0
Samo se treba baviti istinom, stihovi su Maka Dizdara koje je novinar i kolumnista Dragan Bursać stavio kao moto nove knjige “Čekajući Dylan Doga u Srebrenici”. U pitanju je zbirka kolumni u kojima Bursać upozorava da imamo još malo vremena dok nam iz sećanja „ne ispadnu“ ljudi koji su u strahotama rata učinili veliko delo ljudskosti ili ljudi sa imenom i prezimenom, a ne brojem, koji su mučki ubijeni tokom tih ratova.
Više od 20 godina, ovaj novinar iz Banja Luke, opominje javnost da mi ulica, trgova i parkova sa imenima Vladimira Barovića, admirala JNA, Đura Ivkovića, Muje Šahmana ili Diane Budisavljević nemamo i da sve dok ih ne budemo imali nećemo moći da idemo dalje.
Uporno govori da ljudi tokom ratova devedesetih nisu „nestali“ već su ubijeni, da nisu „izgubljeni“ jer se samo klikeri, kako kaže, mogu izgubiti, ispasti iz džepova. I upozorava da imamo još malo vremena dok nam iz sećanja „ne ispadu“ ljudi koji su u strahotama rata učinili veliko delo ljudskosti, ili ljudi sa imenom i prezimenom, a ne brojem, koji su mučki ubijeni tokom tih ratova.
Na pitanje, s obzirom da je jednu od kolumni nazvao 8372 i naglasio da to nije broj već ime i prezime genocida, da je to „šifra za bol“, koliko je surova i u osnovi neljudska ta „igra“ brojevima, Bursać je rekao da kada ljudi vide brojku 8372 oni vizuelno vide samo brojeve 8, 3, 7, 2 a ne vizualizuju najmanje 8372 ljudske sudbine.
„Izračunao sam da kada bi razgovjetno i pažljivo čitali ta imena i prezimena trebalo bi nam puna četiri sata da ih izgovorimo. A to je upravo toliko ljudi, koji su se voljeli, mrzili, zaljubljivali, slavili rođendane, radili, učili… a onda smo dočekali da im ljudi „tepaju“ pa kažu da njih više nema. Nije da ih nema – oni su ubijeni! Velika je to razlika. Zato mi je najvažnije da napišem neka od njihovih imena i ono što im se dešavalo kako bismo zajedno shvatili da su oni bili živi ljudi a ne neke brojke. Ostaćemo zarobljeni u tom narativu brojeva, bez ljudi, bez ličnosti. To je to drugo ubistvo. Ubistvo zaborava. Ako u Holokaustu imate ime i prezime i priču, makar od dvije tri rečenice, zašto mi to ne možemo da uradimo? Tako ćemo te ljude spasiti od zaborava“, rekao je Bursać za Novi magazin.
Kaže da moramo i da požurimo u tome jer, nemamo više vremena – biološki.
„Za pet do deset godina mi nećemo imati živih svjedoka. Tada će se govoriti: bili su tu u selu dječak i djevojčica. Neće biti onih koji se sjećaju njihovih imena, u koju su školu išli, čime su se bavili… A šta je bilo? Pa, čuli smo da su ubijeni… A ko, kada i zašto su ih ubili, to će se izgubiti. Nakon toga nas čeka upravo ono što nacionalisti već sada govore: nije se desilo. Ili da citiram Milorada Dodika koji je za Potočare rekao: „Šta hoćete, to je vojno groblje“. Ili ono kada je rekao da su tabuti, kovčezi nekako suviše lagani. Pa naravno da jesu, u njima je često samo par kostiju. Ljudi kao on, ne da nemaju empatije, nego se još i sprdaju s bolom. To je zastrašujuće“, dodaje Bursać.
Uskoro nećemo imati više svjedoka koji o počinjenim zločinima mogu da govore, napominje on i upozorava da nam tada prijeti ona druga strana zla i tame kojoj će biti lakše da sve relativizira.
„O tom poslu sam govorio da je lak jer je sve dokumentovano ali, on je i težak jer se radi o polju izučavanja zločina i genocida. Samo na osnovu informacija kojima raspolažem, mogao bih da pišem kolumne na ovu strašnu temu naredne četiri godine. I taj podatak govori o razmjeri zla koje se dogodilo, a žrtve treba da vratimo u život makar kroz pisanje o njima. Jer, znate kako kažu, od prve, prave smrti gora je ona druga, smrt zaborava. Bojim se da nas to čeka ako svojski ne prionemo na posao“, naglasui je Bursać.
Ceo intervju sa Draganom Bursaćem možete pročitati u Novom magazinu.
BONUS VIDEO: Kako se kroz sud odnosimo prema ratnim zločinima?
