Ubistvo Đorđa Božovića Giške: Fama o metku s leđa

Hronika 19. avg. 202008:26
Podeli:
Đorđe Božović Giška
Foto: Printscreen/YouTube/RUDAR 7

O njemu je napisano stotine tekstova, glavni akter je desetine romantičarskih priča, a život mu je iznenada prekinut 15. septembra 1991. u Lici na početku građanskog rata u Hrvatskoj na dužnosti komandanta Srpske garde. Iako se ove godine navršava 29 godina od njegove smrti , među njegovim prijateljima i saborcima i dalje kruži pitanje kako je poginuo?

Đorđe Božović Giška rođen je 16. septembra 1955. u Peći. Porodica se kasnije preselila u Inđiju. Posle smrti oca Giška se sa majkom Milenom i sestrom Slavicom preselio za Beograd.

Giška je mladost proveo na Voždovcu, gde se odmah sprijateljio sa Branislavom Matićem Belim sa kojim je postao nerazdvojan prijatelj. Odlučio je da se bavi sportom i postaje član bokserskog kluba Radnički. Kao tek stasali dečak došao je u sukob sa zakonom kada je u jednoj uličnoj tuči izboden nožem. Ranjavanje je preživeo zahvaljujući snažnoj konstituciji zbog čega je i dobio nadimak Giška.

Za Gišku se u gradu pprvi put pročulo kada je sa samo 13 godina pobegao preko granice u Italiju, bez pasoša. Vratio se nekoliko dana kasnije. O tome je počelo uveliko da se priča po Voždovcu, a urbani mit kaže da se po povratku u zemlju  družio sa Borisom Petkovim i Rankom Rubežićem. Četiri godine kasnije ponovo se otisnuo “preko grane”. Pričalo se da je viđen je u Austriji,  Francuskoj, Nemačkoj, Belgiji..

Prvi put uhapšen je u Belgiji 1974. Na slobodu je bio pušten posle šest meseci istražnog zatvora. Giška iz Belgije prelazi u Francusku, gde ubrzo dolazi u sukob sa policijom. Prema nekim pričama koje kruže Giška je u Parizu pucao na policijsku patrolu koja ga je pokušala da uhapsi. Uprkos pucnjavi on je savladan i uhapšen i osuđen. Posle isteka kazne vraća se u Jugoslaviju, gde je ponovo dospeo u zatvor na kraće vreme.

Posle jednog od izlaska iz zatvora početkom 1980-tih godina prošlog veka, Gišku angažuje tadašnja Savezna državna bezbednost da u “interesu države” odradi neke poslove u zamenu za amnestiju i miran boravak u Jugoslaviji.

Srpski mediji početkom 1990-tih, kada je usledila eksplozija priča o “žestokim momcima” dovodili su  Gišku u vezu sa likvidacijom bivešg hrvatskog komunističkog funkcionera i direktora zagrebačke naftne kompanije INA Stjepana Đurekovića. Đureković je navodno pobegao u Nemačku sa planovima za snabdevanje gorivom jednica JNA, kako bi izbegao hapšenje zbog privrednih malverzacija. Đureković je likvidiran u jednoj garaži u predgrađu Minhena. U njega su ubice ispalile šest hitaca iz pištolja različitih kalibara a dokrajčen je udarcem sekirom u glavu. Osim priče da je Giška učestovovao u toj likvidaciji nije bilo nikakvih konkretnih dokaza.

Uoči raspada Jugoslavije, iz inostranstva počeli su da se vraćaju srpski žestoki momci, koji polako napuštaju svog dojučerašnjeg poslodavca, Saveznu državnu bezbednost i pristupaju nacionalno probuđenim političkim pokretima i partijama. Giška je sa svojom ekipom prišao Srpskom pokretu obnove Vuka Draškovića, a sa prvim izbijanjem srpsko-hrvatskih sukoba i puškaranja u leto 1991. Giška sa svojim nerazdvojim drugarom Branislavom Matićem Belim, koji je inače bio i jedan od finasijera SPO, osniva prvu paravojnu formaciju pod nazivom Srpska garda.  Kamp za obuku ove formacije nalazio se kod Borskog jezera, a prva promocija srpskih gardista bila je u Takovu.

„Kao najveća stvar u vreme moje mladosti računalo se da treba biti od koristi komunističkoj državi, ići preko granice da se boriš protiv ustaša i političkih emigranata. To je bio san svakog beogradskog mangupa“, govorio je navodno Giška.

Ostalo je zabeležno i da je iskreno odgovarao na proizvke da je kriminalac javnim priznanjem učinjenog:

„Onima koji me optužuju da sam kriminalac kažem: u Beogradu sam se pročuo kao dosta dobar bokser, vredan u školi, a željan svega. Hoću da se i provedem, volim devojke, a para nema. Kako se snaći? Predloži ovaj ono, ajde sitno, ajde krupno, ajde pljačka… Krenuo sam iz neke želje za avanturizmom, za nekim glupiranjem, i toga se danas stidim. Ali ja to časno zovem pravim imenom.”

Vlasti se ova priča nije dopala, posebno od okršaja 9.marta kada Vuk Drašković umalo na ulici nije srušio Slobodana Miloševića. Navodno, Služba državne bezbednosti po odluci vrha donosi odluku da se formiraju i druge  paravojne formacije kao protivteža Srpskoj gardi.

Tada je formirana bila Srpska dobrovoljačka garda Željka Ražnatovića Arkana, kao navodna protivteža Srpskoj Gardi što je Gišku veoma razljutilo, pa je, kako su pisali mediji, Arkana jednom prilikom nazvao “tulumbarom” , zbog poslastičarnice, koju je otvorio u svojoj kući.

“Izloženi smo različitim oblicima sputavanja i opstrukcije… Najpodmuklije je stvaranje SDG da bi se opstruisala SG… Gardu koju je formirao Arkan trebalo bi zvati Srpskom dobrovoljačkom komunističkom gardom”, rekao je Giška tadašnjim medijima.

Foto: Facebook/Puls asfalta

Veliki udarac za njega bio je likvidacija bliskog prijatelja Branislava Matića Belog na kućnom pragu avgusta 1991. Na sahrani Belog održao je dug, ali emotivni govor u kome je navodno rekao prema tadašnjim natpisima u medijima:„Idem na front iako znam da će me tamo ubiti. Neću da poginem u Beogradu, pa da posle pričaju kako je to zbog obračuna u podzemlju.“

Giška je sa svojim borcima otišao na front sredinom agusta 1991 u Liku, gde se Srpska garda angažovala u borbi za  Gospić. Srpski gardisti intenzivno su se borili i uspeli sa lokalnim srpskim jednicama i TO da zauzmu više od polovine grada kada je 15. septembra hitac ispaljen iz puške usmrtio Gišku.

Kako je tad rečeno, on je ubijen s leđa, što je bilo povod za spekulacije i nagađanje da ga je u Lici ubila državna bezbednost, a ne ZNG. Giškino telo prebačeno je u Beograd. Sahrani na Centralnom groblju prisustvovalo je više od 15.000 ljudi.

Navodno, njegova poslednja rečenica bila je: „Ja svoje dželate čekam sa osmehom.“

Posmrtni ostaci Đorđa Božovića Giške preneti su 14. oktobra 2017 iz Beograda u Crnu Goru gde je sahranjen u porodičnoj grobnici u selu Bezjovo u Kučima, u prisustvu porodice, prijatelja i saboraca. Sestra Slavica je tom prilikom izjavila za medije da je time spunila bratovljevu želju da bude sahranjen u Kučima, u Crnoj Gori.

“Pre nego što je otišao na ratište ostavio mi je u amanet da ga, ako pogine, prvo stavimo dva-tri meseca kod Belog u grob i da ga potom sahranimo u Kučima, u selu Bezjovo, na groblju koje se zove Martinika po istoimenoj crkvi koja je tu. Na tom groblju naš otac je pokupio kosti rođaka i sahranio u jedan grob. Giškina je želja bila da pored tog groba napravimo porodičnu grobnicu i da tu počiva”, ispričala je Slavica te 2017. za medije.

Teorija o hicu u grudi

Više od dve decenije posle Giškine smrti u jednom srpskom tabloidu oglasila se dr Marija Čubrilo specijalista patološke anatomije i načelnik Službe za patologiju KBC Zvezdara, koja je prva pregledala telo ubijenog Giške. Ona je u svojoj priči oborila teriju o ubistvu Giške s leđa.

U svojoj ispoveti dr Marija Čubrilo koja je za vreme rata 1991. u Lici bila načelnik vojnog saniteta na gospičkom ratištu objasnila kako je Giška poginuo.

“On je bio u mom rejonu. Često je navraćao do ambulante. Sećam ga se kao izuzetno cenjene i poštovane ličnosti. Kada je nastradao, svi smo bili šokirani. Dovezen je u ambulantu. Nažalost, mogla sam samo da konstatujem smrt, a potom izvršim spoljni pregled leša i dodala da je Giška imao prostrelnu ranu u predelu grudnog koša.

“ Ulazna rana je bila u pravcu mamarne (grudne) linije. Bila je bočno i više spreda. Metak ga je pogodio bočno, s donje strane grudnog koša, a izašao na drugu stranu. Ubica je mogao stajati bilo gde sa prednje strane. Sigurno je da nije ubijen s leđa. Obdukcija nije rađena, jer nije bilo uslova za to. Telo je prebačeno u Beograd i nije mi poznato šta se dalje dešavalo, otkrila je u svojoj ispovesti za jedan sprski tabloid dr Čubrilo.

Nije bio neobrazovan

Giškini prijatelji u svojim ispovestima često su govorili da je Božović tokom izdržavanja zatvorskih kazni mnogo čitao i da je čak završio Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Beogradu. Spominje se često da je studirao i bogoslovski fakultet, ali država mu nije dozvolila da polaže ispite iz zatvora. Takođe, pričalo se da je govorio šest stanih jezika.

Komentari

Vaš komentar