Ima li Srbija spoljnu politiku: Autorski tekst Srećka Đukića za Nova.rs

Naime, političke, ekonomske, kulturne, naučne i druge veze Srbije sa Evropom sežu daleko u dubinu vekova kada drugih nije ni bilo. Od svoga postanka, Srbija dušom i telom pripada Evropi i njenom političkom i etičkom podneblju. Svaki drugi srpski spoljnopolitički izbor bio bi ravan izboru Enver Hodžine Albanije.

Ako se objektivno posmatra i valorizuje geopolitčki položaj i istorija Srbije još od najranijih vremena, nesporno se nameće zaključak da evropska spoljna politika Srbije realno nema alternativu, ni ranije ni danas. Pri tome danas još imamo u vidu i naše snažno izražene i neraskidive humanitarne veze sa evropskim zemljama. One se manifestuju u činjenici da širom Evrope živi „još jedna Srbija“, odnosno srpski građani prve i ostalih generacija. Oni su se u Evropu odselili upravo zbog tog „fenomena“ zvanog „Evropa“, ubog toga što u Srbiji nema Evrope, ili je nama dovoljno.

Spoljna politika je među par ključnih nacionalnih i državnih politika. Suštinski, spoljna politika je odraz unutrašnje politike zemlje, ona iz nje proizilazi i transponuje je na spoljnopolitičke odnose sa drugim zemljama, na međunarodni vektar bilateralnih, multilateralnih, regionalnih i drugih odnosa. Otuda se između unutrašnje i spoljne politike sagledava živa veza i njeno (ne)dosledno vođenje. Aktuelna vlast može harmonično voditi te politike a ako daje prednost onda je to prednost sprovođenju koncepta unutrašnje politike.

Realizacija spoljne politike se vrši preko spoljnopolitičke, odnosno diplomatske mreže, diplomatije. A to je već sfera profesije, nauke o spoljnim odnosima, veštine i principa vekovima ukorenjenih u uzajamnim odnosima država. Faktički, diplomatija se koristi i kao sinonim za spoljnu politiku zemlje. U diplomatskoj službi, diplomata je profesionalac, nikako volonter, ili slobodan strelac, pripadnik jednog visoko organizovanog i visoko profesionalnog organizma „vezanog“ uz ministra, šefa vlade i šefa države.

Formalno, važeća evropska spoljna politika Srbije zvanično je inaugurisana pre skoro 25 godina. Ona u svojoj suštini podrazumeva ubrzano članstvo Srbije u Evropskoj uniji, evropeizaciju srpske politike, ekonomije, načina političkog života, demokratizaciju, najviše demokratske norme. Međutim, zbor različitih unutrašnjih problema i otpora u Srbiji, ta se politika pretvorila u sporovozni proces, ako je ona još uopšte proces. Zato se i pitamo da li se Srbija još uvek kreće po tom samostalno i svesno izabranom evropskom putu? Ni EU nije bez greha za tu situaciju u kojoj se Srbija našla, jer je u jednom momentu zaustavila proces proširenja, demotivisala evropske snage u zemlji, stvorila sumnju u evropske namere i širom otvorila vrata za druge antievropske uticaje, za rusko-kineski pravac spoljne politike. EU pak, uviđajući strateški značaj Zapadnog Balkana za njenu bezbednost, u novije vreme pokušava da animira i oživi evropske procese i pobornike u regionu i u Srbiji, obećavajući kratke rokove i brzo članstvo u Uniji.

Kako međutim stvari stoje u Srbiji, nju ni decenije neće uvesti u EU. Političke volje i političkog pokreta u zemlji nema, nema ni rešenosti vlasti ni partijske većine da se svojski radi na tom projektu, da se radi sa punom posvećenošću, bez rezervi i kalkulacija, bez sumnji u EU. Kada će se u Srbiji obnoviti, ili ponovo roditi evropski entuzijazam, zavisi od srpskog politikuma, kojeg nema na vidiku. Naravno, politika kao niko u stanju je da u određenim uslovima stvori neverovatnu društvenu sinergiju, pa zašto ne i za novooživljeni evropski pravac Srbije?

Obećanja o putu u EU

Aktuelna vlast u Srbiji je na izborima 2012. kao opozicija, iskoristila platformu evropske politike tadašnje vlade, dajući građanima još čvršća obećanja od vlasti da će ona „jače, brže, bolje“ voditi i uvesti Srbiju u Evropsku uniju, da će je za članstvo spremiti do 2018. A kao što znamo, ništa se od tog najkrupnijeg obećanja nije desilo i ne dešava, za to je „kriva EU“ a nikako srpska vlada, kako ona tvrdi. Kao izgovor danas povremeno slušamo ponavljanja pred evropskim zvaničnicima da je „Srbija na evropskom putu“.

Ali gde se ona na tom putu nalazi, na kraju nije, nije ni na sredini, onda je još na početku. Posle nekoliko godina entuzijazma, u Srbiji se usporavaju evropski procesi i približavanje EU, a poslednjih pet-šest godina praktično su zaustavljeni. Srbiji javno nedostaju evropske vrednosti u politici, ekonomiji, društvenom životu, nema transparentnosti i borbe protiv korupcije, organizovanog kriminala, nema otvorenih i slobodnih medija itd. Rejting Srbije nastavlja da pada po svim listama demokratskih vrednosti i slobodnog društva. Javnost se zasipa obeshrabrujućim antievropskim porukama, nudi se neka druga „spasonosna“ spoljnopolitička orijentacija daleko od Evrope i srpske istorije, van koneksta i geografije i politike, miljea u kojem se Srbija nalazi. Tako nešto nije izabrala i ne postavlja kao cilj ni jedna jedina evropska zemlja od preko tridesetak.

Nekada jasna, uverljiva proevropske većina građana u Srbiji pada ispod pedeset posto. Evropska politika se pokazala kao odličan džoker naprednjaka pomoću kojeg se stiže do vlasti a zatim se „pakuju“ Rusija, Kina, Turska i slični režimi da „odstrane“ Evropu. Evropsku spoljnu politiku koja je donela pobedu aktuelnoj vlasti, supstituiše istočni vektor spoljne politike. Rusija i Kina, i njihove integracije, se nude kao alternativa EU, Zapadu, razijenom svetu. Tako nešto nije pošlo ni kod jedne evropske zemlje. Naprotiv, i one zemlje koje su van Evrope, na njenom rubu, teže u EU. Gruzija, na primer, Jermenija u nekoj perspektivi, o Ukrajini i da ne govorimo, Moldaviji takođe. O razilaženjima Srbije i EU, njenih članica, evropske spoljne politike Srbije i prakse, svedoči činjenica da 31. poglavlje o spoljnoj politici u pregovorima sa EU nije ni otvoreno, a ne zna se kada će. Srpska spoljna politika je neusaglašena sa evropskom spoljnom politikom, što je obaveza država u procesu pridruživanja. Ako se tome doda da Srbija nema nameru da uvodi sankcije Ruskoj Federaciji, onda je jasno da je originalni koncept srpske spoljne politike temeljno narušen i da je potreban njegov restart. Ali ne postoji ni jedan dokaz da je Srbija spremna na restart svoje evropske politike, za tako nešto je potrebna politička volja aktuelne vlasti snažno okrenute Istoku.

Napuštanje „Istoka“ i njene ambivalntene spoljne politike, značilo bi i njen silazak sa političke scene. Uostalom, i sam Brisel se pokazuje vrlo tolerantno i meko prema srpskoj vladi, očito želeći da postojeća garnitura isporuči očekivane i obećane rezultate (Kosovo, RS).

Spoljnopolitički odbor Evropskog parlamenta izrazio je u prošlogodišnjoj raspravi žaljenje što Srbija nije uvela sankcije Rusiji. "Usklađivanje sa ratnohuškačkim autokratskim režimom je neprihvatljivo", istaknuto je u izveštaju toga odbora, te se "osuđuju bliski odnosi Srbije sa Rusijom". Evropska unija pokazuje ranije napomenuto razumevanje za Srbiju, ali zemlje članice sve više podižu glas o tome da li je Srbija trojanski konj ili je kredibilni partner?

Uprkos činjenici da Srbija ima mnogo strategija za razne oblasti, Srbija nema Spoljnopolitičku strategiju, u formi dokumenta kojeg je parlament usvojio na predlog vlade. Takvog akta do sada nije bilo u zakonskoj proceduri, niti se nazire. Nema ni redovnih skupštinskih slušanja i rasprava o spoljnoj politici zemlje, njenim uspesima i neuspesima, problemima i potrebama, nema ekspozea nadležnog ministra. Spoljna politika i diplomatija su u fokusu samo kada problemi izbijaju na površinu. Pošto nema dokument o spoljnoj politici zemlje, neki od strateških
spoljnopolitičkih ciljeva Srbije proklamovani su u jednom drugom dokumentu – Strategiji nacionalne bezbednosti, koja je 2019. usvojena za desetogodišnji period. Kao polazišta te strategije, pored ostalog, navode se vojna neutralnost i evropske integracije. Zatim se u dokumentu konstatuje da "evropske integracije i članstvo u Evropskoj uniji jesu nacionalni interes i strateško opredeljenje Republike Srbije".

Međutim, primetno je da s vremena na vreme promene srpske spoljne politike traži i aktuelna vlast, ne precizirajući pri tome koje i kakve promene? Jedno je jasno, vlast ne traži reafirmaciju evropskog puta i evropske politike Srbije. Njoj sadašnji okvir odgovara, više stolica, više oslonaca. Nekim nemuštim, ezopovskim jezikom poručuje nešto drugo i neku drugu politiku van evropskih integracija. Ovo više kao poruka koja se šalje Zapadu. Srbija je za poslednjih 12 godina toliko izmenila svoju evropsku spoljnu politiku da je pitanje šta bi više mogla da menja a da je ne napusti i da se okrene od Zapada ka Istoku, jer praktično za Srbiju „nema“ treće strane sveta u spoljnoj politici, uz svo poštovanje prema Pokretu nesvrstanih zemalja nastavljaču nekada velike svetske politike.

Cena napuštanja evropske politike za Srbiju bi u svakom pogledu bila pogubna. Ona to neće činiti. Još uvek se može sedeti na više stolica, a makar i formalno vođenje evropske politike za Srbiju je veoma lukrativno. Na kojoj to strani sveta Srbija može imati takve donacije, spozorstva, besplatna sredstva, kredite, investicije, gde može naći tako veliko i platežno sposobno tržište kao u EU? Koja to organizacija toliko ulaže u svoju buduću članicu kao EU? BRIKS, ŠOS, EAEU (Eroazijska ekonomska unija)?

Da bi diplomatija radila mora biti profesionalno vođena

Međutim, problem spoljne politike Srbije nije samo konceptualnog karaktera, problem je i njenog funkcionisanja, metoda, načina rada i rezultata koje donosi spoljnopolitička mreža, diplomatija u celini. Srpska diplomatija odavno pokazuje veliku pasivnost što znači da nije dobro vođena i usmeravana. Problemi koji izbijaju na površinu pokazuju da su potrebne temeljne promene, da diplomatija radi i daje rezultate, da je ne zatiču problemi nego da ona njima ide u susret, da ih rešava kao solidno ekipirana i dobro plaćena državna služba. Jedna serija anuliranja priznanja kosovske nezavisnosti ne može da pokrije deficit rezultata diplomatije. A da bi diplomatija radila mora biti profesionalno vođena, pred nju se moraju postavljati jasni zadaci i ciljevi. A naša diplomatija možda kao ni jedan druga struktura nalazi se pred „morem” krupnih spoljnopolitičkih zadataka od Kosova i najbližih suseda do najvećih sila, sa kojima praktično nisu normalizovani odnosi (SAD, Velika Britanija, Nemačka je dopala u tu „korpu“), od OUN do mnogih međunarodnih organizacija.

Najave promena spoljne politike od strane vlasti se dešavaju kada se sučeli sa velikim spoljnopolitičkim problemima, kada je u nemogućnosti da ih na zadovoljavajući način reši, a tada je po pravilu kasno. Otuda u očaju nastaju pozivi za promenu spoljne politike koji dolaze sa samog vrha države, jer ne postoji jasan koncept po kojem se vodi spoljna politika, sa koje strane dolaze iznenađenja i, suprotno diplomatskoj praksi, redovno se traži vanredno angažovanje. Tačnije, posledica je to nedoslednosti i nesprovođenja jasnog koncepta evropske spoljne politike Srbije. Osim toga, treba ponoviti, srpska diplomatija nije u stanju da detektuje probleme koji državu očekuju, a to je njen prvi zadatak. Tačno pre godinu dana „iznebuha” je najavljeno „recipročno“ vođenje spoljne politike Srbije. Kako je rečeno „odlučili smo da više poštujemo prijateljski nastrojene zemlje prema Srbiji. Ako neko ne poštuje naš teritorijalni integritet, zašto bismo poštovali mi njihov“ (A. Vučić). Rečeno, ne učinjeno. Iza toga, za godinu dana, ništa se nije dogodilo.

Ovih aprilskih dana, a istim povodom (glasanje u SE za prijem Kosova), sa istog mesta, najavljena je rezolutna „promena spoljne politike”. Glasanje u Savetu Evrope bilo
je i tema posebne sednice Vlade Srbije održane uz prisustvo predsednika Republike. Zaključeno je da se pristupi izradi strateškog dokumenta u oblasti spoljne politike "koji
će na precizan način definisati odnose Srbije sa drugim zemljama".

"Cilj ovog dokumenta je poštovanje partnera i prijatelja Srbije koji nedvosmisleno pružaju podršku teritorijalnom integritetu naše zemlje i u skladu sa principima međunarodnog prava tako se ponašaju u svim međunarodnim organizacijama", saopšteno je posle sednice. Novi dokument će, kako je navedeno, doneti „dubinske i suštinske promene" u spoljnoj
politici Srbije.

Ko će raditi „dokument“ o novoj spoljnoj politici Srbije?

Ministarstvo spoljnih poslova kome je to zadatak, institut(i), pojedinac, grupa eksperata, NVO? Koja je to nova spoljna politika Srbije a da nije evropska spoljna politika? Nema odgovora a po svemu sudeći ni sa ovim „zadatkom“ neće biti ništa do sledeće prilike. Srpska diplomatija je opet zatajila i svoj posao nije uradila onako kako se od nje očekivalo. U diplomatsku igru su upregnute volonterske snage, pokušavaju se u konzervativnu diplomatiju, vekovima klesanu, uneti neka čudna, neverovatna, radikalna i radikalska pravila. Kosovo je dobilo podršku u PSSE, pa ostaje još izvršna odluka Komiteta ministara SE. Međutim, sve to izgleda kao donkihotska borba sa vetrenjačama, jer se u članu 4 Ohridske agende jasno kaže da Srbija „neće sprečavati članstvo Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji“. A zbog daljih očekivanja javnosti, i da ne bi bilo iznenađenja, treba jasno reći da član 5 određuje da se Srbija i Kosovo neće međusobno blokirati na putu ka članstvu u Evropsku uniju. Tu je naravno i odredba o srpskoj samoupravi na Kosovu (ZSO), zaštiti kultutnih vrednosti, i mnogo šta drugog, ali ni jedna obaveza nije uslovljenja izvršavanjem druge.

Kosovski izazovi, međutim, daleko da su prošli, pre se može reći da „pravi“ slede. Nije važno kojim redosledom i brzinom će Priština vući naredne poteze. Ključno je da li srpska politika i diplomatiju idu u susret izazovima, da li su svesni šta nas očekuje, da li srpska diplomatija ima jasno definisane zadatke, šta i kako treba da radi? Kosovo, posle SE, neće stati, ono će tražiti članstvo u EU, NATO, OUN i drugim organizacijama iz sistema UN, svoju kancelariju za veze u okviru Misije EU u Beogradu nastojaće da izdvoji u posebno diplomatsko predstavništvo, na recipročnoj osnovi (član 8 Ohridske agende govori o uspostavljanju Stalnih misija koje će razmeniti Beograd i Priština). Javnost to treba da zna, a ne da se šokira pri realizaciji svakog na vrhu dogovorenog poteza Prištine i Beograda.

Pred srpskom diplomatijom je i obaveza da „Srebreničku“ rezoluciju GS OUN tumači na pravi način. Izvršeni genocid o kojem se govori u rezoluciji delo je presuđeno pojedincima a nikako narodu koji se u ostalom u rezoluciji i ne pominje. Nema genocidnog naroda, ni jedan narod nije okrivljen kao genocidni, nego njegovi pojedinci. Ko veruje da će se išta dogoditi nakon nedavno ponovljenog poziva („patriotske predstave za javnost“) za promenu spoljne politike zemlje? Da li uopšte postoji spoljna politika Srbije, šta je ostalo od nekada jasno definisanog i konzistentnog koncepta evropske spoljne politike? Ta pitanja interesuju javnost, politikum, a još više diplomatsku ekspertsku zajednicu budući da je zemlja suočena sa voluntarizmom u profesiji i oblasti rada koja je posvetila svoj radni, stručni i naučni vek i sopstveni ugled i dignitet.

Valja napomenuti da spoljnopolitički saveznici Srbije nikako nisu stalne svesrpske ljutnje, nezadovoljstva, frustracije, teorije zavere, svakodnevno optuživanje drugih za suštinski sopstvene probleme, te pokušaje da se na „o ruk“, u minut do dvanaest rešavaju problemi kod „prijatelja“ i „neprijatelja“. Protagonisti žestoke spoljnopolitičke retorike, nepodnošljivog i štetnog vokabulara srozavaju međunarodni ugled Srbije. Naravno da je u Srbiji krajnje interesantno i uopšte nije dosadano biti diplomata. Sve što se saopštava u javnom prostoru diplomata je dužan da pedantno beleži i prenos svojoj centrali. To je prvi pokazatelj stanja u državi i narodu. To je dokaz problema, krupnih unutrašnjih turbolencija, odsustva sigurnosti, uverenja i odgovarajuće politike i rešenja.

Pred Srbijom je popriličan bagaž, poprilično „zaboravljenih“, ali otvorenih problema nasleđenih još iz raspada SFRJ i ratova devedesetih godina, sa novim susedima, od nerešenih granica, preko imovine, do mnogih humanitranih pitanja, nestalih lica itd. Treba da bude jasno, bez rešavanja otvorenih problema nema napretka u uzajamnim odnosima sa Hrvatskom, BiH, Crnom Gorom. To su decenijama bolne tačke srpske politike i diplomatije koja se ne razrešavaju.

Ništa se ne dobija „guranjem stvari pod tepih“, ili „zavlačenjem glave u pesak“, problemi od toga neće nestati. Ali diplomatija se ne može angažovati bez političkog naloga, stava. Sa Kosovom je pak proces normalizacije odnosa formalno pravno završen u Ohridu. Preostaje realizacija koja ide sa teškoćama i tako će nastaviti. Srpska diplomatija nastala upravo 1804. za vreme prve godine Prvog srpskog ustanka, pod okriljem nepismenih ustanika, ali potpuno svesnih odnosa sa velikim silama, Austrijom, Francuskom, Rusijom, pod protom Matijom Nenadovćem, delovala je pod geslom: „koga je moliti nije ga srditi“, „zlatna reč gvozdena vrata otvara“. A prota je bio tada „jedina srpska pismena glava“! On je obijao pragove evropskih prestonica i ne samo danima čekao da ga prime državne glave, da iznese molbe ustanika, da svrši neku srpsku stvar, čekajući u samoj „bratskoj Rusiji“, u Petrogradu. Najviše ustaničkih stvari udešavano je sa Austrijom, prvim susedom, sa „Nemcima“, kako su ih Srbi niže Save i Dunava zvali, u Zemunu, sa „prečanskim Srbima“. Postoje veoma poučne i mnoge druge stranice srpske (jugoslovenske) diplomatske istorije ispisane kao trajna pouka i poruka za buduća pokolenja.

BONUS VIDEO: Vučić o Rezoluciji u Srebrenici