20
“Setite se koje etikete smo trpeli mi zbog izlaska na lokalne izbore, a sada na njih izlazi Narodna stranka koja je bila najveći zagovornik bojkota, a uz podršku onih koji su nama zbog iste stvari lepili etikete izdajnika. Nemamo vremena da i ubuduće čekamo da prođe po godinu dana dok deo opozicije ne shvati da ipak nije pogrešno ono za šta druge optužuju i zbog čega izazivaju sukobe i razdore u opoziciji”, kaže u intervjuu za list “Nova” Boris Tadić, predsednik SDS i bivši predsednik Srbije.
Da li opozicija treba da izađe na naredne izbore, bez obzira na izborne uslove?
Opozicija mora do kraja da se bori za izborne uslove i da ne odustaje pre vremena, kao što je na prošlim izborima proglasila bojkot mnogo pre nego što su izbori i raspisani. Naša obaveza kao opozicije je da iskoristimo svaku šansu. Nemamo moralno pravo da u ovakvim okolnostima odustajemo od bilo kog fronta dok god borba traje. A naravno da postoji minimum ispod kog nećemo ići, ali i za taj minimum se moramo boriti do kraja. I taj minimum mora svako da odredi za sebe i spram svojih procena i uverenja, a ne da se stalno jednostrano postavljaju lestvice spram kojih se onda proglašava izdajnikom svako ko drugačije vidi mogućnosti i načine borbe.
Takav svojevrsni boljševizam, a i očigledni manjak političke inteligencije, opoziciju je do sada skupo koštao, a nažalost opet vidimo naznake toga u izjavama dela opozicije da nema saradnje sa onima koji bi učestvovali u telima koje su predložili evroparlamentarci.
A najapsurdnije je što se baš takvih kriterijuma u prošlosti nisu držali ni oni koji su ih postavljali. Na sreću nisu, a na nesreću su prethodnim propagiranjem tih besmislenih ideja potrošili dragoceno vreme za jedinstven nastup opozicije.
Setite se samo koliko su optuživani oni koji su smatrali da bojkot nije rešenje i koliko puta su rekli da sa njima nema saradnje, da bi onda nakon izgubljenog vremena ipak sarađivali sa onima koji su izašli na izbore. Setite se koje etikete smo trpeli mi zbog izlaska na lokalne izbore, a sada na njih izlazi Narodna stranka koja je bila najveći zagovornik bojkota, a uz podršku onih koji su nama zbog iste stvari lepili etikete izdajnika. Nemamo vremena da i ubuduće čekamo da prođe po godinu dana dok deo opozicije ne shvati da ipak nije pogrešno ono za šta druge optužuju i zbog čega izazivaju sukobe i razdore u opoziciji.
Da li ćete potpisati sporazum o izbornim uslovima koji su ponudili evroparlamentarci?
To nije sporazum koji predviđa bilo kakvo potpisivanje. To je prosto njihov predlog koji neko može da uvaži ili ne. Mi smo ocenili i takav sporazum kao makar neki napredak, upravo zbog toga što smo unapred bili svesni ograničenog dometa ovog dijaloga. Ovaj sporazum bi trebalo iskoristiti za dalje jačanje opozicione borbe, a ne kao povod za nove razdore.
Naravno da predloženo nije ni blizu dovoljno, ali prihvatanje ovog sporazuma nikako nije davanje legitimiteta Vučićevim navodnim ustupcima, već upravo prilika da kroz implementaciju ukažemo još efikasnije na urušavanje demokratije i izbornih uslova. I da ne prekidamo međunarodnu komunikaciju na tu temu. Ovo je maksimum dometa nivoa ovog dijaloga i nadležnosti ovih posrednika i zato sam i pre početka dijaloga ukazivao na to da je potrebno da se uključe i izvršni organi EU. Kad se to već nije desilo, za to se moramo boriti, a odustajanje u ovom slučaju je kao kada bi neko napustio fudbalsku utakmicu zato što na njoj nije postigao nijedan koš.
Da li se u proevropskoj opoziciji vode razgovori oko zajedničke liste za beogradske i republičke izbore?
Nažalost, ne postoje nikakvi razgovori sa delom proevropske opozicije o bilo kakvoj koordinaciji, a na njih pozivam već godinu dana. Umesto da zajednički dogovaramo strategiju opozicionog nastupa, kako bi time bio ojačan svaki pojedinačni potez svakog dela opozicije i dalje na delu imamo jednostrane akcije, poput napuštanja dijaloga. Poslednji put sam takav poziv uputio kao odgovor na Đilasov poziv na jedinstven nastup u Beogradu. Ali, nažalost, i taj put se ispostavilo da oni koji u medijima najviše pozivaju na jedinstvo u praksi najmanje rade na njemu. I bitno je da to javnost zna, jer upravo taj deo opozicije neretko optužuje druge za nejedinstvo i za besmislenu “nepravovernost”.
Zabluda moramo da se oslobađamo, a ne da prepisujemo režimske recepte kako da kontrolom medija stvaramo lažnu sliku ne samo vlasti, već i dešavanja u opoziciji. Jedna od ključnih tema dijaloga je oslobađanje medija i objektivno i fer izveštavanje. A istovremeno tzv. nezavisni mediji baš sa tog dijaloga izveštavaju na način da je medijski potpuno diskriminisana naša opoziciona grupa. Dok jedan deo opozicije ima punu medijsku pokrivenost, za druge se ne objavljuje ni da su prisutni. Po čemu se onda to razlikuje od režimskog poimanja upotrebe medija i za šta se onda to borimo na tom dijalogu?
Kakve su šanse da se vi, Dragan Đilas i Vuk Jeremić nađete na istoj listi za naredne izbore ili makar vaše stranke?
Šanse su onolike koliko su oni spremni na stvarne strateške dogovore i onoliko koliko su njihove namere u tome iskrene. Ja nikada nisam bio prepreka takvom dogovoru i svih prethodnih godina sam se odazivao na sve njihove pozive i zarad budućnosti našeg društva ostavljao po strani sve naše sukobe iz prošlosti. Uostalom, celokupna njihova politička karijera kao i njihovo opoziciono delovanje u poslednjoj deceniji su dokaz da ja nisam bio prepreka njihovom političkom putu, već sasvim suprotno. Kada smo već kod toga posebno zbunjuju poslednje Đilasove izjave u kojima istovremeno tvrdi da ovaj dijalog nije dodatno podelio opoziciju, da on poštuje da svako ima pravo na svoju procenu najboljeg načina borbe protiv ovog režima i da je jedini bitan kriterijum da nema saradnje sa SNS-om. I to podržavam.
Međutim, on potom u istoj izjavi plasira ponovo novu liniju za podelu opozicije rečima da nema saradnje sa onima koji bi učestvovali u nadzornom telu koje su predložili evroparlamentarci, čime poriče sve što je prethodno rekao. To su toliko kontradiktorne izjave da je nemoguće zauzeti stav spram njih. S jedne strane demokratski pristup i poziv na koordinaciju svih koji mogu da doprinesu borbi protiv režima uz poštovanje prava svakog da izabere svoj način borbe, s druge strane najstroži boljševički kriterijum za saradnju. Ne samo da takvi ultimatumi onemogućavaju saradnju istinske opozicije i ne samo da se onda javno plasira da su izdajnici svi koji misle drugačije, nego nakon mnogo izgubljenog vremena upravo autori tih ultimatuma urade ono za šta druge optužuju. Baš kao što su odbili zajedničku platformu u martu, samo da bi onda sada prepisali ključne ideje te iste platforme. Naravno uz podršku tzv. nezavisnih medija koji vrlo naglašeno i dosledno odbijaju i da primete takve činjenice, a kamoli da postave pitanje u vezi sa njima.
Nudili ste opoziciji „svog“ kandidata za gradonačelnika Beograda. O kome je reč?
Nisam “nudio” svog kandidata, već sam rekao da sam spreman za razgovore o nastupu opozicije na izborima i da možemo da razgovaramo o svemu, pa i o kandidatu i u tom kontekstu rekao da i mi imamo predlog eventualnog zajedničkog kandidata. Ukoliko bismo zajednički došli do zaključka da je neki drugi bolji, naravno podržao bih to rešenje. Suština je tome da razgovora nema sa tim delom opozicije nigde osim u medijima. I to je vrlo pogrešno.
Da li ste doneli konačnu odluku o kandidaturi za predsednika Srbije?
Nisam još uvek doneo odluku, ali mi je jasno da vreme ubrzano ističe. Žao mi je što se u međuvremenu zaista nije pojavio kandidat za kog bih smatrao da je u stanju ne samo da pobedi Vučića, već i da upravlja duboko kriminalizovanom državom i društvom kakve će ostati iza ove vlasti. Moj predlog je u svakom slučaju, da bez obzira na broj kandidata, svi istinski opozicioni kandidati imaju koordinisane nastupe, kako bi smo zajedno doveli do drugog kruga u kom bismo onda svi stali iza opozicionog kandidata. Zato je bolje da imamo više kandidata, kako bismo aktiviranjem što šireg biračkog tela doveli do tog drugog kruga.
Pred građane moramo da izađemo sa dogovorenim rešenjem ili sa jasno ogoljenom slikom zašto do tog rešenja ne dolazi, a ne da pred njih izlazimo sa medijskim pregovorima, našim međusobnim odnosima i pitanjima koja se tiču tehnike politike. Time samo idemo na ruku Vučiću koji tvrdi da opozicija nema politiku. Itekako postoje opozicione stranke sa jasnom političkom ponudom, ali od silnih razgovora o tome šta ko o kome misli, kakvi su naši međusobni odnosi, kako ćemo da nastupamo u pregovorima i sl., opozicija ni ne stiže da govori o politici. Tome doprinose i mediji koji više ni ne postavljaju suštinska politička pitanja opoziciji, već samo pospešuju ovakve teme.
Dobar deo vaših saradnika prešao je u naprednjačke redove. Zašto? Da li ste loše birali?
Zanimljivo je da ne primećujete da je među mojim bivšim saradnicima danas mnogo više lidera opozicije, nego saradnika Vučića. A deo saradnika svake prethodne vlasti je prešao u sledeću, a ne samo mojih. Mojih zapravo i najmanje. Mnogo više saradnika Đinđića i Koštunice je danas uz Vučića, nego mojih. Imao sam pogrešnih kadrovskih rešenja, kao što su imali i svi drugi. S druge strane, to je pitanje našeg političkog mentaliteta i očekivano je da je uvek deo ljudi u politici iz interesa i da će se i nakon promene vlasti voditi tim interesom.
Svi oni za koje se ispostavilo da su bili loš izbor ne bi bili moji saradnici da sam osvojio i treći mandat. I oni su to vrlo dobro znali pa je i to jedan od razloga zašto su još i pre izbornog poraza počeli da sarađuju sa našim političkim protivnicima i doprineli tom porazu. Deo njih se borio za vlast u kojoj su imali šansu da budu, jer su vrlo dobro znali da u našoj vlasti više za njih nije bilo mesta. Da sam osvojio treći mandat, siguran sam da mi danas ne biste postavljali ovo pitanje, jer ne biste imali nijedan razlog za to.
Rekli ste i sami da ste odbijanjem zahteva oko Kosova iz EU izgubili međunarodnu podršku i da je to uticalo na dolazak SNS na vlast. Kako danas gledate na ulogu Nemačke, kao ključne zemlje u EU, i uopšte EU kada je reč o stanju demokratije i svega ostalog u Srbiji?
Poslednja poseta Angele Merkel je primer urušavanja evropskih vrednosti od strane šefa države jedne od ključnih zemalja EU. Besramno je da Merkel ni jednog trenutka nije ukazala na katastrofalno stanje demokratije i posledice naprednjačke vlasti u Srbiji i da je hvalila Vučića na konferenciji za novinare na kojoj je bila ugušena sloboda medija. Dakle, na pepelu urušenih evropskih vrednosti hvalila je kao predstavnik ključne države EU onoga ko je te vrednosti uništio.
Nadam se da će nova vlast u Nemačkoj tretirati Srbiju pre svega iz aspekta poštovanja elementarnih evropskih vrednosti, jer je to dugoročno više u interesu i same Nemačke i EU, nego bilo koji partikularni interes poput servilnosti na temi Kosova. Ako za ovih deset godina EU nije shvatila da je ovakva cena preskupa, onda će u budućnosti još veću cenu platiti ne samo Srbija, već i EU i sve njene članice koje zarad bilo kog pragmatičnog cilja podržavaju urušavanje osnovne ideje EU na tlu Evrope.
Da li Zapad i dalje „štedi“ Vučića zbog Kosova? On je ukinuo institucije Srbije na KiM, ali još nije priznao nezavisnost, iako je od njegovog dolaska na vlast prošlo devet godina.
On je Briselskim sporazumom dostigao najviši nivo implicitnog priznanja nezavisnog Kosova, a Vašingtonskim sporazumom je otišao u političkom smislu i korak dalje od toga. Pa on gotovo svakodnevno govori da su podvučene granice između “Srba i Srba”, dakle o administrativnim prelazima govori kao o granicama, a da ne pominjem što je nagorljiviji zagovornik Tačijeve propagande u kojoj se odluka Međunarodnog suda pravde interpretira u korist nezavisnosti Kosova. Vučić to čini da bi napadao bivšu vlast, ali istovremeno time podržava i argumentaciju za nezavisnost Kosova. Naravno da nije nebitno to što i zvanično nije priznao nezavisnost, ali je u pravcu priznavanja i omogućavanja te nezavisnosti učinio sve drugo osim tog zvaničnog priznanja. O tome uostalom govori i činjenica da je on prvi predsednik Srbije koji nikada nije izašao ni sa jednim planom za Kosovo. Nikolić je makar najavljivao taj plan, a Vučić ni najavom nije ukazao na neophodnost toga da šef države ima plan o ovako važnom nacionalnom pitanju.
Što se tiče Nemačke, važno je da bude jasno da Merkel nije zahvalna Vučiću samo na servilnosti na temi Kosova, već i na predaji ekonomskih interesa Srbije. Iza njenih pohvala su i mere štednje koje je uveo i promena Zakona o radu kojim je stranim, pa tako i nemačkim investitorima, u Evropi napravljen prostor za eksploataciju jeftine radne snage i obespravljenih radnika. Kada kaže da je ispunio obećanja ona misli i na činjenicu da je Srbija postala mesto jeftine radne snage za strane investicije ovde, ali i mesto za odliv mozgova i izvoz jeftine radne snage u Nemačku.
Verujete li da bi Vučić mogao mnogo da izgubi promenom vlasti u Nemačkoj?
Nadam se da bi.
Kakav je vaš stav o Rio Tintu i njihovom projektu u Srbiji?
Moj stav je podudaran standardima EU u pogledu eksploatacije mineralnih resursa. Uostalom, tim standardima smo se i rukovodili tokom mojih predsedničkih mandata. Tada smo imali značajne investicije u rudarstvo, ali smo istovremeno i odbiili, i to u uslovima najveće ekonomske krize, ogromnu investiciju od preko milijardu evra u eksloataciju nikla. Tu investiciju smo odbili nakon uvida u studije koje su pokazale da bi taj projekat imao štetno dejstvo na životnu sredinu.
Međutim, ono što primećujem u slučaju Rio Tinta i eksploatacije litijuma da u jednom delu naše javnosti preovladava stav da bi tu eksploataciju trebalo a priori odbiti. Takav odnos prema ovom projektu i rudarstvu uopšte, kao i zaštiti životne sredine je za mene neprihvatljiv, jer sve zemlje EU, koje imaju najviše standarde u zaštiti životne sredine u svetu, uvek uzimaju u obzir i ekološke i biološke, ali i ekonomsko-razvojne argumente i tek nakon toga donose meritornu odluku. Pa ću tako i svoj stav zauzeti tek kada budemo imali sve te argumente, a svakako ne na osnovu argumenta populizma.
Može li makar Rio Tinto da bude tačka oko koje se opozicija nesporno slaže?
Da bi se opozicija složila oko Rio Tinta morali bismo da argumente i studije koje sam naveo dobijemo na uvid, jer inače bismo onda došli u situaciju da se opozicija složi oko praznog populizma ili možda predstave koja u krajnjem koristi opet samo Vučiću. Uostalom, u državi koja je ogrezla u najbrutalnijem kriminalu i u kojoj je potpuno urušena pravna država, mislim da postoji mnogo tema oko kojih bi opozicija morala pre da se složi nego oko Rio Tinta. Da bismo uopšte mogli efikasno da se bavimo očuvanjem naše životne sredine, prvo moramo da oslobodimo državu od kriminalne vlasti.
BONUS VIDEO Susret Vučića i Merkelove u Palati Srbija
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
