INTERVJU Ratko Božović: Vučić nema hrabrosti za državničku odluku, postoji opasnost od tiranije

Za naš list priča i o tome zašto novi pokret predsednika Srbije Aleksandra Vučića vidi kao uvod u "tiraniju većine", ali i zbog čega misli da je opozicija zaglavljena u međusobicama, u nedostatku solidarnosti,  u nedoslednosti ideja.Aleksandar Vučić je i zvanično krenuo u formiranje Narodnog pokreta za državu. Kako vama sve to izgleda? Posle nepodnošljive zasićenosti političkim jednoumljem, dobijamo još jednu varijaciju na istu temu – uz očekivanu još širu bazu podrške. Očigledno je da imamo snažne pripreme za izbore, kad god da se oni dese, i za odluku o Kosovu koju bi očigledno konačno trebalo prihvatiti. To je suštinski kampanja. Narodni pokret za državu trebalo bi da bude zamena ili dodatak na vladajuću stranku koja je silovito dominirala u političkom životu i što je najgore već podelila društvo na “naše”- u svakom pogledu privilegovane - i “vaše”, sporne u svakom pogledu. Ona je bila u otporu prema svemu što nije osvojila ili prisvojila. Sve što je bila kritika i što se pojavljivalo kao razlika u viđenju stvarnosti ili tumačenju vrednosti, demonizovano je. Opozicija je gažena bez milosti, bez ostatka, naročito ona demokratska, liberalna, građanska koja je gurana na marginu političkog i javnog života. Ali to nije kraj. Vlast izgleda hoće da redefiniše i koriguje sadašnje stanje natkrovnom političkom snagom države. To znači da još proširi političku podršku preko zajedničke, opšte volje. Sve to liči na arhaičnu varijantu nekad smišljenog jednopartijskog pluralizma ili jednoobraznosti Socijalističkog saveza radnog naroda. Možda se iza svega krije ideja o narodnom i državnom suverenitetu gde bi kobajagi narodna volja i snaga države došli do izražaja. A zna se da bi to bilo pokriće za populizam i autokratiju. Ali i novi kišobran za ultimativnu podršku državi, odnosno vođi koji se poistovetio sa njom.Ukoliko je Vučić siguran u to što radi, odakle potreba za ovom vrstom podrške? Nije siguran, o tome se radi. U stvari, Vučić nema hrabrosti da donese bilo koju relevantnu državničku odluku i da iza nje stane. Zato bira da se koleba, da vrda i da kupuje vreme. Zato danas govori jedno, a sutra drugo.Govori i kad bi bilo normalno da čuti. Novi pokret smišlja kao spasonosnu političku državnu formulu. A ja je vidim kao opasnost od "tiranije većine" na već prisutnu"tiraniju mnjenja", koje se fabrikuje neprestano bez mere i načina.. Zbog nesigurnosti u podršci on poseže za ovakvim oblicima “spontanog” organizovanja. Pritom ovo nije zajednička, opšta volja, već volja koja će biti nametnuta. On jednostavno nastoji da sve kontroliše. Uvek mu je malo ono što ima, pa bi i preko toga. On želi sve, apsolutno sve. O svemu da se pita, o svemu da odlučuje. Je li to moguće ?

Šta mislite o Evropskom predlogu za Kosovo? U odladanju ponuđenih rešenja, isticali smo se po tome što smo uvek kasnili i uvek prihvatali najgora rešenja. I tako smo neprestano postajali nepogrešivi gubitnici. O tome za poslednjih trideset godina ima mnogo dokaza. Tako smo gubili najvažniju vrednost, najvažniju individualnu i društvenu imovinu - vreme. To nisu primetili samo naše vremeubice. Pitanje Kosova se zaledilo, evo već četvrt veka. Šlajfujemo na istoj temi i ne umemo da prekoračimo, zagledani u teritoriju neskloni da razumemo ljudska prava. Nije mi jasno, ako se već pre deset godina pao dogovor u Briselu da se formira Zajednica srpskih opština zašto se nije mnogo više insistiralo da se dogovoreno implementira. Umesto toga, čekao se Godo! Tolerisan je zamrznuti konflikt, kupovalo se vreme, o tome se radi… E, sad više nema zamrznutog konflikta. Šta da radimo? Sad se traže izgovori, a sat otkucava. Pređen je put od ne damo Kosovo do nećemo priznati nezavisno Kosovo. Kao da nam to neko i traži. Konačno, da kažem pošteno, ne možemo više simulirati da je nešto naše što nije. U željama i fantazijama o tome da je Kosovo deo Srbije, gubimo iz vida gde smo mi sada, u kojoj državi živimo, gde su joj granice. Mislim da je vrlo važno da se stvore pouzdani uslovi za ostvarivanje slobode i dostojanstvo za sve ljude koji žive na Kosovu, I za Srbe i za Albance. Moralo bi se znati i šta je sa imovinom ljudi koji su tamo živeli, šta je sa povratkom onih koji su napustili svoja ognjišta, šta je sa vekovnim svetinjama iIi kulturnim institucijama. Sve bi to moralo da se definiše i trajno zaštiti. Strana mi je stoga gromoglasna priča o predaji i izdaji. Faktički sve je završeno još 1999. godine kad je izgubljen rat. Sada, kome krivo, kome milo.Kako vam se čini nastup opozicije po tom pitanju?Opozicija je prilično konfuzna i nedosledna. Jedni bi da na mitu o Kosovu pribiraju političke poene, odbijajući da vide stvarnost, drugi su realniji ali ne žele da se njihovo izjašnjavanje razume kao podrška vlasti, treći hrabro nazivaju stvari pravim imenom i na sebe navlače bes umišljenih patriota. Sve u svemu, sve je to jadno i žalosno. Kao da smo zaostali u vremenu, zaglavljeni u međusobicama, u nedostatku solidarnosti,  u nedoslednosti ideja.  Baš kao što nema hrabrosti u nepristajanju na političke apsurde tako je neodređena i kolebljiva opozicije u odnosu na kosovske nevolje. Nema koherentnosti u stavovima. A osim toga, pošteno govoreći, opozicija je i sama u velikoj meri prekrivena nacionalizmom. Zato je slabašna podrška demokratskim, liberalnim i građanskim vrednostima, pa i takvim rešenjima kad je u pitanju Kosovo. Ovde je  nacionalizam dobio maligne oblike i cementirao sve ono što su strukturalne promene i što su vrednosti kulture. Kao kulturolog pristalica sam mišljenja da nacionalizam i kultura ne idu zajedno.Glavne teme su nam Evropski sporazum i Vučićev novi pokret, a za to vreme cene “divljaju”, imamo inflaciju koja je očito mnogo veća od zvanične, nemaštinu… Kad ostavimo Kosovo po strani, kako živi prosečan građanin Srbije? Slušajući ono o čemu izveštavaju televizije sa nacionalnom frekvencijom, rekao bih da živimo u zlatnom dobu. Kad gledamo ove druge televizije, vidimo i mračnu stranu stvarnosti. Objektivno, građani žive veoma loše, uostalom na dnu smo Evrope po siromaštvu. Ali propaganda je dobila neviđeni zamah. Samo se fabrikuju uspesi. Grade putevi a razgrađuje društvo, ruši pluralizam i uništava demokratija. To je naša priča. Sve je smišljeno da naš građanin ne opstaje u znaku znanja, nego u vlasti pukog verovanja. Reč je o političkoj religiji i verovanju bez pokrića. Nije važno znanje i istina kako se živi, nego verovanje da nam nikad u istoriji nije bilo bolje. Niti će nam biti. Projekat zavođenja i zaluđivanja je tako efikasan da smo u tom smislu odlični i kolektivno i individualno za eksperiment kako se prihvata iracionalnost, privid i prevarologija. Uz svesrtdnu pomoć žutara i podaničkih medija,ovakva vlast može dugo da se održava na tronu.BONUS VIDEO: Ratko Božović o politici mržnje

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=iseakprofratkobooviopoliticimrnjesnagauma-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4204568"]