„Izašla sam na ulice rodnog grada, u Knez Mihailovu ulicu, šetajući do Trga Republike. Kao i svi ostali demonstranti, tražila sam demokratiju, slobodu misli i reči...“ Ovako se 9. mart 1991. godine, 18 godina kasnije sećala Dragana Milojević-Srdić, koja je stajala ponosno pred vodenim topom. Žena simbol prvih velikih demonstracija protiv vlasti Slobodana Miloševića nije više, na žalost, među nama, ali nad Srbijom na svaku godišnjicu lebdi pitanje da li je tog dana nešto zaista moglo da se promeni.
Fotografija na kojoj žena stoji ispred policijskog vodenog topa, mokra do gole kože, sa visoko podignuta tri prsta i danas izaziva divljenje. Slika je postala čuvena preko noći i obišla je i bez društvenih mreža celu planetu. Od tada je Dragana bezimeni simbol ljudske hrabrosti i otpora.
„…Onda se najednom pojavio i vodeni top. Stala sam pred njega u nekoj mirnoj i dostojanstvenoj tišini, ne sluteći šta će da se desi. Najednom, na mene se sručio užasno snažan mlaz vode. Poklekla sam, pa se pridigla i krenula prema njemu. Kada se voda opet obrušila svom silinom, kao da sam bila spremna na to: ostala sam na nogama sa tri podignuta prsta. Tada je i nastala fotografija!“ objasnila je ona u intervjuu za beogradsku „Arenu 92“ te 2009. godine.
Ispričala je i kako se tako mokra sušila na košavi. “Neverovatno, ali posle toga se nisam ni zakašljala. Valjda zbog neke čudne energije koja je vladala…”
Prisetila se i kako se nekoliko dana posle nastanka legendarne fotografije upoznala sa Vukom Draškovićem, koji ju je izljubio i čestitao joj, a govorila je na mitingu opozicije 13. marta. Međutim, nikoga nije bilo da joj pomogne kasnije kada je počela policijska tortura. Svakodnevno su joj, kako je ispričala, pretili, a ona se osećala bespomoćno.
Nije se kajala zbog onog što je uradila, iako je tog dana mogla da izgubi život:
„Taj dan je bio sudbonosan za mene. Donela sam životnu odluku. Šta bi bilo da taj policajac nije stao? Znam samo da se nikako ne bih pomerila…”.
Međutim, bila je iskrena da to ponovo ne bi uradila.
“Unuku, kada poraste, posavetovaću da nikada ne ide na demonstracije. A posebno ću je posavetovati da ne staje sama ispred vodenog topa jer je to potpuno suludo. Ne bih ni ja više stala ispred njega nikada…”
Samo godinu dana posle ove ispovesti u septembru 2010. godine Dragana Milojević-Srdić umrla je u Beogradu u šezdesetoj godini. Živela je sama u porodičnom stanu u Čika Ljubinoj ulici u Beogradu. Njeni sinovi u tom trenutku živeli su van Srbije – jedan u Sloveniji, drugi u Kanadi.
I dok je Draganin prkosni stav tog 9. marta simbolično pokazivao otpor režimu koji vodi u propast celu zemlju, njen kasniji skromni život i raseljena porodica bili su takoreći metafora sudbine brojnih građana koji su dizali svoj glas želeći promene.
Mnogi koji su tog 9. marta demonstrirali možda nisu bili jednako hrabri kao Dragana, ali su se na ulici našli sa istom željom kao ona. U sukobima 9. marta 1991. povređeno je više od 200 ljudi, a dve osobe su poginule. U Masarikovoj ulici je, bežeći od demonstranata, padom sa visine od pet metara, poginuo policajac Nedeljko Kosović. Nešto kasnije, kod “Londona” policija je pucala na demonstrante i pogodila njih pet od kojih je sedamnaestogodišnji maturant Branivoje Milinović podlegao povredama.
U martu 1991. SFRJ je još uvek postojala, ali je u svakoj od republika pojedinačno jačao nacionalni duh, a bezbednosna situacija u državi bila pogoršana.
Socijalistička partija Srbije (SPS) Slobodana Miloševića u decembru 1990. godine ubedljivo je pobedila na prvim višestranačkim izborima u Srbiji, pošto joj je pripalo 194 od 250 mandata u Skupštini Srbije.
Pored SPS-a uticaj među biračima su imali i Srpski pokret obnove Vuka Draškovića i Demokratska stranka Dragoljuba Mićunovića, ali su svi stubovi vlasti bili u rukama Miloševića, zahvaljujući izrazitoj parlamentarnoj većini. Lider SPS je je preko svojih ljudi kontrolisao najvažnije i najuticajnije medije koristeći ih za potpirivanje nacionalističkih strasti među građanima i obračunavanje sa političkim neistomišljenicima.
I u takvoj atmosferi je na državnoj televiziji Slavko Budihna, u udarnom terminu, pročitao komentar u kome se navodi kako SPO sarađuje sa proustaškim i profašističkim režimom u Hrvatskoj, “što je suprotno vitalnim, istorijskim interesima srpskog naroda.”
Srpski pokret obnove je, nakon što je TV Beograd odbila da objavi njihov demanti, pozvao na demonstracije 9. marta tačno u podne, na Trgu Republike. Protest protiv “huškačkog izveštavanja TV Beograda koja je tada prvi put prozvana TV Bastiljom”.
Na iznenađenje mnogih, pozivu se odazvao veliki broj ljudi, zato što su mnogi u tom skupu nazvanom “Miting protiv petokrake” videli mogućnost Miloševićeve smene. Bilo je i onih koji su protest smatrali antiratnim vapajem Beograda.
Procene o broju prisutnih na Trgu Republike kretale su se od 70.000 do 100.000 ljudi.Glavni zahtevi bili su smene direktora RTS Dušana Mitevića i još četvorice urednika – Slavka Budihne, Predraga Vitasa, Ivana Kriveca i Sergeja Šestakova.
Policija je od ranog jutra blokirala prilaze Beogradu da bi sprečila dolazak demonstranata iz unutrašnjosti zemlje s obzirom na to da je miting bio zabranjen. Planirano je bilo da se glavni deo skupa odvija na Trgu Republike, kod spomenika Knezu Mihailu.
Prostor je bio prepun ljudi, a kako je policija, koristeći suzavac, vodene topove i gumene metke, oko podneva krenula u akciju razbijanja demonstracija iz pravca Francuske i Vasine ulice, postajao je tesan. Pred naletom policije, lideri opozicije i deo njihovih najbližih pristalica sklonili su se u Narodno pozorište gde im je vrata otvorila tadašnja upravnica Vida Ognjenović.
Vuk Drašković je sa terase Narodnog pozorišta održao govor u kome je izgovorio ono čuveno, “Juriš na Bastilju” što je većina protumačila kao poziv na obračun sa policijom i režimom nazivajući ih “crvenom bandom” uz povike “Slobo Sadame”.
Policija je svim sredstvima pokušavala da razbije demonstracije, a Vuk Drašković je u pratnji dela demonstranata pokušao da uđe na zasedanje Skupštine Srbije gde je potom uhapšen.
Slobodan Milošević zatražio je od Predsedništva SFRJ da na ulice Beograda pošalje tenkove, tvrdeći da se protest opozicije pretvorio u vandalizam i nasilje. Predsednik Predsedništva Borisav Jović telefonom je kontaktirao ostale članove Predsedništva i tenkovi JNA su se našli na ulicama glavnog grada. Hrvatska i Slovenija su kasnije tvrdile da je taj potez bio neustavan, jer ga njihovi članovi Predsedništva nisu odobrili.
Vojni tenkovi i policija uspeli su tokom večeri da rasteraju demonstrante. Iste večeri su ugašeni televizija Studio B i Radio B92, jedini nezavisni mediji u tom trenutku, koji su tog dana bili ključni izvor informacija o tome šta se dešava na ulicama Beograda.
Milošević je u vanrednom obraćanju preko TV Beograd demonstrante nazvao „silama haosa i nasilja“. Sledećeg dana studenti izlaze na ulice da pruže podršku demonstrantima, a dan kasnije na Ušću kontramiting organizuju Miloševićeve pristalice.
Studentski protest, kasnije nazvan Plišana revolucija, u narednih nekoliko dana doneo je ostvarenje osnovnih zahteva devetomartovskih demonstracija – smenu rukovodstva Televizije Beograd, ali i odlazak ministra policije Radmila Bogdanovića, oslobađanje Draškovića i dozvolu zabranjenim medijima da nastave da emituju program.
Godinama politički analitičari i istoričari “lome koplja” o dometima devetomartovskih demonstracija. Svi su, ipak, saglasni da je to bila prva velika akcija opozicije koja je uzdrmala Miloševićevu vlast. Ali samo uzdrmala, jer je će za smenu biti potrebna cela decenija obeležena ratovima, bedom i propadanjem celog srpskog društva.
Fotografija Dragane Milojević-Srdić, heroine protesta ispred vodenog topa, proglašena je za kulturno dobro i nalazi se u Muzeju primenjene umetnosti. Sama Dragana ostala je bezimena i neustrašiva žena koje se setimo samo 9. marta.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare