Piše Zoran Lutovac: Mi iz DS smo hteli da se odreknemo mandata, ali smo ostali usamljeni

Autorski tekst predsednik DS Zorana Lutovca za Nova.rs

Posle krađe izbora 17. decembra 2023. godine trebalo je dosledno i do kraja principijelno osporavati rezultate izbora na svim nivoima, ne samo na beogradskom nivou. Pritisak je morao biti sinhronizovan i odlučan. Bez kalkulacija. Mi u Demokratskoj stranci bili smo spremni na to. U svrhu vršenja pritiska da se ponište pokradeni izbori javno smo iskazivali nameru da se zajedno sa kolegama iz opozicije odreknemo mandata. Ostali smo usamljeni.

Kada je prihvaćen drugačiji pristup, da se ostane u parlamentu i da se borba nastavi kroz institucije, mi smo predlagali da se barem ne učestvuje u konstituisanju saziva na osnovu pokradenih izbora. Na kraju jedini nismo učestvovali u radu konstitutivne sednice. Kada smo tražili objedinjene lokalne izbore, tražili smo da se uz objedinjene lokalne izbore ponove i oni održani 17. decembra. I u tome smo bili usamljeni.

Dakle, zajedno smo propustili priliku da odlučno i sinhronizovano izvršimo pritisak da se ponove svi izbori. Na kraju se priča svela na beogradske izbore, „jer nam je u Beogradu ukradena pobeda“. Takav mlaki pritisak je tek bio dovoljan da se beogradski izbori ne održe.

Šta je trebalo raditi u tom slučaju?

U najkraćem, trebalo je raditi na paralelno dva koloseka: pripremati se za ponovljene izbore i boriti se za izborne uslove.

Priprema za ponovljene izbore značila bi dobijanje neke dodate vrednosti u odnosu na decembarske izbore. Šta bi moglo da donese neku dodatu vrednost?

1. Okupljanje u širi politički savez koji bi sprečio rasipanje glasova i mandata
2. Stvaranje najšireg mogućeg društvenog saveza koji bi stvorio sinergiju i doneo nove glasove
3. Isturanje prepoznatljivog i opšte prihvatljivog zajedničkog kandidata za gradonačelnika koji bi mogao da donese dodatni broj glasova.

Ništa od toga nije urađeno za slučaj da se izađe na izbore.

Borba za izborne uslove bi podrazumevala najširi mogući politički i društveni savez formiran oko zajedničkog cilja. Ta borba bi bila aktivni otpor svim oblicima predizborne krađe, nepristajanje, građansku neposlušnost, ako je potrebno i generalni štrajk. Kada se narušavaju osnovna ljudska prava građani imaju pravo, pa čak i obavezu da se tome odupru.

Ta borba ne bi trebalo da se vodi samo u Beogradu, nego u celoj Srbiji. Nisu izborni uslovi loši samo u Beogradu, već u celoj Srbiji, čak i lošiji nego u prestonici. Na žalost, ni za ovu vrstu borbe nije bilo većinskog raspoloženja.

Propuštajući da na vreme i sinhronizovano izvršimo pritisak svim raspoloživim sredstvima, došli smo do toga da tražimo odlaganje za vreme kada će se sprovesti ODIHR preporuke, a pre svega one koje se tiču uređenja biračkog spiska, medija i održavanja lokalnih izbora u isto vreme.

I dok su se tražili pravno mogući načini da se to sve desi proticalo je vreme, a preporuke nisu ispunjavane. Tek kada je bilo jasno da se te preporuke ne mogu sprovesti u život do 2. juna stigao je odgovor da će svi lokalni izbori biti raspisani za 2. jun. To je izazvalo podele u Srbiji protiv nasilja, ali i u javnom mnjenju.

Demokratska stranka je smatrala da bi trebalo nastaviti zajedničku borbu za izborne uslove i zahtevati pomeranje raspisivanja izbora za jesen i po ko zna koji put je ostala u manjini. Kada dođe do ovakvih nesuglasica kod strateških pitanja, da bi se očuvalo jedinstvo, stvar se rešava po unapred poznatoj proceduri tako što oni koji ostanu u manjini poštuju odluku većine. To je bio naš stav.

Jedinstvo je ovde ključna reč.

Bez jedinstva nema uspeha ni u bojkotu ni na „izborima“, tako da je očigledan prioritet bio sačuvati to jedinstvo. Mi u DS-u smo smatrali da je principijelno uvažiti stav većine i na taj način sačuvati jedinstvo koalicije. Da nije bilo Srbije protiv nasilja, ne bi bilo ni tako dobrog rezultata na pokradenim izborima, ne bi bilo ni ProGlasa, niti pokušaja stvaranja najšireg društvenog saveza. Dakle, bez jedinstva Srbije protiv nasilja nema ključne pretpostavke za uspeh bilo kojeg scenarija.

Na žalost, upravo to se desilo. Koalicija se rastopila kao pahulja na dlanu i stvorio se scenario koji nas udaljava od uspeha: jedni su za izlazak na sve izbore, a drugi nisu za izlazak na beogradske izbore.

Većina je bila da se na izbore izađe 2. juna, a Demokratska stranka je uvažila volju većine i dala svoj doprinos očuvanju jedinstva. Na žalost, to nije bilo dovoljno.

Na kraju svi izlaze na izbore. Jedino što neki ne izlaze na beogradske i još poneke izbore. Pomalo je apsurdno da borbu za izborne uslove nastavljaju oni koji izlaze na izbore, a oni koji ne izlaze ne bore se unutar parlamenta za te uslove, iako je ključni argument ostanka u parlamentu bio institucionalna borba. Borba za izborne uslove se nastavlja u okrnjenom sastavu sa izgledom da ono što je načelno prihvaćeno bude i konkretizovano u pogledu kontrole biračkog spiska i onemogućavanja glasanja fantomskim biračima.

Naime, radi se na tome da se otvori birački spisak i bude dostupan i na donošenju zakona kojim bi se onemogućilo onima koji su promenili prebivalište da glasaju na novoj adresi kako bi se poništili efekti preseljavanja birača u svrhu prekrajanja izborne volje.

Mnogi ne veruju da bi se izborni uslovi poboljšali ni na jesen, pa su se odlučili na izlazak na izbore i time obesmislili ideju bojkota. Prema tome, ostala je dilema da li insistirati na parcijalnoj borbi za jesen ili se priključiti onima koji su svakako odlučili da izađu 2.juna?

Ni jedno ni drugo nije dobro rešenje, ako nije jedinstveno prihvaćeno. Ovo drugo je politika svršenog čina, iznuđena opcija, ono prvo i nije više opcija, jer je izgubila svaki smisao. Takve situacije se rešavaju demokratskim principom prihvatanja većinskog stava, ma koliko bili protiv njega. Mi smo se odlučili za demokratsku proceduru u koaliciji istovremeno uvažavajući demokratski princip odlučivanja unutar stranke.

Posle svega ostalo je da visi u vazduhu pitanje da li će oni koji izlaze na izbore dati legitimitet novoj izbornoj krađi? Neće. Niko ne može dati legitimitet izbornoj krađi. Krađa je krađa i niko ne može da oslobodi odgovornosti one koji su krali.

Pitanje je samo šta može da se uradi ako dođe do nove drastične krađe. Najmanje što može da se uradi jeste da se krađa ne prizna i da se građani pozovu na pobunu. Ne na protest, na pobunu.

Kada je način dolaska na vlast zasnovan na izbornoj krađi onda takva vlast nije legitimna. I niko je ne može legitimisati. Građanski otpor je u tom slučaju opravdan. Nužan. Građanski otpor tada postaje građanska dužnost.

BONUS VIDEO: Zoran Lutovac nakon sastanka o izbornim uslovima u Skupštini Srbije: Mi smo u političkoj krizi