Portal Nova.rs za praznike svojim čitaocima poklanja 40 autorskih tekstova koji predstavljaju aktuelna i analitična ili intimna i ispovedna zapažanja o godini koja je (skoro u potpunosti) iza nas. Ili o ljubavi. Ima ih i o aktivizmu, savremenicima, društvenoj odgovornosti, strasti. Ili o životu generalno. Temu smo im predstavili kao slobodnu, a pristup je njihov lični. I reči su sasvim njihove. Pišu ih naši sagovornici, saradnici, kolumnisti, prijatelji i urednici portala i novine "Nova". Ovaj konkretno piše Bojan Pajtić, profesor Pravnog fakulteta i bivši pokrajinski premijer.
U poslednjih nekoliko godina nameće se utisak da je Vojvodina, čak i kao toponim, gotovo potpuno iščezla iz javnog diskursa. U dnevnim novinama i na sajtovima koje je nekada krasila vojvođanska hronika, danas je ona ili zamenjena novosadskom, ili je, jednostavno, izbrisana. Čak i u političkom životu, istaknuti prvaci režima, ali i opozicije, pokrajinu praktično nikada ne spominju. Situacija je kulminirala u izbornoj kampanji u kojoj smo svedočili situacijama u kojima je Vučić, kada se nađe severno od Save i Dunava, još i izgovarao da se tog dana nalazi na prostoru Vojvodine, dočim su štabovi pojedinih opozicionih kandidata (pritom ne mislim na one sa krajnje desnice) objavljivali da njihov favorit tog dana pridobija pristalice na severu Srbije.
Pokrajina i jeste, geografski, severni deo naše zemlje, ali, budući da se takva retorika neprestano ponavljala, neizbežan je zaključak da se termin „Vojvodina“ smatra nepopularnim ili, kako se nekada u socrealističkom žargonu govorilo – „moralno politički nepodobnim“ čak i tamo gde to ne bi smelo da se dešava.
Nažalost, većina progresivnih (termin „napredni“ je, od strane onih kojima nikako ne stoji – već zauzet) političara, kada im spomenete autonomiju, zauzima gard uz komentar da je ta tema „nepopularna u ostatku Srbije“. Takvu argumentaciju sam u prošlosti slušao i od pojedinih visokih dužnosnika Demokratske stranke, tako da mi ona nije ni nova, ni strana. Najveća pobeda koju su, udruženim snagama, izvojevale autoritarne strukture u bezbednosnim službama, medijima i političkim strankama ogleda se u potpunoj marginalizaciji ideje decentralizacije i stigmatizaciji svakog ko se usudi da o njoj prozbori.
Nebojša Milenković je jednom prilikom, pola u šali, a pola u zbilji izgovorio da Vojvodinu u javnom životu spominjemo još samo on i ja i to nije daleko od istine. Decenijama traju pregnuća da se naša zemlja reformatira iz asimetrično regionalizovane u izrazito unitarnu državu. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, kada se Republika Srbija i de facto i de jure sastojala od dve autonomne pokrajine i takozvane centralne Srbije, obe pokrajine su, od strane republičkog establišmenta, doživljavane kao teritorijalne jedinice koje bi, poput većine republika, mogle poći putem secesije. Iako je takvo političko raspoloženje nesumnjivo postojalo na Kosovu i Metohiji, u Vojvodini nikada nijedan relevantni politički ili društveni činilac nije zagovarao nezavisnost.
Vojvodinofobi namerno prećutkuju činjenicu da su svi separatistički pokreti na svetu zasnovani, pre svega, na različitoj etničkoj strukturi na nacionalnom i regionalnom nivou. Tako od Španije žele da se otcepe Katalonci i Baski, a ne regije sa španskom nacionalnom većinom, u Velikoj Britaniji nezavisnost traže Škotlanđani, a ne okruzi naseljeni Englezima, od Francuske žele da se odvoje Korzikanci, u rumunskom Erdelju takve tendencije pokazuju pripadnici mađarske zajednice i tako dalje sve do Nagorno Karabaha i turskog dela Kipra.
Prema popisu iz 2011. U pokrajini je živelo 67% Srba, a popis iz ove godine pokazaće, po svoj prilici, da se taj procenat dodatno povećao. Preostala trećina stanovništva je izrazito heterogena i lojalna ovoj državi. Dakle, ne postoje ni elementarne pretpostavke da ikada raspoloženje dominantog dela populacije bude secesionističko. Istovremeno, prema istraživanju javnog mnjenja koje je sprovedeno u septembru ove godine, 79% građana u pokrajini sebe, u većoj ili manjom meri smatra (u regionalnom smislu) Vojvođanima, dok je u populaciji od 18-29 godina taj procenat još veći – 85%. Velikoj većini stanovnika pokrajine je potpuno prirodno da za sebe kažu da su Srbi, Mađari, Slovaci ili Hrvati (Rumuni, Rusini, Romi…) iz Vojvodine i ne vide u tome nikakvu opasnost, niti je njihova privrženost državi Srbiji zbog toga manja, kao što ni lojalnost i patriotizam Srbina iz Šumadije ili Pomoravlja nisu upitni.
Početkom devedesetih, u periodu kada je višestranačje bilo u začetku, srpske bezbednosne službe (a pre svega DB) su nastojale da rasporede svoje ljude u nove političke stranke, naročito ih koncentrišući u organizacijama koje su smatrane „ekstremnim“ ili opasnim. Takve kvalifikacije su se odnosile, pre svega, na srpske i manjinske desne partije organizovane na etničkom principu i na autonomističke organizacije u Vojvodini. U međuvremenu, kada su građanski ratovi u bivšoj Jugoslaviji uzeli zamah, šovinističke stranke su postale mainstream partije (i ostale to do dana današnjeg), a „antidržavnim elementima“ su se nadalje smatrale samo one organizacije ili pojedinci koji su zagovarali autonomiju Vojvodine. Ideju autonomije su podrivali kako oni koji su joj se izričito suprotstavljali, tako i mnogi od onih koji su je po zadatku „službe“ nominalno zagovarali, ali na način da ona postane odbojna i izazove strah kod već naplašenih građana Srbije, koji su svedočili nizu secesionističkih akata bivših jugoslovenskih republika. Ne čudi, stoga, da su 2000. godine aktivni otpor objavljivanju spiskova doušnika DB-a pružali neki od čelnika DOS-a koji su slovili za vatrene protivnike Miloševićevog režima. Više od 30 godina „bezbednosne“ strukture stvaraju kontekst u kome danas živimo.
Pre dve godine sam u intervjuu „Vremenu“ govorio o nekoliko desetina nadležnosti koje su, u različitim oblastima (od obrazovanja i zdravstva do poljoprivrede i privrede) tiho, kroz različite zakone, u periodu 2016-2020. oduzimane vojvođanskoj administraciji. Proces redukovanja delatnosti pokrajinskih institucija nastavlja se i dalje. Protiv ovoga nijedna politička organizacija nije digla svoj glas, iako je očigledno da se radi o tihom gašenju APV. Kada se proces razvlašćenja završi, naći će se mnogi da postave pitanje koji je, uopšte, smisao postojanja pokrajine koja ima administraciju koja je plaćena, a nema šta da radi – umesto da se postavi pitanje zašto decentralizaciju, kao efikasniji model upravljanja javnim sistemom, zamenjuje brutalna centralizacija koja je, svakog dana to vidimo – potpuno promašen koncept koji ne daje rezultate. Međutim, upravo takav, izrazito centralistički način upravljanja je imanentan Srbiji kojom vladaju bivši radikali koji su se decenijama zalagali za ukidanje Vojvodine. Logika koja vodi do toga da u rukama jednog čoveka bude skoncentrisana sva vlast u zemlji sasvim sigurno ne može da prihvati da se tamo neka regionalna Vlada pita za bilo šta.
Marginalizacija vojvođanskih institucija nije samo formalno pravna, nego i simbolična i medijska. U protokolarnoj nomenklaturi gradonačelniku Novog Sada uvek pripada prominentnije mesto nego pokrajinskom premijeru. U situacijama u kojima se velike investicije realizuju državnim ugovorima, uz korišćenje zamašnih javnih sredstava, zvaničnicima APV je prepušteno samo da biraju pozu za slikanje, u drugom redu stola na kom se ozvaničavaju međudržavni sporazumi. Informacije koje dolaze iz novosadske Banovine govore o tome da se ovih dana ukida čak i pokrajinska budžetska inspekcija, tako što će biti formiran Regionalni centar koji će biti neposredno podređen republičkoj administraciji.
Dakle, vojvođanskoj Vladi se uzima iz ruku čak i mogućnost kontrole institucija za čije funkcionisanje je odgovorna, što je ekvivalentno situaciji u kojoj licu koje nije sposobno da svojom voljom stiče prava i preuzima obaveze – oduzmete poslovnu sposobnost, jer nemate poverenja u njegove postupke i moć rasuđivanja. Daleko od toga da sam advokat aktuelne pokrajinske administracije koja ostaje nema na sve ove postupke – ona time pokazuje neodgovornost i odsustvo elementarne kuraži. Međutim, ovakva degradacija regionalnih institucija je nezapamćena i neprihvatljiva.
Često svedočimo istoricističkim istupima protivnika decentralizacije u kojima naglašavaju da su Srpska Vojvodina 1848, odnosno, Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat 1849-te formirani da bi se zaštitili interesi srpskog naroda koji je živeo u tuđoj državi, pa prema tome Vojvodina danas nema razlog postojanja, jer Srbi žive u svojoj državi. Ove teze su, koliko tačne, toliko i banalne. Moderne regije u najrazvijenijim zemljama zapadne Evrope (Nemačkoj, Švajcarskoj, Švedskoj…) ne postoje i dan – danas zbog istorijskih ili sentimentalnih razloga. Decentralizacija u XXI veku postoji zato što sa sobom nosi efikasniju organizaciju administrativnog aparata, brže rešavanje problema građana (nego kada se svaki problem rešava na nacionalnom nivou), bolje poznavanje razvojnih prioriteta od strane zvaničnika koji žive na prostoru regije o čijoj se sudbini odlučuje – centralna vlast je, po prirodi stvari, često daleko ili nedovoljno upućena u lokalne prilike. U slučaju Vojvodine, decentralizacija sa sobom nosi i kvalitetnije zadovoljavanje kulturnih i obrazovnih potreba raznorodnih zajednica koje na njenoj teritoriji žive. Konačno, nije APV jedini prirodan region u Srbiji. Potpuna regionalizacija i decentralizacija države, pod uslovom da je funkcionalna, racionalna i zasnovana na ekonomskoj logici može Srbiju učiniti samo boljom i uspešnijom.
Prema tome, niko nema razloga da se stidi Vojvodine, a kamoli da je se plaši. Političarima koji pretenduju da vode državu po modelu uspešnih država Zapada to treba da je jasno, bez obzira što je ideja autonomije „nepopularna u drugim delovima države“. Ako želimo da nas tretiraju kao građane Evrope i modernog sveta, možda je vreme da tako počnemo i da se ponašamo.
BONUS VIDEO: Bojan Pajtić o nivou obrazovanja po glavi poslanika
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare