1
"Vučića danas u Evropi porede sa Lukašenkom, a pre osam godina je Srbija smatrana demokratskom državom... Nalazimo se u stanju svojevrsnog državnog udara, jer je jedan čovek uzurpirao i zakonodavnu i izvršnu i sudsku vlast... Ako gospođa Čomić ne oseća stid kada stane pred ogledalo, ko sam ja da joj sudim... Rečenica 'svi političari su isti' je jednako glupava kao i rečenica 'svi Srbi su isti' ili 'svi muškarci su isti'", navodi u intervjuu za Nova.rs Bojan Pajtić, bivši vojvođanski premijer i nekadašnji lider DS.
On za naš portal govori o ovoj danas Srbiji i onoj koju je predvodio DS, podelama u opoziciji i njenim šansama na narednim izborima, odluci njegove nekadašnje stranačke koleginice Gordane Čomić da bude ministarka u Vladi koju je skrojio Aleksandar Vučić, novom projektu vlasti „Novi Sad na vodi“…
Koliko se razlikuje ova danas Srbija od one kada je DS bio na vlasti?
Za početak, niko nije znao da li Tadić, Cvetković, Đilas, ili ja imamo braću ili sestre, a kamoli kako se zovu i čime se bave. Da li je to slučaj sa Vučićem, Brnabićkom, Malim? U odnosu na naprednjake, čak su i Bordžije bile suptilnije kad je nepotizam u pitanju. U 2012. godini javni dug Srbije je iznosio 14 milijardi evra, danas iznosi strahovitih 28 milijardi evra. Nije vidljivo na šta je otišao toliki novac. U vreme DS država se borila protiv organizovanog kriminala, a Darko Šarić je izjavio kako „ima poverenje u vlast SNS“. Za vreme „prethodne vlasti“, pojedini političari iz DS su bili neumereno hvaljeni u nekim medijima (s obzirom da sam i tada bio meta više kampanja po tabloidima, ne smatram sebe delom te grupe), ali, niti je 90 odsto medija bilo zatvoreno za opoziciju, naprotiv, niti je ogromna većina medija, kao danas, služila za progon svakog ko drugačije razmišlja, nezavisno od toga da li je političar, novinar, umetnik, sportista ili naučnik.
Oduvek su se iz svih zemalja siromašnog Balkana, pa tako i iz Srbije ljudi iz ekonomskih razloga iseljavali u bogatije države Zapada. U poslednjih nekoliko godina, prvi put posle devedesetih, iz Srbije se, zajedno sa porodicama, iseljavaju vrhunski profesionalci, egzistencijalno obezbeđeni ljudi srednjih godina, koji ne mogu da podnesu da žive u neslobodnom društvu u kome im vlast svakog dana vređa inteligenciju. Nismo iz političkih razloga izgubili samo Miodraga Stojkovića. Mnogi ‘stojkovići’ su se odselili da ne bi živeli u državi koju vode mafijaši i primitivci. Upravo postojanje te, uslovno rečeno, političke emigracije, predstavlja najpogubniju posledicu Vučićevog režima.
Najpogubnija tekovina aktuelnog režima je ukidanje slobodnih izbora i poništavanje principa smenjivosti vlasti. Srpsko društvo je zarobljeno, a nacionalni resursi su predmet konstante korumptivne uzurpacije. Vučića danas u Evropi porede sa Lukašenkom, a pre osam godina je Srbija smatrana demokratskom državom. Dovoljno je pročitati šta o tome kaže Fridom haus.
Često čujemo komentare građana da su „svi isti“. Možete li vi da prihvatite tu tezu?
To je teza koja je, kao kukavičje jaje, podmetnuta biračima opozicione orijentacije. Ideja onih koji ponavljaju tu rečenicu je da se birači koji ne podržavaju Vučića drže u stanju apstinencije, jer ako su svi isti – zašto uopšte izaći na izbore? Svaka generalizacija je odraz intelektualne potkapacitiranosti onih koji joj pribegavaju. Rečenica „svi političari su isti“ je jednako glupava kao i rečenica „svi Srbi su isti“ ili „svi muškarci su isti“. Generalizaciji pribegavaju ljudi koje odlikuje ili izrazita intelektualna lenjost ili, što je u ovom slučaju češće – namera da se ništa u društvu ne promeni i Vučić ustoliči za vjeki vjekov.
Vaša nekadašnja koleginica Gordana Čomić postala je ministarka za ljudska prava i društveni dijalog u vladi koju je skrojio Aleksandar Vučić. Da li ste mogli ikada da zamislite takav scenario?
Velika većina onih koji su učestvovali na ovogodišnjim lažnim izborima je ab initio, na samom početku „izbornog procesa“, imala aranžman sa režimom. Računali su da će na neki način naplatiti činjenicu da su dali legitimitet izbornoj krađi, odnosno (kako 311 poslanika Evropskog parlamenta reče za izbore u našoj zemlji) – „ruganju demokratiji“. Uprkos tome, ipak jesam pomalo iznenađen. Međutim, ako gospođa Čomić ne oseća stid kada stane pred ogledalo, niti je grize savest u odnosu na uspomenu na čoveka čija je potpredsednica bila, koji je dao život da takvi kao Vučić nikada više ne bi vladali Srbijom – ko sam ja da joj sudim?
Šta mislite čime se ona vodila kada je prihvatila tu funkciju? Verujete li u njene dobre namere?
Pokazalo se da svaki funkcioner režima koji je u proteklih osam godina zarobio Srbiju – ima dobre namere. Prema sebi, svojoj porodici i kumovima. Put u pakao je, vidimo, zaista popločan „dobrim namerama“.
Najavljuju se pregovori vlasti i opozicije uz posredstvo Evropskog parlamenta. Verujete li da će vlast pristati da suštinski poboljša izborne uslove, odnosno da primenjuje zakon?
Osloniti se na ovaj režim da će dobrovoljno poboljšati izborne uslove, ekvivalentno je uverenju da će vam koza sačuvati kupus. Nalazimo se u stanju svojevrsnog državnog udara, jer je jedan čovek, mimo Ustava, uzurpirao i zakonodavnu i izvršnu i sudsku vlast. Očekivati da takav čovek oslobodi medije, ponaša se u skladu sa zakonima i odrekne se apsolutne moći, bez žestokog i konstantnog pritiska iz zemlje i sveta bi, najblaže rečeno, bilo naivno.
Da li opozicija sebi može da dozvoli još jedan bojkot izbora?
Odgovoriću kontrapitanjem – da li opozicija može sebi da dozvoli da učestvuje na izborima na kojima je ishod unapred poznat, zbog kontrole medija, kupovine glasova i ucenjivanja birača u javnom sektoru od strane vladajuće stranke? Zaista se nadam da opozicija preduzima korake koji nisu vidljivi, niti treba da budu vidljivi, koji će rezultirati pritiskom na režim da oslobodi medije (koji bi po zakonu i morali biti slobodni) i da se odrekne kupovine glasova i pritisaka na birače. Ovu državu vodi čovek koji je ucenjen svojom ratnohuškačkom prošlošću i kriminogenom sadašnjošću. Postoje načini da se takvi „karakteri“ privedu k poznaniju prava. A nadam se da će uslediti i žestoki pritisci koji će biti vidljivi. Bez sinergije te dve vrste presije se survavamo ka jednopartijskom sistemu, bilo bojkota ili ne.
Utisak je da je opozicija još više podeljena nego pre pola godine, kada je njen veći deo bio okupljen u Savezu za Srbiju. Može li tako, ukoliko se odluči da učestvuje na narednim izborima, da zadobije poverenje građana?
Nije neophodno da opozicione stranke na silu budu ugurane u neki savez pre početka izbornog procesa, dovoljno je, ukoliko budu učestvovali na izborima, da do objedinjavanja kredibilne opozicije dođe na početku izborne trke. Do tada je neophodno da izostanu varničenja između njih, da se izbegne veoma štetno presipanje iz šupljeg u prazno (vrbovanje opozicionih političara iz jedne stranke da pređu u drugu) i da se obezbedi saradnja u borbi za fer i demokratske izborne uslove.
Treba li opozicija na izbore da ide u više kolona ili da bude ujedinjena, ukoliko je to uopšte moguće?
Opozicija je danas, nažalost, daleko od situacije iz 2016. godine, kada su četiri opozicione liste imale kapacitet da pređu cenzus od pet odsto. Danas toliki procenat ne može da „proknjiži“ nijedna stranka. Zbog toga kredibilna opozicija, odnosno ona opozicija koja nije izneverila birače izlaskom na ovogodišnje lažne izbore, treba da, ukoliko bude učestvovala u izbornom procesu, to učini u najviše dve kolone. U jednoj bi dominirale organizacije levog, a u drugoj desnog centra. Procenjujem da bi na taj način većina birača dobila priliku da glasa za sebi prihvatljiviju opciju, a istovremeno bi mogućnost rasipanja glasova bila svedena na minimum. Formiranje više od dve liste, čini mi se, sa sobom nosi rizik propasti jednog broja opozicionih glasova, što je luksuz koji opozicija sebi nikako ne može da priušti.
Za manje od godinu i po dana imaćemo predsedničke, beogradske i parlamentarne izbore. Ko bi po vama bio dobar kandidat opozicije za predsednika države, a ko za gradonačelnika Beograda?
Opozicioni političari su, uglavnom ne svojom krivicom, toliko dehumanizovani i oblaćeni, da mislim da kandidati za obe pozicije treba da budu već prepoznatljive ličnosti, nedvosmisleno politički opoziciono opredeljene, ali ne smeju biti iz redova lidera stranaka ili istaknutih političara. Postoje ljudi koji imaju kapacitet da postignu ozbiljan rezultat na oba nivoa izbora, ali se plašim da bi licitiranje njihovim imenima dovelo do njihove satanizacije u većini medija. Važno je da iza tih osoba logistički stane što više stranaka i pojedinaca koji u javnosti imaju težinu i da se imena kandidata saopšte što kasnije, da bi im (sasvim predvidljivi) medijsko – politički linč naneo što manje štete.
Kako gledate na dešavanja u Demokratskoj stranci? Hoće li Branislav Lečić biti novi predsednik DS?
Ovo je pravničko, a ne političko pitanje. Kao profesor na Pravnom fakultetu nemam pravo da ne primetim da, iz više razloga, izbori koji su organizovani u septembru ove godine nisu održani lege artis. Nije nikakav naročiti problem smeniti predsednika DS. Nije mi jasno zbog čega oni, koji žele promene na vrhu stranke, nisu sačekali da se steknu statutarni uslovi i tada pokušaju da smene aktuelno rukovodstvo. Ovako smo došli u situaciju da Vučić, preko Marije Obradović, arbitrira ko je i šta je DS. To je potpuno neprihvatljivo.
Na kojim izborima opozicija ima najveće šanse?
S obzirom na socijalnu i obrazovnu stukturu, kao i na činjenicu da je ono malo opozicionih medija koji još nisu udavljeni koncentrisano u glavnom gradu, nema dileme da opozicija ima najveće šanse na beogradskim izborima. Ne treba zanemariti ni to da je Vesić simbol naprednjačke gradske vlasti, što je okolnost koja greje srca i budi nadu kod oponenata Vučićevog režima.
Da li mislite da Zoran Lutovac može da podigne DS, da ga reformiše i da stranci vrati stari rejting?
Nije primereno da, kao bivši predsednik DS, iz vremena u kojem je ta organizacija imala neuporedivo veću podršku nego danas, arbitriram za kojim i kakvim kadrovskim rešenjima stranka treba da posegne danas, ili u narednim mesecima i godinama. Posebno nije korektno da, kao neko ko je formalno član stranke, ali ne učestvuje aktivno u njenom radu, kadrujem u njoj preko medija, ili na bilo koji drugi način. Međutim, spolja posmatrano, mislim da DS mora da bude mnogo aktivnija na terenu, u ono malo slobodnih medija, na društvenim mrežama. Da organizuje proteste, performanse, akcije. Stiče se utisak da su bar 3 ili 4 opozicione stranke vidljivije nego DS i percipirane kao veća opasnost po režim nego demokrate.
Nakon Beograda na vodi dobijamo i Novi Sad na vodi. Kako vi kao Novosađanin gledate na taj projekat?
Mediji su ovaj „projekat“ nazvali pljačkom godine, navodeći da će oni, koji u njemu učestvuju, na štetu građana ostvariti zaradu od PREKO MILIJARDU EVRA. Neshvatljiva mi je tolika pohlepa i bezobzirnost. Zastrašuje saznanje da postoje oni koji su spremni da unište ceo jedan ekosistem i da razore najlepši deo Podunavlja gradeći nakazne građevine kojim će zauvek uništiti prirodne lepote u kojima treba da uživaju buduće generacije u decenijama i vekovima ispred nas. Stručnjaci tvrde da će se izmeštanjem nasipa ugroziti životi ljudi u nizu novosadskih naselja koja su pozicionirana ispod nivoa Dunava, pa su zbog toga i „Vode Vojvodine“ i Institut „Jaroslav Černi“ u više navrata odbijali da daju saglasnost za ovaj projekat, iako su na čelu „Voda Vojvodine“ godinama kadrovi SNS. Ostaje da vidimo da li će, bar u ovom slučaju, pobediti pravo i pravda, ili uništavanje resursa ove zemlje više niko ne može zaustaviti.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
