4
Bivši predsednik Demokratske stranke Bojan Pajtić koji je nedavno rekao da je spreman da predstavlja opoziciju u međustranačkom dijalogu, ukoliko bi se sa tim složile sve stranke "bojkot" opozicije, u intervjuu za portal Nova.rs kaže da od pregovora vlasti i opozicije ne očekuje mnogo, te da će ishod ovih razgovora verovatno biti negativan, prvenstveno zbog toga što predstvanici Evropskog parlamenta koji će u njemu posredovati, nemaju dovoljno moći da prisile Vučića da dogovoreno i sprovede. Dijalog će, smatra Pajtić, biti samo početak jednog procesa, u koji će u nekom trenutku morati da arbitrira neko ko će imati više moći u svojim rukama da izvrši pritisak na srpski režim.
Sa druge strane, Pajtić smatra da za katastrofalno stanje u Srbiji, odgovornost ne snosi isključivo vlast, već i bezidejna opozicija, što rezultira time da u ovom trenutku nijedna stranka opozicionog bloka ne bi mogla da pređe cenzus od tri odsto.
Dugo ste van političkog života. Šta vas je sad opredelilo da se uključite, ukoliko zaista bude poziva da predstavljate opoziciju u dijalogu sa vlašću?
– Ja sam prvo istakao da bih prihvatio takav poziv ukoliko bi se oko njega saglasile sve stranke koje su bojkotovale izbore, dakle i Đilasova stranka i DS, Obradović i ostali. Nemam nameru i dalje da se bavim politikom niti da budem kandidat za odbornika, poslanika niti bilo šta slično, ali ne mogu da budem u potpunosti inertan u odnosu na vrlo tešku situaciju u kojoj se nalazi i Srbija i srpska opozicija. Ja sam prihvatio poziv i kada je bio formiran Savez za Srbiju, sedeo sam tamo u znak podrške, jer su me zamolili da dođem. Nisam prestao da brinem za sudbinu ove zemlje, konačno nadam se da će moja deca nastaviti da žive u njoj i da će mnoga deca umesto da odu u inostranstvo ostati da žive ovde i zbog toga sam prihvatio ovaj predlog. Iako je to za mene jedno dodatno opterećenje, dodatna neprijatnost, budući da to znači da ću biti provlačen kroz blato tabloida dokle god taj proces traje. Dakle, meni to u životu ne da nije trebalo, nego je samo jedna neprijatnost. Pritom je to preuzimanje zadatka, čiji će ishod najverovatnije biti negativan i nezadovoljavajući, znajući kolika je nespremnost režima da otvori medije, da dozvoli političke slobode, podelu vlasti, da prestane sa kupovinom glasova…
Rekli ste da ste voljni da pomognete opoziciji. Da li mislite da joj ima pomoći?
– Mislim da je situacija sa opozicijom takva da nijedna opoziciona stranka sama ne bi prešla cenzus ni od tri odsto i to je zaista alarmantno. Ali, ukoliko budemo svi sedeli skrštenih ruku plašim se da će situacija biti sve gora i da ćemo utonuti u jedno stanje u kojem će SNS funkcionisati kao svojevremeno socijalistički savez, koji je unutar sebe imao neke podorganizacije, a zapravo smo živeli u jednom jednopartijskom sistemu. Vrlo smo blizu situacije u kojoj opozicije neće ni biti i ovo je poslednji trenutak da se malo revitalizuje. Lično me ohrabruje nastanak Skupštine slobodne Srbije, mislim da je to s obzirom na personalnu strukturu te organizacije, grupa ljudi koja može da privuče veliki broj apstinenata, ali je neophodno da bi se režim pobedio da se formira i neka organizacija desnog centra. Da li će to biti organizacija monarhističke orijentacije ili skup demohrišćanskih stranaka, ali u svakom slučaju to fali i nisu dovoljni birači levog centra i liberalne orijentacije da bi se režim pobedio, jer u njihovom zbiru nema više od 20 odsto u Srbiji.
Situacija u DS je bezizlazna
Kako vam se čini situacija u Demokratskoj stranci u ovom trenutku?
– Do pre nekoliko meseci rekao bih da je situacija tragična, a sad mi se čini da je bezizlazna, zaista. Sukobljene strane su, uslovno rečeno, mene rušile kao predsednika stranke jer su bile nezadovoljne rezultatom od šest odsto. Sadašnja istraživanja pokazuju da je Demokratska stranka na 0,4 odsto. To je stvarno poraz jedne političke institucije koja je okupljala čak i 2016. najuglednije intelektualce, umetnike, sportiste. S jedne strane imamo pokušaj da se organizuju neki izbori koji nisu bili u skladu sa statutom. Ja sam preneo kolegama koje su učestvovale u tome da je potpuno legitimno da se menja predsednik stranke, da se sačeka trenutak kada će biti izbori, jer toliko je puta menjan predsednik da mogu da sačekaju, ali da to treba da čine na način propisan statutom. To nije učinjeno i dali su u ruke SNS da odlučuje da li postoji Demokratska stranka i ko je Demokratska stranka. To je kao da kozi date da čuva kupus . Jednostavno nema tu nikakve sreće i logično je ovo mrcvarenje od strane ministarstva. Mislim da bi svako to činio sa svojim oponentom, da ga onemogući i blokira u radu. Sa druge strane, mislim da je onaj deo DS koje predstavlja rukovodstvo, a već dve godine je na čelu stranke, morao pokazivati viši stepen aktivnosti, jer stičem utisak i da su Đilasova i Jeremićeva i Obradovićeva stranka aktivnije. To biračima DS daje signal da glasaju za neke druge stranke. Žao mi je kao nekom ko je u toj stranci dve i po decenije, što je za četiri godine došlo do ovakve brze i dramatične propasti stranke koja ima takav istorijski kapital i reputaciju. Zaista je tragično da ne može da pređe cenzus od tri odsto. Stranke propadaju, propalo je Rimsko carstvo, pa može naravno da se desi da propadne i DS, ali za ljude koji žele demokratiju u Srbiji to je poražavajuće.
Šta je razlog tome što, kako kažete, nijedna stranka opozicije ne bi prešla cenzus od tri odsto?
– Svakako da je najvažniji razlog tolike propasti sistematsko razaranje svake institucionalne opozicije. Ako nešto ovaj režim devet godina radi, to je zaista uništavanje opozicije. Drugi veliki razlog jeste raskol Demokratske stranke koji se dogodio izdvajanjem nekoliko organizacija iz nje 2014. godine. Da se to nije dogodilo danas bismo imali jednu relativno veliku organizaciju, koja bi sama mogla da postigne neki pozitivan rezultat, da prebaci 10 odsto i bude faktor okupljanja ostalih iz opozicije. U ovom trenutku, nemamo nijednu stranku koja je dovoljno zamašna da se oko nje okupe svi ostali. Mnogo više ljudi u Srbiji je protiv Vučića, nego što je spremno da glasa za opoziciju i to je ono što je zadatak opozicije u narednom periodu. Kladim se da nejedinstvo opozicije, koje se pokazalo kada je jedan deo izašao separativno sa svojom platformom oko izbornih uslova, bez da se prethodno usaglasilo sa onim strankama koje su bojkotovale izbore, ne ide u prilog ujedinjavanju snaga, već daljoj fragmentaciji.
Mesecima unazad se opozicija dogovara oko izbornih uslova. Da li je zaista toliko vremena potrebno da se osmisli taj predlog?
– Plašim se da se sa istupanjem nekoliko stranaka iz nekadašnjeg Saveza za Srbiju koji su izašli sa platformom, dogovor opozicije oko izbornih uslova pretvorio u političko nadgornjavanje unutar same opozicije i prikupljanje političkih poena, što je veoma loše. Drugo, u taj dogovor su ušle i stranke koje nisu bojkotovale izbore, što mislim da je pogrešan pristup, budući da se pregovori odvijaju zbog onih koji na izborima nisu učestvovali. Oni koji jesu, očigledno su bili zadovoljni dosadašnjim izbornim uslovima. Oni ne smatraju da su postojeći uslovi neprihvatljivi. Njihovim uključivanjem biste dobili puno satelitskih stranaka, koje bi dijalog dalje usložnjavale u Vučićevom interesu, jer suštinski nisu opozicione. A kako mogu biti ako im je Vučić prikupljao potpise, a Šapić ih overavao?
U javnosti se dosta priča o tome da opozicija nema plan. Da li vi znate za nekakav konkretan stav opozicije, rešenje bilo kog pitanja?
– Meni nije poznato, zaista. Nije mi poznato da opozicija nudi rešenja za bilo koju oblast ili ako nude to čine stidljivo. Iako su mejnstrim mediji zatvoreni, postojite i vi, postoji i N1, postoji Nova S, društvene mreže… Negde bismo primetili da postoji neki plan. U tom smislu, mislim da je to jedan od suštinskih problema zbog kojeg čak i ukoliko bi izborni uslovi bili bolji, učinak opozicije ne bi bio dramatično bolji nego što je u ovako lošim izbornim uslovima. Ono što na neki način uliva optimizam jeste gest Narodne stranke, koja je predložila dve osobe koje nisu članovi njihove stranke da pregovaraju u njihovo ime o izbornim uslovima. Ja sam član DS, gospodin Samardžić ima svoju organizaciju, dakle ima onih koji su spremni da obuzdaju sujetu i da se odreknu svog prestiža i političkih poena u korist drugih. To mi uliva neki optimizam, ali on nije naročito intenzivan, moram da priznam.
Imali smo predlog člana Skupštine slobodne Srbije da u dijalogu treba da učestvuju Vučić, Dačić i Šapić kao predstavnici vlasti i Đilas, Lutovac, Obradović, Jeremić i Veselinović kao predstavnici opozicije. Šta mislite o tome?
– Bilo bi idealno kad bi taj predlog biti realnan, kad bi bilo moguće da Vučić sedne za pregovarački sto. Nije neophodno da tu budu Dačić i Šapić, dovoljan je Vučić. Radi se o čoveku koji je nosilac i zakonodavne i izvršne i sudske vlasti. Niko mu drugi ne treba da bi se išta dogodilo, ima i apsolutnu većinu u parlamentu i apsolutnu moć u ovoj zemlji. Legitiman je pristup da tu budu predsednici stranaka kao pregovarači, problem je što ako ih bude previše to će se pretvoriti u kakofoniju i gubljenje vremena i nadgornjavanje među njima samima za neke političke poene. Ko će prvi nakon dana pregovaranja dati izjavu, ko je šta rekao, ko je popustljiviji, a ko manje popustljiv… Zato mislim da neke ličnosti, pogotovu možda iz Skupštine slobodne Srbije mogu biti predstavnici opozicije u dijalogu. Što se tiče predloga Narodne stranke da to budem ja, rekao sam već da to može biti uz konsenzus svih stranka bojkot opozicije, a mislim da tog konsenzusa neće biti. Mislim da ćemo opet imati 10 i više pregovarača sa strane opozicije i to na kraju dana neće doneti nikakav rezultat. Opozicija treba da izađe sa zajedničkom platformom, ali ne pred medije, nego da se prvo svi usaglase.
Hoćete da kažete da bi bilo dobro da kogod bude izabran za pregovarače, opozicija izađe na dijalog sa malim brojem ljudi?
– Apsolutno. Mislim da je više od troje ljudi bespotrebno. Da bi se izbegla trka među političkim strankama, ko je dao bolju izjavu posle pregovora, ko je bolje odgovorio predstavnicima režima i da bi se to pretvorilo u prikupljanje političkih poena. To bi dovelo do daljeg srozavanja rejtinga opozicije.
Šta su prema vašem mišljenju glavni uslovi koje bi opozicija trebalo da traži?
– Svakako oslobađanje javnih servisa RTS i RTV, dakle, promena kompletnog rukovodstva. Drugo, davanje nacionalne frekvencije televiziji N1. Pritom, kada kažem promena rukovodstva ne mislim da Vučić menja rukovodstvo, nego da to bude rukovodstvo koje će činiti novinari koji su osvedočeno nezavisni. Sve to, naravno, nije moguće bez učešća stranih medijatora. Dalje, neophodno je da se kriminalizuju pritisci na zaposlene u javnom, a bogami i u privatnom sektoru, da glasaju za vladajući režim i da se pronađu mehanizmi za sprečavanje kupovine glasova. Ono što se meni čini kao neki konačni ishod ove prve faze pregovora jeste da, na žalost, on neće moći da ostane na tome da evropski parlamentarci budu medijatori. Kad kulminira politička kriza plašim se da ćemo doći u situaciju da imamo nešto slično Gonzalesovom planu, da će neki političar iz Evrope koji ima veliku moć i uticaj morati da dođe i da arbitrira oko toga na koji način će se Srbija osloboditi i postati deo porodice evropskih naroda. Evropski parlamentraci, iako su dobronamerni, a za Tanju Fajon mislim da je najdobronamernija u Briselu po pitanju Srbije, jednostavno nemaju dovoljno moći i mehanizama u svojim rukama da primoraju vlast da sprovede dogovoreno.
Dakle, mislite da dijalog ponovo neće uspeti?
– Ja se plašim da zbog prirode ovog režima, koji je autoritaran, kome je bitno samo da očuva vlast po svaku cenu i ne preza od saradnje sa mafijom, najgorim slojevima ovog društva, da od njih ne možemo očekivati da će poštovati autoritet EP. Pa oni ne poštuju ni sopstvene poslanike i od njih prave cirkuzante, a kako da očekujemo da poštuju evropske parlamentarce koji nemaju mehanizme da ih primoraju na bilo šta. Mislim da će kao 1996. morati da dođe neko poput Gonzalesa i arbitrira. Dijalog sa evroparlamentarcima može biti samo prvi korak, a da će naknadno morati da dođe neko ko će imati više moći u svojim rukama da izvrši pritisak na srpski režim.
Da li postoje neki signali koji bi uputili na to da je Vučić ovog puta spreman na neke ustupke? Može li to signalizirati, na primer, izbor pregovarača vlasti?
– S obzirom da je on, uslovno rečeno, razvlastio sve ljude koji su nominalno nosioci nekakvih stranačkih ili državnih funkcija i bukvalno preuzeo i nacionalne resurse i državnu instituciju u svoje ruke, da bi bukvalno jedini pregovarač od integriteta bio Andrej Vučić. Apsolutno ne vidim nikog drugog ko bi mogao nešto da obeća, sa izvesnošću da će takvo obećanje biti realizovano.
Na posletku, da li mislite da je realno očekivati da se opozicija ujedini na budućim izborima?
– Ja mislim da će se opozicija definitivno podeliti u kolone. Iako se dosada stiče utisak da oni čekaju da se nekako uslovi sami od sebe promene, iako su njihove aktivnosti, čast izuzecima, veoma slabo vidljive, mislim da su svesni da jedna stranka sama nema šanse da proknjiži solidan rezultat. Oni će neminovno formirati blokove. U svakom slučaju već tri kolone su rizične. Ne sme ih biti više od tri, jer ćemo opet imati pad ispod cenzusa. Po mom mipšljenju, ne bi trebalo da ih bude više od dve. 2016. je opozicija koja je ušla u parlament imala 23, 24 odsto, a sad je to za opoziciju misaona imenica. I nije sve samo do režima, ima tu odgovornosti i same opozicije. Činjenica da se pojavila Skupština slobodne Srbije mi zaista uliva neku nadu. Ukoliko budu odlučili da izađu na izbore, to može da dovede do značajnog povećanja broja ljudi koji bi na izborima učestvovali. Ne i do pobede nad režimom, ali do značajne promene političke slike u Srbije.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
