Branko Miljuš: Srbija protiv Zorana Đinđića

I zaista prevario nas je ovaj poslednji filozof političar, jer nas je učio da moramo da vodimo računa o sebi. On se žrtvovao, ne vodeći računa o sebi. Takve ljudi lako zaborave. Možda zato što se stide sopstvene nespremnosti na žrtvu. Prevario nas je i kada je rekao da Srbija neće stati. Stala je. Lakše je da bude kriv on, bez obzira što se zastoj desio nakon što je on zauvek otišao.U tom preispitivanju njega, izgubili smo sebe i preživljavamo zarobljeni između dve politike. Jedne koja zagovara otvoreni i druge koja uživa u zamrznutom konfliktu. Ovu prvu predvode ulični ekstremisti koji sa Terazija viču Kosovo je srce Srbije i usput tuku novinare. Ovu drugu predvode salonski ekstremisti koji neće da priznaju da sve što je zamrznuto mora i da se odmrzne pa vređaju novinare.Ovi prvi bi kao da ratuju, ovi drugi bi buduće generacije da šalju u nekakav rat. I jedni i drugi pričaju o slomu Zapada. I jedni i drugi čekaju nove geopolitičke okolnosti i podsećaju da smo bombardovani kada je Rusija bila slaba. I jedni i drugi zaboravljaju da kažu da je u Rusiji, kada je Kosovo samoproglasilo nezavisnost, na vlasti bio Putin.Odgovor te Putinove Rusije je bio isti kao i odgovor Jeljcinove Rusije – ništa. I jedni i drugi su eksponenti druge zemlje koju predstavlja ambasador Bocan-Harčenko, koji od nas traži da ćutimo i čekamo dok oni ne završe svoj rat. Njegova ekselencija, salonski i ulični desničari nam uglas poručuju da naša budućnost mora da čeka.Dok čekamo njihovu dozvolu da biramo kako ćemo da živimo, agresija je pobedila razum pa jedna žena nedeljno strada kao žrtva partnerskog i porodičnog nasilja. Dok čekamo deca u školama sve manje uče, a sve česće se tuku. Dok čekamo zdravstveni radnici iz Srbije beže pa uskoro neće imati ko da nam da injekciju.Dok čekamo radnici nam umiru u fabričkim halama jer je ovoj državi važniji profit investitora nego život ljudi. Dok čekamo pare se troše na dronove a našoj deci se preporučuje da kroz dualno obrazovanje sebe,u vremenu robotizacije koje dolazi, osude na slabo plaćeni manualni rad.Dok čekamo na dozvolu da izaberemo tip društva u kome želimo da živimo institucije odumiru, a profesionalni mediji nestaju pod čizmom režima. Dok čekamo neka magla se spušta pa ne vidimo ni lice pobednika, ni Beč, a ni Drač. U toj magli odzvanjaju reči iz stiha panonskog mornara koji nas je prerano ostavio da tragamo za smislom – ćuti dobro je. Niko da vrisne nastavak – e pa nije.A onaj Đinđić, čiji mural isti udruženi ekstremisti unište u roku od 48 sati, Đinđić, kome ni spomenik nismo u stanju da podignemo, učio nas je da je politika opredeljivanje i uzimanje stvari u svoje ruke. „Život je, naručito u politici, stalni proces donošenja odluka i preuzimanja odgovornosti“, govorio je on. Ovaj režim od odluka i odgovornosti beži, što se najbolje vidi po tome što ne sme ni da započne raspravu o usklađivanju spoljne politike sa EU pa se krije iza procedura i priča kako im je potreban papir iz Vlade koji putuje već mesecima.Đinđić, koga su prelepljivali sa Mladićem, onaj Đinđić, za čijim ubicama žale i njihovo puštanje na slobodu traže ratni zločinci koji se šepure na nacionalnim televizijama, Đinđić, kome je osnivač stranke na vlasti poručivao još dok je bio živ da je i Broz ćopao pred smrt, učio nas je i da su samo u kretanju promene.Ili nam je dobro pa nas promena ne interesuje ili više verujemo u čekanje i mirovanje koje nikada nije i nikada neće proizvesti bilo šta. Kao da se mirimo sa životarenjem umesto da živimo.A on, ubeđen sam, i pored svega toga, ne očekuje od nas da ga žalimo i da kukamo. On od nas očekuje da živimo i svakodnevno gradimo „urbano, civilizovano i evropsko društvo“ u koje je verovao i koje je jedina garancija uspostavljanja nedostajuće normalnosti. Do toga ne možemo doći ni čekajući ni skrivajući se. To društvo nam se neće desiti. Za njega se moramo boriti sa svešću da nećemo imati popravni.Mi onim što smo odgovaramo na pitanje koliko nas je sramota inđićeve žrtve danas, a onim što radimo definišemo da li će nas te žrtve biti sramota i sutra u nekoj budućnosti u kojoj ga sigurno nećemo sresti, ali ćemo imati pravo da ga se sećamo.I nema to veze sa politikom. To ima veze sa filozofijom promena koja, da bi opstali, a rizikujemo nestanak ako nastavimo da donosimo nerazumne odluke, mora da pobedi filozofiju ravnodušja koja nam je poput depresije na oči navukla tamne naočare.Prošlo je dve decenije, vreme je. Potrebna nam je nova energija zasnovana na vrednostima za koje smo se borili oduvek, uz svest da nikada kao danas u vremenu globalnog haosa i rata i lokalnog vremena raspleta i izbora nije bilo važnije biti na pravoj strani.Autor je član Predsedništva Stranke slobode i pravde.BONUS VIDEO: Vesna Mališić:Đinđić je imao hrabrost posle bombardovanja da kaže - naš put je EU

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=vesnamaliiinijeimaohrabrostposlebombardovanjadakaenaputjeeu720p-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="5542590"]