0
Vozim se Dvadesettrojkom od Banovog Brda ka Skupštini. Svi ćute zabrinutih pogleda u prazno: bez osmeha, bez mimike, bez reči. Zagledani u sopstvene brige i probleme propuštaju sve ono što se oko njih zbiva. Propuštaju život.
Autorski tekst Zorana Lutovca, predsednika Demokratske stranke i kandidata za poslanika liste „Srbija protiv nasilja“
Ta Dvadesettrojka je simbol današnje Srbije, simbol siromaštva i nejednakosti. Ona je simbol Srbije u kojoj imamo, na jednoj strani, 33.000 milionera i 52 milijardera, a na drugoj strani skoro 2 miliona ljudi u riziku od siromaštva. Ona je simbol Srbije u kojoj 400 hiljada dece nema sva 3 obroka, simbol Srbije u kojoj se čvarci prodaju na komad, a hleb na kriške, simbol Srbije u kojoj predsednik države nudi parizer sa procentom mesa na ivici cenzusa od 3 odsto dok on i njegovo društvo samo za jednu večeru potroše nekoliko prosečnih godišnjih penzija.
Ta Dvadesettrojka je simbol zemlje koja iščezava.
Ogrezlu u korupciji i kriminalu Srbiju napuštaju svi koji mogu, u nju se vraćaju samo oni koji hoće tu da budu sahranjeni.
Između dva popisa Srbija je ostala bez više od pola miliona stanovnika, bez Novog Sada i Kragujevca. Više nas umire nego što se rađa. Više nas preživljava nego što živi.
Zagađeni su zemlja, vazduh i voda – zagađene su naše duše.
Iskorenili su stid i sad sve mogu. Više nije sramota, lagati, krasti, falsifikovati…
Ukrali su nam osmehe i nadu. Ukrali su nam živote.
Pročitajte još
Ipak, postoje ljudi koji vraćaju osmeh i nadu, veru u bolju Srbiju.
Jedna od njih je jedanaeetogodišnja Julija iz Kostadinovca kod Merošine.
Ona je vesnik proleća. Ona je proleće. Proleće u decembru.
Julija je rešila da se bori za svoja prava, pa je sa mlađim bratom i drugaricom prikupila 112 potpisa da se u selu instaliraju ljuljaške i klackalice. Ona je tražila samo ono što već imaju druga deca i već sa 11 godina postala aktivistkinja, građanka koja je uzela stvar u svoje ruke. Rekla je: “I mi deca iz imamo pravo da živimo!”
Velika je to stvar. Veliku zrelost je pokazala Julija i dala primer odraslima šta treba da rade: da uzmu stvari u svoje ruke i menjaju Srbiju!
Hvala ti Julija.
Hvala i svima vama koji ste mesecima protestovali, a posebno onim najupornijima, svima vama koji ste zahtevali da se prekine sa nasiljem i tražili odgovornost, a ne izgovore.
Hvala svim osnivačima i potpisnicima ProGlasa.
Vi ste čuvari zdravog razuma i savesti ovog društva.
Vi ste vesnici proleća koje smo čekali jedanaest godina.
Vi ste svetlost koja ispisuje poruku u tami.
Svi vi koji ste utučeni i bezvoljni, svi vi kojima su skinuli osmeh sa lica i ugasili iskru u očima: dignite glavu, ispravite kičmu! Promenimo Srbiju! Vratimo osmeh u naše živote!
BONUS VIDEO:
