Sećate li se antologijske naslovne strane splitskog "Feral tribjuna" iz devedesetih godina prošlog veka, kad je rečenica MI SMO SVI NJEGOV NAROD prelomljena u četiri reda, pa je to izgledalo ovako:

MI SMO

SVI NJE-

GOV NA-

ROD!

Bez obzira na sva upinjanja da se naglase razlike, ova „caka“ se isto čita i u Hrvatskoj i u Srbiji, ne samo u jezičkom, već i u istorijskom, političkom, psihološkom i nadasve karakterološkom smislu. Smišljeno za Tuđmana, vredelo i za Miloševića, sad se u slavu predsednika svega ovoga reprizira od Horgoša do Vranja… (Ovo je moja omiljena stilsko-geografska figura za ono „s kraja na kraj Srbije“, što sasvim slučajno povezuje destinacije gde su Mađari najbolje prošli na nedavnim lažnim izborima.)

Pošto je iluzorno očekivati neku sličnu naslovnicu, jer u Srbiji više nema satiričnih listova („Jež“ se, zahvaljujući neverovatnom trudu „Laleta“ Bojičića, pojavljuje svaka tri meseca), a tabloidi su listom upregnuti u kola zvanične propagande, različita mišljenja na temu „njegov narod“ se uglavnom mogu videti kao grafiti na zidovima i, of course, po svim društvenim mrežama.

Tako se u Gospodar Jevremevoj ulici moglo pročitati „Nije Vučić kriv, mi smo govna“, što bi bar malo moglo da podseti na „Feral“, a na fasadi u blizini Gospodara Vučića to isto je nedavno ispisano na mnogo prostačkiji način, što ipak ne bih ni prepisivao, ni prepričavao.

S druge strane, čini mi se da jedna objava koju sam video na mnogobrojnim profilima i zidovima po socijalnim medijima odražava jedno gotovo fatalističko rezonovanje da će „s ovim i ovakvim narodom vladati sto godina“. Tome je podlegao čak i moj prijatelj doktor Miroljub Stojković, od koga prepisujem: „Da je narod generalno drugačiji od Vučića, Vučić nikad ne bi bio na vlasti, tačka! Većini naroda je Vučić u srcu i karakteru, pokvareni, bezdušni, polupani, zajedljivi, pohlepni iznad svega… Kraj takve zemlje i takvog naroda je siguran, bojim se vrlo brzo… ’Zadruga’ je dokaz!“

Uoči junskih izbora, na jednoj sve u svemu „za bojkot“ tribini, kolega Vladimir Milić je postavio pitanje „da li je sadašnja vlast baš ono što smo mi, ni bolja ni lošija od svih nas“, ali je malo ko imao petlje da se upusti u javnu raspravu po tom pitanju. Nekako je bezbednije, ako već nemamo petlje i farbe za grafite, sedeti kod kuće i, po navici, pisati nove nastavke Selenićevog „Ruženja naroda u dva dela“!