“Sporazum potpisan u Vašingtonu ima potencijala da ojača i Srbiju i Kosovo, ali samo pod uslovom da one uspešno prepoznaju svoje šanse. Selidbom ambasade u Jerusalim Srbija će se udaljiti od spoljne politike EU, ali udaljavanje Srbije od EU, kao i udaljavanje EU od Srbije traje već neko vreme. Moglo bi se protumačiti da poslednjim potezima Beograd pravi otklon od Rusije i Kine, premda mislim da će u sledećih nekoliko meseci Srbija pokušati da učini nešto da bi im se opet svidela”, kaže u intervjuu za portal Nova.rs Dejan Jović, profesor međunarodnih odnosa na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu.
Potpisivanjem vašingtonskog sporazuma sa Prištinom, Srbija je unela dodatnu konfuziju u odnose sa EU, ali i sa Kinom i Rusijom. O spoljno-političkim potezima koji su prethodili događajima u Beloj kući, ali i onima koji su potom usledili, odnosima Srbije i Hrvatske, u intervjuu za naš portal govori prof. dr Dejanom Jovićem.
Vlast u Srbiji se hvali sporazumom koji je potpisan u Vašingtonu, a opozicija ga kritikuje. Kako vi ocenjujete ono što što su Aleksandar Vučić i Avdulah Hoti potpisali u Beloj kući?
Svaki sporazum je dobar ako rešava barem deo problema i ne stvara više problema nego što ih rešava. Da li će to biti slučaj, videćemo. Sporazum – koji se u stvarnosti sastoji od dva pisma namera i dva pisma zahvale – ima potencijala da ojača obe strane, i Srbiju i Kosovo, ali samo pod uslovom da one uspešno prepoznaju svoje šanse. Ako ne iskoriste šanse koje im ovaj „sporazum“ daje, on će im više štetiti nego koristiti. Sporazumi te prirode često izgledaju loši svim stranama kada ih se potpisuje, ali se kasnije pokaže da su korisni. Takav je bio, recimo, Dejtonski sporazum, kojeg Republika Srpska čak nije htela da potpiše pa je to umesto njih uradio Slobodan Milošević. A danas se pozivaju na njega i ne žele da se menja. Retrospektivno, teško je shvatiti da je Z-4 plan, koji je ponuđen Srbima iz Krajine bio od njih odbačen. Sporazumi, dakle, tek retrospektivno – kada se vidi koliko je vešto neko iskoristio šansu – dobiju na vrednosti ili se pokažu lošima.
PROČITAJTE JOŠ...
Ukoliko Srbija bude sprovodila taj sporazum, biće tek treća zemlja na svetu koja će preseliti ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim. Kakve bi posledice zbog toga mogla da trpi iz EU, a kakve iz Palestine, Turske i arapskih zemalja koje se tome protive?
Ako Srbija preseli ambasadu u Jerusalim, udaljiće se od spoljne politike Evropske unije. Ali, udaljavanje Srbije od EU, kao i udaljavanje EU od Srbije traje već neko vreme. Evropska unija bi čak mogla da zbog ovog preseljenja ambasade nađe dobar izgovor za oklevanje da se proširi na Srbiju, pri čemu je to samo izgovor, a stvarni razlog je dublji i nije vezan samo sa tim šta Srbija radi ili ne radi, nego i sa raspoloženjem javnog mnenja u zemljama-članicama EU.
Što se tiče Turske, ona je danas u problemu sa Grčkom, a pretpostavljam da je Srbija odlučila da bude na strani Grčke, ne Turske. To bi bilo sasvim u skladu sa američkom i evropskom politikom. Turska nije finansijski ili ekonomski značajnije prisutna na Balkanu, ali ima neke poluge kojima može da bude akter u Bosni i Hercegovini, gde vidimo da neki najavljuju reviziju tužbe za genocid protiv Srbije. U pogledu arapskih zemalja – one se jednim delom takođe približavaju SAD-u, kao što smo videli iz sporazuma koje su postigli Izrael i Ujedinjeni Arapski Emirati, te Izrael i Bahrain. Ali, kao što sam već rekao – Srbija bi onime što je potpisala u Vašingtonu mogla da izgubi kod Rusije, Kine i Evrope, pa je zato važno da na drugoj strani – od SAD-a i eventualno Izraela – nešto dobije. Ona sama treba da proceni da li je više dobila ili izgubila.
Donald Tramp je zbog tog sporazuma dva puta nominovan za Nobelovu nagradu za mir, a jednom vlade Srbije i Kosova. Da li taj sporazum u Vašingtonu zaista ima toliki značaj?
Nobelove nagrade dobijali su razni ljudi, uključujući i one koji to nisu ničime zaslužili. Tramp, međutim, ipak nije započeo nijedan novi rat, a uspeo je da u finišu svog mandata – bio on samo prvi ili ostao jedini – posreduje u postizanju nekih sporazuma koji bi mogli imati pozitivnog efekta na mir. Da mu je uspelo više da napravi sa Severnom Korejom i da nije razbio sporazum sa Iranom, te da nije direktno naštetio sporazumu o klimatskim promenama, bilo bi logično da ga se nagradi. Ovako, nisam siguran. Da li taj sporazum ima toliki značaj – mislim da nema. Ali, ponavljam, svaki je sporazum koji ne uključuje štetu trećim stranama korak dalje prema miru. Da li je ovaj uradio neku štetu – možda. To dve strane koje su potpisale ta „pisma namera“ treba da objasne tim potencijalno oštećenim stranama, pre svega Rusiji, Kini i EU.
Ima li logike u tome da Srbija, kako to želi Izrael, potpiše da će preseliti ambasadu u Jerusalim, a da sa druge strane izraelske vlasti priznaju nezavisnost Kosova?
Jedina logika toga je u tome da je Srbija time napravila veoma veliku uslugu Izraelu, za koju očekuje kompenzaciju. A ta kompenzacija mogla bi da bude u obliku najbližih prijateljskih odnosa po pitanju ekonomije, bezbednosti i političke saradnje sa Izraelom. Time bi Srbija značajno ojačala svoju spoljnopolitičku poziciju, jer nijedan američki predsednik – dakle ni Bajden, ako u novembru pobedi – neće raditi protiv Izraela. Približavanje sa Izraelom nije toliko važno radi samog Izraela, nego radi SAD. Oni koji se čude zašto je Srbija prihvatila da uopšte uključi pitanje Izraela u svoj ekonomski sporazum sa vlastima u Prištini zapravo ne vide da je za Srbiju Izrael garancija kontinuiteta u poboljšanju odnosa sa SAD, bez obzira ko u Vašingtonu bio na vlasti nakon predsedničkih izbora u novembru.
Vučić je izjavio da je ovo prvi put za 30 godina da Srbija ima podršku SAD, koje su ranije imale zemlje bivše Jugoslavije. Ima li istine u njegovim rečima i očekujete li neku promenu snaga na Zapadnom Balkanu?
Podršku SAD imao je i predsednik Koštunica, kao i premijer Đinđić, koji su obojica primljeni u Beloj kući i to na višem nivou, na bilateralne razgovore. Međutim, to nije sprečilo SAD da traže od njih da isporuče Miloševića Haškom sudu, niti su se zbog inicijalno pozitivnog mišljenja o Koštunici i reformama u Srbiji posle 5. oktobra 2000, Sjedinjene Države pokolebale oko pitanja priznanja Kosova u 2008. Dobri odnosi sa SAD su i dalje važni, premda je u svetu koji se menja uloga SAD sve manja jer se suočavamo sa drugim vrstama pretnji – kao što su zdravstvene, ekonomske, ekološke i finansijske – a za te pretnje nije presudno da li ste najmoćnija vojna sila, na čemu SAD gradi svoju moć.
Kada se radi o promeni odnosa snaga na Zapadnom Balkanu: da, ona je moguća, naročito u Bosni i Hercegovini. Eventualno jačanje spoljno-političke pozicije Srbije zbog veza sa SAD-om i Izraelom moglo bi da poveća moć Republike Srpske, a meni izgleda da je to pitanje za Srbiju od sve većeg značaja. Kako pokazuje Filip Ejdus u svojoj novoj knjizi o sigurnosti identiteta, Srbija već od Berlinskog kongresa 1878. meri da li joj je važnije Kosovo ili Bosna i Hercegovina. Kosovski mit je u modernoj srpskoj političkoj istoriji nastao zato što su na Berlinskom kongresu zaustavljene želje da se Srbija proširi na zapad, pa joj je ostalo da se fokusira na jug. Ta dilema: zapad ili jug, etnički srpski teritoriji ili Kosovo ostala je živa i u kasnijem periodu, sve do danas – naročito kod etnonacionalista.
I sam Ričard Grenel najavio je da će međusobno priznanje Srbije i Kosova biti tema pregovora u Briselu. Da li verujete da smo blizu postizanja konačnog sporazuma i zašto?
Ne znam da li postoji nešto kao „konačni sporazum“ u takvim pitanjima kao što je kosovsko. U istoriji je više puta izgledalo da je to pitanje rešeno, pa je opet otvarano bez obzira na kompromise koji su bili postignuti. Nije ga rešila ni visoka autonomija za vreme socijalističke Jugoslavije, ni de facto nezavisnost od 1999. do 2008, a ni jednostrano proglašena nezavisnost iz 2008. Interesantno je da je američki predsednik Tramp sada rekao da kosovski spor traje 21 godinu. Time je 1999. označio kao godinu nastanka problema, a ne njegova rešavanja. Za kosovske Albance, 1999. je godina rešenja, tako da je ova Trampova izjava bila za njih hladna voda.
Da li očekujete da će se pregovori sa Prištinom okončati priznanjem nezavisnosti Kosova?
Priznanjem od strane Srbije? Ne. Zato i kažem da nema rešenja. Premda, nisu isprobane sve opcije za rešavanje problema, jer u međunarodnoj zajednici ovakva kakva jeste vlada nedostatak imaginacije. Recimo, nije isprobano da se u pregovore uključi i Albanija i da se rešenje traži u razgovorima Beograda i Tirane, a ne Beograda i Prištine, što sam predlagao u jednom svom članku još 2008. To rešenje ne bi uključivalo nezavisnost Kosova, nego verovatno dva Kosova koja ne bi bila nezavisne države. Ali, to rešenje izlazi izvan okvira onoga o čemu međunarodni akteri danas razmišljaju. Pa čak i kada bi takvo rešenje bilo postignuto, a neće, ono bi i dalje izazivalo određeno nezadovoljstvo na obe strane, i time bi se i dalje manipulisalo po potrebi.
PROČITAJTE JOŠ...
Da li Srbija ovim potezima (ukljujući i potpisivanje vašingtonskog sporazuma) pravi otklon od Rusije i Kine?
Moglo bi se i tako protumačiti, premda mislim da će Srbija pokušati u sledećih nekoliko meseci da učini nešto da bi se opet svidela Rusiji i Kini. Da li će moći da pomiri nepomirljivo, videćemo. Prva prilika za to je najavljeni dolazak ruskog predsednika Putina Beogradu u novembru. Kada je bio prošli put, videlo se da se srpska strana možda i preterano trudi da ga odobrovolji, ali nije baš uspelo. Kina zasad ignoriše celu epizodu potpisivanja pisama namere iz Vašingtona, ništa nije rekla osim što je kineska ambasadorka prilikom posete predsedniku Vučiću bila vidljivo povučenija nego što je bila ranije. Srbija rizikuje da u odnosu sa Kinom izgleda verolomno, posebno zbog euforije koja je stvorena u martu, u prvim danima pandemije.
Milanović je nakon izbora za predsednika Hrvatske, kao i na komemoraciji u Gruborima, slao pomirljive poruke i rekao da će kao predsednik učiniti sve da odnosi Srbije i Hrvatske budu bolji. Ne primećujemo da i sa jedne strane postoji bilo kakva inicijativa za sastancima na najvišem nivou. Da li vi očekujete neki pomak?
Ne. Mislim da su nakon 5. avgusta svake godine, a posebno možda ove, odnosi te dve zemlje hladni. No, u globalnoj politici, ti su odnosi od veoma male važnosti, tako da nas nedostatak volje za političku saradnju ne treba mnogo brinuti. Obe zemlje gledaju u smeru koji ne uključuje onu drugu, barem ne u ovoj fazi. Jedna drugoj više nisu prioritet u spoljnim politikama. Možda je tako i bolje nego da se stalno nadmeću i konfrontiraju. Neprimećivanje je bolje od stalnog konfrontiranja.
Potpredsednik SDSS Boris Milošević bio je na proslavi Oluje u Kninu. Mislite li da to može bilo šta da promeni, kada je u pitanju položaj srpske manjine u Hrvatskoj?
Sam po sebi, taj čin ne može, ali saradnja u vladi može. Odlazak u Knin treba gledati u okviru širih promena u politici, u kojoj su Andrej Plenković na unutarpartijskim i parlamentarnim izborima, a Zoran Milanović na predsedničkim porazili radikalnu antisrpsku desnicu, i to ubedljivo i tri puta u manje od godinu dana. Niti je Plenkoviću na izborima smetalo to što mu stranka sarađuje sa SDSS-om, niti je kandidatima SDSS-a smetalo što sarađuju sa HDZ-om. Birači obe te stranke su verifikovali takvu orijentaciju i izabrali ih ponovno. Kao izborni pobednik koji je mogao da bira partnera za sastavljanje vlade pa je ipak izabrao SDSS i druge manjine, Plenković je dobio određeni kredit kod SDSS-a, a bio je i u veoma jakoj političkoj poziciji u tom trenutku. Iskoristio je to na način koji je logičan za njega i njegovu viziju Hrvatske.
Ali i sami srpski političari u Hrvatskoj su rekli da bez sledećih koraka ni ovaj prvi neće biti uspešan. A ti sledeći koraci uključuju ostavljanje rata u prošlosti ili barem narušavanje dosadašnje monolitne i mitske interpretacije o tom ratu i o devedesetima uopšte. Paradoksalno je da je prvi korak bio upravo povezan sa proslavom rata, tako da tek ostaje da vidimo da li su ozbiljni oko svega toga. To pre svega zavisi od ponašanja snažnijeg partnera u tom odnosu, a to je HDZ.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare