Priča o Aleksandru Vučiću od početka do kraja: "Pitanje je da li će zadržati poziciju 'omiljenog diktatora' Zapada"

Prenosimo kolumnu Vukotića objavljenu na Indexu.hr u celosti:O predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću kolaju razne priče. Na primer, jedni kažu da je srpski predsednik čitao beletristiku nakon završene srednje škole, makar nekoliko knjiga, drugi sumnjaju da je ikad išta pročitao, a ima ih koji tvrde da se Vučić celog života ravnao prema narodnim poslovicama.Prve dve tvrdnje su nesumnjivo čista špekulacija jer kako bi neko od običnog puka, na primer iz Hrvatske, mogao doznati je li Vučić čitao ili nije te voli li uopšte beletristiku. Međutim, ova treća konstatacija bi mogla biti tačna ako se prisetimo geneze njegovog političkog delovanja (upravo ceo njegov život izuzev eventualno osnovne i srednje škole) i povežemo je s poslovicom „čovek uči na svojim greškama“.Vulpes pilum mutat, non moresTreba se prisetiti šta je Vučić pričao i radio devedesetih godina prošlog veka, kakve je ideje promovisao i s kakvim se programima predstavljao narodima u regionu, a onda sve to opet upakovati u današnja događanja i eto odgovora za čitaoce koji nisu učili latinski jezik i pojma nemaju kakvo značenje ima gornji podnaslov.

A gornji se podnaslov doslovno prevodi na hrvatski jezik kao: „vuk dlaku menja, ćud nikad“. Još jedna poslovica. Dve poslovice koje nisu nikakva špekulacija o karakternim crtama i ponašanju gospodina Vučića. Naprotiv. Ipak, u objašnjavanju postavljene teze uvek je najbolje krenuti od početka.PočetakKao pripadnik Srpske radikalne stranke, Vučić je bez ustezanja promovisao velikodržavni projekat ili ideju „Velike Srbije“. U tako projiciranoj Srbiji mladog i neiskusnog političara srpske ekstremne desnice, svoje bi mesto našli veliki delovi Hrvatske, cela Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Severna Makedonija (Vojvodina i Kosovo su tada kao autonomne pokrajine ionako bile u sastavu Srbije). Prema radikalnom razumevanju demokratije, samooprejeljenja i očuvanja identiteta, u novonastaloj državi imali bi svoje mesto svi koji misle poput njih.Ostali bi nestali. Na ovaj ili onaj način. Možda bi vremenska distanca od spomenutih događaja mogla izbrisati sećanja kod nekih ljudi, ko se i kako tada ponašao, ali ostali su materijalni dokazi. Video i audiozapisi. Premda danas postoji i nešto što se zove fotomontaža ili montaža zvuka, teško je, gotovo nemoguće, kalašnjikov prikazati kao kišobran, a zalaganje za „zapadnu srpsku granicu Karlovac-Karlobag-Virovitica“ pogrešno protumačenom izjavom čoveka koji se zalagao za mirna rešenja sporova.Nestao i vaskrsnuoNakon pada velikosrpskog režima u Beogradu, Vučić je nekoliko godina bio nestao s regijskog radara političkog i javnog angažovanja. Bilo ga je u javnosti i nije ga bilo. Kada se pojavljivao, teško da se iz bledih govora moglo naslutiti što se događa u njegovoj radikalnoj glavi. Verovatno je bubnjalo od izručenja ljudi osumnjičenih za ratne zločine Krivičnom sudu u Hagu, presuda, svedočanstava o zlodelima, pogromima, genocidima, a sve u ime velikodržavne ideje koju je tako strastveno promovisao. Onda je uskrsnuo kroz novoosnovanu Srpsku naprednu stranku (SNS).Imao sam ga priliku videti dva puta lično. Upravo od uskrsnuća. Jednom u Podgorici, kada je prošao na par metara od mene. Bio je u društvu tadašnjeg predsednika SNS-a, takođe bivšeg radikala, Tomislava Nikolića. Kasnije sam čuo da je u Podgorici došao da traži podršku za smenu korumpirane (lopovske) vlasti Borisa Tadića te da su iza posete stajali i Amerikanci i Evropljani. Podržavali su ga. Njega. Vučića. Radikala. Ratnog huškača. Ništa mi nije bilo jasno.Drugi put je prošao pored mene na Markovom trgu u Zagrebu u februaru 2018. godine. Imao sam gore nekakvih diplomatskih zaduženja tog dana. Došao je u Zagreb kao mirotvorac. On. Vučić. Radikal. Ratni huškač. Amerikanci i Evropljani, naročito Nemci, zadovoljno su trljali ruke. Ovoga puta mi je sve bilo jasno.Vučić je u međuvremenu radio na sebi. Uviđajući katastrofalne greške bivšeg režima kojem je i sam pripadao, naravno kao manje bitna figura, Vučić je razumeo da mu je za ostvarenje zacrtanih ciljeva neophodna podrška Zapada.Srpskim lobistima na važnim američkim i evropskim adresama odlučivanja upumpavane su velike sume dolara i evra. I gle čuda, od primitivnog balkanskog nacionaliste i radikala postao je državnik od formata (snebivao se da prizna ono što su o njemu pričali u kuloarima briselske administracije, a brci mu se smejali kad bi čuo hvalospeve o sebi), političar koji promoviše pomirenje i napredak regije, faktor stabilnosti na Zapadnom Balkanu.Omiljeni Srbin nemačke kancelarke Angele Merkel. Vašington i Brisel su bili uvereni da će Vučić voditi Srbiju ka članstvu u NATO i EU, što bi je definitivno udaljilo od Ruske Federacije.Preobražaj ili kontinuitetSve je izgledalo nestvarno lepo za kreatore zapadne politike na jugoistoku Evrope. Najveća država Zapadnog Balkana spremna na saradnju, zatvaranje pristupa obali Jadrana Ruskoj Federaciji prijemom Crne Gore i Albanije u NATO, moguće, što da ne, i istorijsko pomirenje Srba i Hrvata, Srba i Albanaca, Makedonaca i Grka, Bošnjaka i Srba, Crnogoraca i… S kim su ono Crnogorci u svađi… s Japanom, naravno, jer Kraljevina Crna Gora još nije potpisala primirje s Japanom nakon Rusko-japanskog rata…

Ima li još neko da je u svađi u toj zabiti koju moramo braniti od upada nepozvanih gostiju jer ipak je u pitanju „evropski meki trbuh“, diskutiovali su optimistično evroatlantski eksperti. A onda je glavni zavrtanj u „savršeno“ konstruiranom stroju odjednom popustio, bez nekog jasnog razloga, barem za odgovorne konstruktore u SAD-u i EU. Ne razumeju oni da je to bila samo prosta radikalska ćud koja je rešila da nauči pameti prevrtljivog naprednjaka.Vučić je odlučio prvo da sredi svoje dvorište. Kako mu se ne bi prigovaralo da je njegov SNS previše desno, stvorio je niz ekstremno desnih, klero-nacionalističkih partija i pokreta i tako pozicionirao SNS kao partiju centra. Gotovo svi mediji u Srbiji stavljeni su pod njegovu direktnu ili indirektnu kontrolu.Zatim je na red došla Srpska pravoslavna crkva (SPC). Javna je tajna da je patrijarh srpski Porfirije i pre ustoličenja bio favorit predsednika Vučića za mesto prvog čoveka SPC-a. Porfirijeve kontemplacije o odnosu crkve i države, gde kaže da između te dve institucije postoji međusobno prožimanje te da ne treba zaboraviti činjenicu da je prvi kralj bio jedan brat, a prvi arhiepiskop autokefalne crkve drugi brat, što je „kod koji je utisnut u srpski narod“, jasno govore o tome koliko je današnji SPC nezavisan od srpskog državnog vrha, odnosno Vučića.

Nakon kompletne homogenizacije društva, srpski državni brod je okrenut ka Moskvi i agendi „ruskog sveta“, koja se Vučiću veoma dopala kao nešto najsličnije onome što je celog političkog života zagovarao i od čega nikada nije odustao, ideji „Velike Srbije“. Naravno, program je morao biti nazvan drugačije kako se ne bi izazvala sumnja kod zapadnih partnera.Njegov ministar za senzacionalističke objave i provokacije Vulin, koji je u vladi Srbije bio formalno zadužen za policiju, vojsku, a odnedavno tajnu policiju, među prvima je uskliknuo: „Srpski svet“! Nakon usklika preostalo je još samo, po potrebi, zapaliti i ugasiti požare, pre svih u Crnoj Gori, pa Bosni i Hercegovini, entitetu Republika Srpska, a poslednji koji je recentno buknuo na Kosovu pretio je razbuktavanjem po celom Balkanskom poluostrvu.Tragični događaji iz Osnovne škole „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu, kada su nastradala nevina deca, pokrenuli su proteste i u samoj Srbiji. Piroman Vučić je u nervozi, uznemiren brojem ljudi na beogradskim ulicama, palio i gasio po regiji gde je mogao i gde je stigao, u nameri da skrene pažnju svojih građana s besa i revolta demonstranata zbog sveprisutnog nasilja u javnom diskursu Srbije.Reakcija koja se dugo čekalaZapad više nije imao izbora. Morao je, izgleda, ozbiljno uzeti u razmatranje gore navedenu latinsku poslovicu o vuku i ćudi. Prvo je bivši ministar za objave i provokacije, a trenutni direktor Sigurnosno-informativne agencije (BIA), Aleksandar Vulin, stavljen pod sankcije SAD-a zbog širenja ruskog uticaja, korupcije, trgovine oružjem, narkoticima i još koječega, a potom je stiglo otvoreno pismo visokih zvaničnika Evropskog parlamenta i američkog Kongresa i Senata, u kome se ističe potreba za drastičnom promenom odnosa Zapada prema aktuelnoj politici Srbije. Traži se „zaoštravanje odnosa prema zvaničnom Beogradu, jer trenutni pristup ne funkcioniše“. Sada i oni pozivaju zvaničnike SAD-a, Velike Britanije i EU da se uče na greškama iz prošlosti i ne vode politiku čiji je centar Beograd.Možda je za predsednika Vučića pismo koje je najavilo promene politike Zapada prema njemu iznenađenje, ali za diplomate i dobre poznavaoce međunarodnih odnosa svakako nije. Na pretresima u Senatu i Predstavničkom domu Kongresa o Zapadnom Balkanu, koji su održani tokom maja i septembra, uprkos lobističkim naporima, mnogi su uticajni kongresmeni i senatori primetili neefikasnost višegodišnje američke i EU agende kada je reč o Srbiji.Postavlja se pitanje hoće li Vučić na Zapadu uspeti zadržati poziciju „omiljenog diktatora“, koju je stekao samo zato što su mnogi u Vašingtonu i Briselu smatrali da na srpskoj političkoj sceni ne postoji prihvatljiva alternativa za njega.Sva je prilika da to zavisi od stepena njegove neodoljive potrebe za podmetanjem vatre i posmatranjem požara do trenutka kada odluči da ga ugasi, opet zbog neke svojstvene, neodoljive potrebe.