Žrtvi iz Petnice je bilo važno da joj ljudi veruju

Hronika 20. jul. 202114:50 > 15:37
Podeli:
Istraživačka stanica Petnica
Foto: N1

"Kažu da ne treba prisiljavati žrtve da idu u policiju, jer je to iskustvo nekad gore od samog zlostavljanja. To je tačno. Dobrim delom je to i zato što osobe koje su doživele seksualno zlostavljanje obično i ne žele osvetu već samo žele da se osećaju sigurno. Na primeru skandala u internatima katoličkih škola u Velikoj Britaniji nažalost znamo i da reakcije obrazovnih institucija u kojima se zlostavljanje događalo mogu da budu jednako razorne. U najgorim slučajevima institucije počinju da se bave sopstvenim imidžom umesto nekadašnjim štićenicima", pisala je Ana Todorović, naučna saradnica Oksfordskog centra za emocije i afektivnu neuronauku pri odeljenju za psihologiju Univerziteta u Oksfordu i nekadašnja saradnica stanice, ali istovremeno i prva koja je raširila ruke prema zlostavljanim polaznicama, saslušala ih i pomogla im da se njihov glas čuje.

„Kod devojaka međutim nema nikakve zadrške, sve se slažu u tome da je Savan opasan i da ga treba prijaviti. Zajedno se raspitujemo o proceduri i počinjemo da brinemo. Naime, naš zakon o seksualnim deliktima izgleda kao da je nekoliko ortaka selo i stavilo na papir kako oni zamišljaju da seksualno zlostavljanje izgleda.

Nema u našem zakonu ni suptilne manipulacije, ne postoji narušavanje odnosa poverenja, nema nikakve specijalne klauzule za odnose u obrazovnim kontekstima. A zastara nastupa začas, dok žrtve jedva počinju da razmišljaju da se možda povere ponekoj osobi iz okoline. Pokušavamo da vidimo da li ova situacija očiglednog serijskog zlostavljanja uopšte može da ispuni potrebne zakonske stavke. Tu već počinjem da se osećam prljavo.

Umesto da slušam i podržavam, moram da postavljam pitanja o tome da li su se videle bradavice i da li je i donji deo tela bio obnažen ili makar zauzeta neka seksualna poza? Javljaju mi se i druge devojke. Zahvaljujem im se na poverenju, ali moram da ih obavestim da nažalost nisu bile „dovoljno zlostavljane“.

Neke recimo nisu bile dovoljno mlade, drugima se zlostavljanje nije dogodilo dovoljno skoro, dok treće nisu skinule dovoljno komada odeće. Razmišljamo šta nam preostaje. Uprava nije reagovala kada su se devojke žalile, zakon nije na strani žrtava… epilog znate. Odlučile su da progovore javno. Povezujem ih sa Jovanom Gligorijević.

Noć pred objavljivanje Jovaninog teksta, razgovaramo o očekivanjima. Devojka koju je Savan kao srednjoškolku terao da se tušira pred njim i tako je slikao, kaže kako joj je bitno da čuje da joj ljudi veruju da se to dogodilo. To je sve. Samo potvrda da i njena realnost postoji. U žiži razgovora su nam i reakcije bliskih ljudi. Pričamo o rodbini i porodičnim prijateljima koji znaju da su Hrabre Petničarke dugo išle u IS Petnicu, i o tome šta da kažu ako ih pitaju da li su to one. Jedna je stvar izaći anonimno ili čak izaći pred sistem, a sasvim je druga priča sedeti za istim stolom sa nekim ko vam je bitan, ko može lako da vas povredi nekim netaktičnim komentarom, i staviti mu na raspolaganje najosetljiviji komadić svoje duše.

Kasnije, Nikola Božić spominje u medijima dovoljno informacija o jednoj od devojaka da bliski ljudi mogu da je prepoznaju: seminar na kom je bila, godinu i funkciju koju je imala. A mi smo se plašile tabloida.

U obrtu kao iz holivudskog filma, ispostavlja se da je policija u Valjevu prošla obuku policije iz Švedske i postavila nestvarno profesionalnu inspektorku na čelo predistražnog postupka. Svaki kontakt njenog tima sa Hrabrim Petničarkama bio je prijatan i prijateljski. Preko Jovane nam se javljaju i žene koje su pohađale seminare u Petnici ranih devedesetih godina – jedna nam je rekla da se nije više vraćala jer ju je Savan progonio, jedna nam se poverila da ju je šamarao. Naravno, znamo da uprkos 30 godina takvih priča, uprkos stotinama fotografija, najverovatniji scenario jeste da Tužilaštvo ne pokrene krivični postupak. Da bi se to desilo potrebna su svedočenja devojaka koje su mlađe, a za skupljanje snage da se stane pred sistem je, po pravilu, potrebno više vremena. Na kraju balade, moglo bi da se desi i da mu fotografije budu vraćene.

Šta se za to vreme događa u Petnici? Ono što treba razumeti jeste da Vigor Majić oduvek širi priče o apokaliptičnom scenariju u kome nam neko otima i potom uništava našu Petnicu. Svakih nekoliko godina se užurbano potpisuju peticije, zbijaju se redovi, poslušnost se potvrđuje. Zar će iko da se buni zbog neke lične nepravde baš kada nam otimaju Stanicu? Sad kad se zbilja trese tlo pod nogama, jedan broj zaposlenih je unapred pripremljen da iščita realnost u tom ključu. Upravni odbor, koji u ovom trenutku zvanično vodi IS Petnicu, spremno ustaje da je brani od fiktivnog spoljašnjeg neprijatelja.

Traži se ko je kriv, ko je organizovao. Da nije ugljarska mafija ili neki drugi moćnik? Neko ko jedva čeka da preuzme kormilo? Pokreće se nova peticija. Ako su ikad i bile u fokusu Upravnog odbora, što nismo imale prilike da vidimo pa ne možemo ni da znamo, devojke sad kao da postaju potpuno sporedni problem. Cilj je odbraniti Petnicu od… nečega. Kako? Tako što će se brže-bolje nastaviti sa radom kao da ništa nije bilo. Zaboravljena je i sva muka saradnika koji su iz seminara u seminar radili i mislili i stvarali sa decom dok su se nosili sa nemogućom moralnom dilemom: ostati i zaštititi decu koliko mogu, ili zauvek otići?

Upravni odbor ponovo u medijima potcrtava kako je Petnica izuzetna elitna institucija, kako je tu prošlo mnogo talentovanih đaka, kako svi znaju da su posebni i priznati u svetu. Aman, znamo da je Petnica super. Ali Petnica ima problem.

Zamislite koliko je strašno kad kažete Petnici da ste bili dete koje je tamo bilo zlostavljano, a kao odgovor čujete da je Petnica bila izuzetna za neku drugu decu. Do dana današnjeg mi nije jasno, kad bi im se javila neka nova devojka i požalila se na zlostavljanje, šta bi joj rekli a da to nije bavljenje samima sobom. Dalje, Upravni odbor priča kako se radi na mehanizmima za budućnost, i kako je sad sve u rukama istražnih organa. Zašto samo istražnih organa? Između ponašanja nekog zaposlenog koje izaziva nelagodu i ponašanja koje zahteva angažovanje policije, stoji hiljadu nijansi koje je nužno interno rešavati. Etički kodeks nije hanzaplast koji magično sanira situaciju kad se ispod njega krije odsustvo sluha.

Petnica Foto:shutterstock

Saradnici ostaju nezadovoljni. Ne veruju da su Nikola Božić i Vigor Majić, ljudi koji su znali i prećutali, zbilja sišli sa vlasti, osim formalno, a formalan je i još uvek nepostojeći etički kodeks.

Upravni odbor javno uverava Hrabre Petničarke da Petnicu „ne čini jedan čovek već svih 40 zaposlenih“ – potpuno zanemarujući u tom prebrojavanju „naših“ zaposlenih da su im saradnici glavna radna snaga. Naglašavaju i da ne podržavaju Nikolinu ostavku, ali je prihvataju zbog njegovog ličnog integriteta (sic). A zašto ne zbog devojaka koje su rekle da nisu od uprave dobile ljudsku reakciju? Ipak, setili su se i njih, jer na sajt Stanice postavljaju skandalozno obaveštenje da su Hrabre Petničarke njihove saveznice. Nema: „Izvinite“. Nema: „Pogrešili smo“. Nikola već polako menja iskaze u medijima. Zašto to radi, mogu samo da nagađam.

Da li želi sebe da predstavi u boljem svetlu, da li ga tako savetuje neki nepromišljeni stručnjak za PR, ili nešto treće? Stičem utisak da Upravni odbor i dalje radije komunicira sa njim nego sa saradnicima, jer je strategija nošenja sa problemom nepromenjena: red guranja pod tepih, red demagogije, red pritiska. Srećom, to im ne prolazi. Tim za poverljivo prijavljivanje obustavlja rad. Rad na kodeksu staje. Dve trećine grupa otkazuje seminare. A Upravni odbor i dalje ne razume da cilj nije odbraniti se pričanjem o sopstvenoj veličanstvenosti, već da je cilj stvoriti Petnicu u koju bilo koja od Hrabrih Petničarki može da se vrati bez straha od susreta sa ljudima koji su zataškavali problem.

Kao da se ni ne pitaju da li do urušavanja Stanice može doći bez ikakve pomoći spolja, i to zbog načina na koji njom upravljaju.

Da li bi situacija izgledala drugačije da je neko okrenuo telefon i javio policiji da jedna osoba u Stanici traži od učenica da se slikaju gole?

Lično, mislim da je problem dublji od toga, i da je suština u odsustvu atmosfere poštovanja i otvorene komunikacije. Priča se o nekom generacijskom jazu kao da ljudi nisu razumeli pre 20 godina da neko ko radi sa srednjoškolcima ne treba da ima štos njihovih golišavih fotografija. Naravno da jesu razumeli. Jaz nastaje jer su mlađi u podređenom položaju, a stariji često ne mogu da pretpostave kakvom tretmanu oni bivaju izloženi od strane njihovih dragih kolega i drugova koji su u drugim kontekstima sasvim prijatni ljudi. Zbog toga mlađi lakše identifikuju izvore problema i jače osećaju nepravdu koja objektivno postoji.

Danas otvaram karte da bih stavila Upravnom odboru do znanja da iza krize stojim samo ja.

Nemam veze u Srbiji, niti pretenzije na vlast.

Nisam žrtva, ali sve znam.

Jedini motiv mi je ljubav prema Petnici, a jedina moć koju imam je što su mi se nebrojeni Petničari i Petničarke poverili jer su u meni našli osobu koja je spremna da ih čuje. Nemojte izneveriti njihovu želju da Petnica postane mesto gde vladaju zdravi odnosi.

Priznajte realnost.

Ovo nije smelo da se desi.“

*Tekst je uz dozvolu autorke preuzet sa „Peščanika“.

Bonus video: Dovođenje Veljka Belivuka na stadion

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar