0
Predizbori podrazumevaju da se kandidati za zajedničku listu opozicije biraju na unutrašnjim izborima između opozicionih stranaka i glasača. Taj proces znamo sa predsedničkih izbora u SAD, gde se unutar Demokratske i Republikanske partije potencijalni kandidati takmiče za nominaciju. Nešto bliže, ideja je primenjena 2019. godine u Budimpešti, gde je opozicija odlučila da na ovaj način odredi zajedničkog kandidata za gradonačelnika, koji je na kraju i pobedio na izborima.
Piše: Dejan Bursać, naučni saradnik na Institutu za političke studije
Organizacija predizbora (eng. primaries – prajmaris) za kandidate na beogradskim izborima je zanimljiv predlog koji se poslednjih nedelja pojavio u delu opoziciono orijentisane javnosti.
Predizbori podrazumevaju da se kandidati za zajedničku listu opozicije biraju na unutrašnjim izborima između opozicionih stranaka i glasača. Taj proces znamo sa predsedničkih izbora u SAD, gde se unutar Demokratske i Republikanske partije potencijalni kandidati takmiče za nominaciju. Nešto bliže, ideja je primenjena 2019. godine u Budimpešti, gde je opozicija odlučila da na ovaj način odredi zajedničkog kandidata za gradonačelnika, koji je na kraju i pobedio na izborima.
Međutim, svaka ideja koja se prenosi iz drugog sistema mora biti razmotrena na osnovu posledica koje bi pretpostavljeno proizvela u novom okruženju – dakle u Srbiji: sa našim glasačima, sa našom vlašću i sa našom opozicijom.
Napominjem pre svega da organizacija predizbora podrazumeva neke preduslove: prvi od njih je da se opozicija uopšte odluči za izlazak na izbore, koji su za malo više od godinu dana. Trenutno je glavna tema u okviru opozicije dijalog sa vlašću, tj. dijalog unutar opozicije pred dijalog sa vlašću, a čini mi se da se radi o dugotrajnom procesu koji opoziciji služi da nađe izgovor kako bi učestvovala na izborima nakon bojkota (iako demokratski i medijski okvir izvesno neće biti poboljšan), dok vladajućim strankama služi za taktičko odugovlačenje, dovođenje opozicije pred svršen čin, ali i u marketinške svrhe prikazivanja oponenata kao neodlučnih i posvađanih. Drugi veliki preduslov jeste da se većina opozicionih stranaka odluči na izlazak na (beogradske) izbore u jedinstvenom frontu, što je vrlo neizvesno.
Pročitajte još...
Pod uslovom da se sve to desi i da funkcioniše bez problema (u šta sumnjam), vidim nekoliko pozitivnih ishoda predizbora. Pre svega, to je dobra vežba za kampanju. Proveriće se koje teme i platforme zanimaju građane i dobijaju podršku, a iskristalisaće se kadrovska rešenja za određene oblasti, kako političke tako i operativne. Biće to prilika da opozicija sa svojim kandidatima i programom bude javno prisutna i aktuelna u periodu pre zvaničnog početka izborne kampanje, što je značajno u našem medijskom okviru. Poslaće se poruka glasačima o značaju njihovog glasa, a u prvi plan će doći pozitivna politička ponuda: predstavljanje kandidata i programa.
Broj potencijalnih problema, posebno uzevši u obzir blisku prošlost opozicionog delovanja u Srbiji, značajno je duži. Vidim ukupno devet rizika koji mogu da dovedu do toga da predizbori u praksi proizvedu više štete nego koristi.
1. Blizina izbora. Kao što sam napomenuo, beogradski izbori će biti održani najkasnije početkom aprila 2022. Što znači da kampanja mora započeti već od januara. Što znači da predizbore morate održati najkasnije u jesen 2021. Što znači da vrlo uskoro morate imati konsenzus oko stranaka koje učestvuju i oko bazičnih pravila. Vremena ima, ali ističe.
2. Malverzacije unutar opozicije. Ništa ne garantuje da na predizborima neće biti malverzacija određenih stranaka, poput onih koje smo videli pre nekoliko godina na internim izborima u DS, kada je u određenim opštinama naprasno registrovano više stotina novih članova. Kako sprečiti da određene stranke u nekim beogradskim opštinama izvedu na stotine svojih članova i tako preuzmu listu, te izazovu nezadovoljstvo ostatka opozicije, što može imati posledice dalje u kampanji?
3. Malverzacije vlasti. Ako su predizbori, kao što se predlaže, proces otvoren za sve građane bez obzira na stranačku pripadnost, postoji mogućnost da će vladajuće stranke organizovati svoje članove da glasaju, kako bi „pogurale“ najgore kandidate. U američkom filmu Martovske ide, demokratski kampanjski strateg (Pol Đamati) upozorava svog kolegu koji radi za jačeg demokratskog kandidata (Rajan Gosling) da će republikanci masovno izaći na demokratske predizbore u Ohaju i glasati za Đamatijevog kandidata. Kada mu Gosling ukaže na to da nema šanse da republikanci podrže suviše levog i liberalnog kandidata, Đamati odgovara da to nema veze sa podrškom: oni ga mrze, ali misle da njega mogu da pobede na generalnim izborima.
4. Jedinstvo. Ako na predizborima učestvuje tek nekoliko opozicionih stranaka i pokreta, gubi se smisao. Ako su lideri uplašeni i kalkulišu sa zajedničkim učešćem jer bi na predizborima mogla da se rasprši iluzija o njihovoj veličini, izgubiće se efekti predizbora za generalne izbore. U prevodu, ne vredi organizovati predizbore za tek jednu od pet ili deset opozicionih lista.
5. Broj glasača. Proces može da se pretvori u fijasko i dodatnu apatizaciju biračkog tela ako na predizbore izađe svega par hiljada ljudi. Stoga predizbori treba da budu shvaćeni ozbiljno u smislu mobilizacije i da budu poligon za pokazivanje snage.
6. Prihvatanje rezultata. Šta nam garantuje da će se sve stranke opozicije držati rezultata do koga se došlo na predizborima? Sporazum sa narodom i odluku o bojkotu je prekršilo nekoliko aktera. Ako neka od stranaka „nanjuši“ da glasači nisu zadovoljni predizborima mogla bi lako da napusti celu stvar i još medijskim napadom dodatno ugrozi legitimitet. U Mađarskoj je ultradesni Jobik učestvovao u organizaciji predizbora, ali na samim izborima nisu uzeli udela u kampanji liberalnog kandidata koji je osvojio nominaciju, a njima nije bio po volji. Ali i pored toga: nisu istakli svog kandidata, niti su podržali nekog trećeg. Da li će naše stranke biti toliko fer?
7. Kandidat, ne lista. Verujem da organizovanje predizbora za celu listu od 110 odbornika nije dovoljna motivacija za građane u visoko personalizovanom okviru srpske politike, te da može dodatno da napravi konflikt između stranaka u pogledu plasmana na famozna „prolazna mesta“. A ishod na tim nižim mestima na listi će zavisiti pre svega od sposobnosti stranaka da organizuju članstvo, a ne od generalne popularnosti kandidata. Primarno, predizbori bi trebalo da služe izboru kandidata za gradonačelnika tj. prvog na listi te njegovog programa i ideja. Naš sistem jeste proporcionalni, ali stvarnost je takva da se glasači vezuju za ličnosti.
8. Pravila igre. Mora se jasno utvrditi šta je dozvoljeno tokom kampanje za predizbore, a šta ne – tj. koliko prljavog veša sme da se iznese javno. U suportnom, čak i pobednički kandidat bi mogao da izađe iz procesa sa ukaljanom reputacijom i umanjenim šansama.
9. Glasačka odluka. Nije izvesno da će opozicioni glasači u presudnom broju podržati kandidata koji je osvojio nominaciju, kada dođe do izbora u aprilu. To je kletva fragmentirane opozicione scene u političkom sistemu u kom SNS zauzima poziciju tzv. srednjeg glasača, pa je čak i nekim glasačima stranaka opozicije prihvatljivija vladajuća partija od drugih partnera iz opozicije.
Pročitajte još...
Smatram da se na ovoj kratkoj listi nalazi previše zamki i da će verovatni rezultat celog procesa biti međusobne optužbe, svađa, malverzacije, a da postoji ozbiljan rizik za celu opoziciju da nakon predizbora završi još podeljenija, a njihovi glasači još razočaraniji.
Moguće da sam pesimista, ali pogledajte aktuelnu situaciju: opozicione stranke ne mogu da se dogovore oko jednostavne stvari kao što je platforma za dijalog sa vlašću, već kandiduju (zasad) četiri različite platforme, koje manje-više govore istu stvar, ali na drugačiji način.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
