Foto: Đurađ Šimić/Novi magazin

Srpska nacija nije homogena kategorija, niti je u njenoj tradiciji da to bude, uprkos željama i pokušajima nacionalnih ideologa da ostvare nacionalno jedinstvo, neretko u cilju opstanka na vlasti nacionalnog vođe, kaže istoričar Dejan Đokić, dodajući da je njegova knjiga „Sažeta istorija Srbije“, koju će naredne godine u srpskom prevodu objaviti novosadska Akademska knjiga, "istovremeno i istorija Srbije i istorija srpskog naroda".

„Srpska istorija je često bila burna, a uvek je bila deo širih istorijskih procesa, čak i kada je naizgled bila odsečena od sveta… Moja knjiga je dakle i istorija Srbije u širem, regionalnom, pa i evropskom kontekstu. Pitanje ‘koliko je istorija Srbije posebna’, provejava kroz knjigu. Postoje neke specifičnosti u istoriji Srbije, ali se ona ne može izučavati bez transnacionalnih, transimperijalnih, regionalnih kontakata i kulturnih razmena, ali i sukoba sa okolinom“, kaže Đokić u intervjuu za Novi magazin.

Dejan Đokić je profesor istorije na Goldsmits koledžu Univerziteta u Londonu, naučni saradnik britanske Fondacije Liverhjum i gostujući profesor na katedri za jugoistočnu Evropu na Univerzitetu Humbolt u Berlinu. 2019. je bio jedan od 30 dobitnika prestižne nagrade ’Mid-Career Fellowship’ koju dodeljuje Britanska akademija. Diplomirao je i doktorirao na Školi za istočnoevropske i slovenske studije Univerziteta u Londonu, a postdoktorsku specijalizaciju je završio na njujorškom Kolumbija univerzitetu.

Govoreći o svojoj knjizi „Sažeta istorija Srbije“ kaže da kroz nju, uprkos problemu (dis)kontinuiteta, provejava, nekoliko tema.

„Jedna su migracije. Srbiju su kroz istoriju stvarali migranti, i ona je opstajala i obnavljala se zahvaljujući prilivu i odlivu stanovništva. Još jedna centralna tema knjige je suživot, ali i sukobi, sa narodima sa kojima Srbi dele životni prostor, zatim odnosi sa velikim silama i susednim državama. Srbi su granični narod, čiji je identitet kroz vekove evoluirao i nastavlja da evoluira, koji se obnavljao i bivao iznova ‘zamišljan’. Kroz istoriju je postojalo više ’srpskih centara’; danas osim Srbije deo jedne susedne zemlje nosi srpsko ime, a u jednoj drugoj susednoj državi skoro polovina stanovništva se izjašnjava kao Srbi, odnosno govore srpski jezik, dok većina pripada srpskoj crkvi. Kao i druge nacije, srpska nacija nije homogena kategorija, niti je u njenoj tradiciji da to bude, uprkos željama i pokušajima nacionalnih ideologa da ostvare nacionalno jedinstvo, neretko u cilju opstanka na vlasti nacionalnog vođe“, navodi  istoričar.

Upitan da prokomentariše aktuelnu situaciju, tj. dilemu istok ili zapad u kojoj se Srbija danas nalazi i šta nas o tom pitanju uči istorija, odnosno da li je Srbija bila više okrenuta Zapadu, tj. Evropi, ili Istoku, tj. Rusiji, Đokić ističe da je podela na istok i zapad pre svega hladnoratovska i da je ponovo ojačala zbog izbijanja novog Hladnog rata koji sve više preti da preraste u treći svetski rat.

„Navodna tradicionalna samoidentifikacija Srba kao naroda koji nije ni na istoku ni na zapadu, odnosno koji je i na istoku i na zapadu, lažno je pripisana Svetom Savi u drugoj polovini prošlog veka. Srednjevekovni Srbi nisu razmišljali u ovim kategorijama, a ako su sebe negde videli to je bilo na zapadu, u smislu da su živeli zapadno od Carigrada, političkim i duhovnim centrom tadašnjeg sveta“, objašnjava on.

Foto: Đurađ Šimić/Novi magazin

Što se tiče veza između Srbije i Rusije, kako kaže, one nesumnjivo postoje, jer se radi o slovenskim, pravoslavnim narodima, koji su u istoriji često, ali ne uvek, bili na istoj strani.

„Rusija je, prema međunarodnim ugovorima, u 19. veku bila garant autonomije Srbije unutar Osmanskog carstva, prvo sama a kasnije sa ostalim velikim silama. Dve države su bile i saveznice u oba svetska rata (1941-45. kao Jugoslavija i SSSR). Međutim, Srbija u 19. veku za političke modele bira Belgiju i Francusku. Diplomatski odnosi između Moskve i Beograda, prekinuti za vreme Ruske revolucije, uspostavljeni su tek 1940. godine. Jugoslavija je posle Drugog svetskog rata kopirala sovjetski sistem, ali je već 1948. došlo do sukoba između Beograda i Moskve. Titova Jugoslavija zatim razvija svoju verziju državnog socijalizma, što joj omogućava da igra izvesnu ulogu u svetskoj politici, koja možda nije bila tako važna kako se tada činilo, ali je ipak daleko prevazilazila veličinu i ekonomsku moć jugoslovenske države“, podseća Đokić.

Današnje proruske stavove u Srbiji i podršku Putinovom tragičnom ratu u Ukrajini, prema njegovom mišljenju, treba pre svega razumeti u kontekstu ruske podrške Srbiji na međunarodnom planu oko statusa Kosova.

„Bojim se da prilično veliki deo srpskog društva koji podržava rusku invaziju na Ukrajinu i ratne zločine i razaranja od strane ruske vojske, verovatno na taj način implicitno pokazuje nespremnost da se kritički suoči sa ulogom Srbije i srpskih vojski u ratovima tokom 90-ih godina prošlog veka“, napominje istoričar.

Đokić kaže da se se Evropa simbolično, ne samo geografski, smatra zapadom, a da sve ostalo, pre svega Rusija, nije Evropa.

„Međutim, pre 24. februara 2022, ni Ukrajina nije bila Evropa, ali sada jeste, a Rusija tek sada navodno nije… Simboličke granice Evrope su se dakle pomerile na istok. Da li to znači da je Srbija konačno u Evropi? Ili je tamo gde je uvek bila: sastavni deo istorije Evrope, mesto na kom se sreću i prepliću jugoistočna i centralna Evropa, različiti narodi, religije, ideologije, velike sile; granični region stvoren kroz migracije, koji nije lako uklopiti u stereotipne podele na istok i zapad, i koji zahteva preispitivanje i redefinisanje ovih podela?“, upitao je on.

Upitan kada je Srbija kao država bila najbliža evropskim vrednostima i standardima, Đokič kaže da u Srbiji postoji tendencija da se na Evropu gleda nekritički, pomalo pojednostavljeno, kao na sasvim pozitivnu ili kao na sasvim negativnu kategoriju.

„Ideje progresa i prosvetiteljstva jesu došle iz zapadne i centralne Evrope u Srbiju 19. veka, ali su istovremeno stigle i u Carigrad i ostale delove Osmanskog carstva. Emancipacija od osmanske vlasti se stoga pojednostavljeno tumači u srpskoj istoriografiji kao pojava nerazdvojiva od modernizacije i ‘evropeizacije’ srpskog društva, koja je pritom podrazumevala proterivanje muslimanskog stanovništva. Najdestruktivnije ideologije koje su u 20. veku bile odgovorne za svetske ratove i do tada neviđena stradanja su takođe nastale u zapadnoj i centralnoj Evropi, a ne na Balkanu“, ističe ovaj istoričar.

Današnja Srbija, nažalost, nije istinsko demokratsko društvo, koje gaji građanske slobode, slobodu medija, javnih debata, štiti ljudska i prava manjina, smatra on i dodaje da je posle oktobra 2000, kada je pao Miloševićev režim, pa i posle marta 2003, kada je ubijen Zoran Đinđić, Srbija pokazivala izvestan demokratski potencijal.

„Taj potencijal je postojao i devedesetih, kada je režim usled masovnih protesta morao da popušta pred zahtevima opozicije, sve dok na kraju nije izgubio izbore u jesen 2000. Nažalost, zadnjih godina Srbija je de fakto jednopartijska država, u kojoj se opet, pre svega na silu i odozgo, bez mnogo iskrene podrške u narodu, gradi kult vođe. Opozicione stranke su na ivici relevantnosti. Možda poslednja nada za demokratiju u Srbiji leži na građanskim, lokalnim inicijativama koje se bore za zaštitu životne sredine i koje su jedine uspele da nanesu poraz sadašnjem režimu, iako ta borba nije još završena“, ističe Đokić.

Danas se i neke zemlje Evropske unije, kako kaže, udaljuju od zapadnih vrednosti.

„Za razliku od Miloševića, koji je bio na vlasti u vreme kada je u većem delu istočne Evrope došlo do demokratizacije i kada je postojao entuzijazam za ujedinjenom Evropom slobodnih naroda, Vučić je svoj politički zenit doživeo u vreme kada su i na globalnom nivou, uključujući i bastione liberalne demokratije poput Velike Britanije i SAD, na vlast došli autoritarni populisti. Za razliku od Srbije 90-ih godina prošlog veka, današnja Srbija nije u ratu sa svojim susedima, bez obzira na tenzije sa Hrvatskom i Kosovom, Bosnom i Crnom Gorom. To su ključne razlike između Miloševićevog i Vučićevog doba“, zaključio je Đokić.

****

BONUS VIDEO: Ovo su priče koje niste našli u istorijskim udžbenicima

Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?

Ostavi prvi komentar