacionu politiku (na čijem je čelu bio i nekadašnji premijer Aleksandar Vučić), te Strategija podsticanja rađanja, Strategija za mlade, Strategija o ekonomskim migracijama, Strategija nacionalne bezbednosti,… nisu dovoljna institucionalna i normativna osnova za formulisanje i implementaciju odgovora na demografske izazove u Srbiji. Formalni pristup, bez suštinskog preduzimanja mera i vizije, povod su za obeshrabrujuće prognoze u domenu ekonomske i socijalne sigurnosti, održivog razvoja, bezbednosti građana i odbrane države od nevojnih i vojnih oblika ugrožavanja.

U proteklih 12 godina (i trenutno) najuticajniji političar i državni službenik, ne propušta priliku da poruči: “Sačuvaćemo naš narod i Srbiju”. Nikada nije pojasnio – od koga, kako, s kim?

Doduše, dao nam je do znanja da je za opstanak države od značaja “uvoz” stanovništva(?). Znači, to je rešenje problema nataliteta u Srbiji i egzodusa njenog stanovništva? Imigranti iz zemalja trećeg sveta će nadomestiti nedostatak domaćih visokoobrazovanih stručnjaka? Dovedena polukvalifikovana i kvalifikovana zanatska radna snaga će podići privredu “ekonomskog tigra”? Oni će, ako bude nužda, stati u stroj branitelja suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje domaćina? Braniće i Jadar, Bor, Majdanpek,… od nasrtaja stranih interesenata i domaćih saradnika? Štitiće šume, reke, plodne ravnice od devastiranja? Sprečavaće netransparentnu privatizaciju strateških sektora?

Vršioci vlasti bi trebalo da znaju da su emigracija i imigracija od izuzetnog značaja za funkcionisanje bezbednosno-odbrambenog sektora Republike Srbije. Pored ostalog, zbog činjenice da jedini u regionu (osim BiH) nismo deo kolektivnog sistema bezbednosti. Nedostatak vizije, adekvatnog strateškog pristupa države i odgovora na negativan prirodni priraštaj, poremećaj prostornog razmeštaja stanovništva unutar zemlje i intezivne migratorne tendencije ima svoju cenu. Ona nije samo nominalna.

Tvrdnje pristalica “uvoza” radno sposobnih i reproduktivno zdravih Azijaca da nemamo veći problem sa migracijama od drugih evropskih država nema osnova. Razvijene zemlje, pored toga što su “magnet” za stranu radnu snagu, imaju pravne, ekonomske, socijalne, bezbednosne mogućnosti i propisane mere i načine za integraciju imigranata različitog kulturološkog i verskog porekla. Samim tim, sposobne su da projektuju efikasan i efektivan sistem zaštite nacionalnih interesa. To se za našu državu ne može reći.

Srbija, jednostavno, ne sme da dalje troši vreme! Ukoliko se nešto, suštinski, ne preduzme, imaćemo sebe još neku deceniju. Nakon toga, ko opstane biće “podstanar u sopstvenoj kući”. Tada bi Aleksandar Vučić, ili neko drugi, mogao da bude predsednik svih Srba, ma gde oni bili.

Da do toga nebi došlo, vlast mora, konačno, da shvati – demografska obnova prioritetan je zadatak državnih organa i institucija. Uzroci emigracionih tokova mogu se preduprediti (ili, barem, ublažiti) sprovođenjem populacione politike koja će, postepeno, stvarati uslove za porast reprodukcije, povratak onih koji su otišli i ravnomerniji razmeštaj stanovništva na celoj teritoriji države. To je dugoračan proces koji se sastoji od velikog broja sistemskih mera i aktivnosti i koji zahteva značajna finansijska sredstva, ali je isplativ. Isplativiji je, svakako, od finansiranja brojnih projekata koji služe za pranje para, zarad ličnih interesa onih koji su umislili da su izabrani da vladaju, a ne da od ove zemlje stvore bolje mesto za život.

Znači – novac nije problem. Do raspodele je.

BONUS VIDEO: