Tri meseca upornog bežanja od odgovornosti: Tragediju u „Ribnikaru“ vlast gura u zaborav

Tri meseca protekla su od dana kada je maloletni učenik (13) sedmog razreda, u jutro 3. maja, naoružan očevim pištoljem, ušao u OŠ „Vladislav Ribnikar” u centru Beograda i ubio devetoro školskih drugova i čuvara škole, dok je nastavnicu i još šestoro đaka teško ranio. Okolnosti pod kojima se dogodio ovaj zločin do danas su ostale nepoznate, između ostalog i zbog činjenice što se maloletnom počiniocu neće suditi. Istovremeno vlast, iz sebi znanih razloga, sve svoje resurse upinje ka tome da uz manjak informacija, ovaj događaj što pre smesti u kolektivni zaborav nacije.

Ovom tragičnom događaju, kakav nikad nije zabeležen na ovim prostorima, usledio je, posle samo dva dana, još jedan masovni zločin u selima u okolini Mladenovca, kada je označeni nasilnik Uroš B. (21) ubio osmoro mladih meštana sela Dubona i Malo Orašje, dok je još 14 osoba ranio.

Oba zločina, koja će ostati upisana kao dve najveće nacionalne tragedije, duboko su traumotizovala čitavo društvo, koje se posle nekoliko dana apsolutnog i kolektivnog šoka, konačno trglo iz decenijske apatije i pomirljive ravnodušnosti prema svemu što ga okružuje. U trenutku je postalo jasno da nasilje više nije samo nuspojava, kakvih ima u svim društvima sveta, već dominantni princip i temelj na kom je izgrađen čitav vlastodržački poredak u državi, sa ciljem da služi isključivo njegovom održanju.

Upravo su ovi događaji uspeli da trajno raskrinkaju i upravitelje tog sistema i to pred onim delom javnosti u kom su do tad imali snažnu podršku. Građani su zato masovno počeli da izlaze na ulice i protestuju, nevezano od političke pripadnosti i afiniteta,  zahtevajući da se na moralnu odgovornost pozovu najpre nadležni ministri i čelnici bezbednosnih službi, kao i da se utvrde sve okolnosti koje su dovele do toga da desetine porodica, u mirnodopskim okolnostima, ostanu u doživotnoj žalosti.

Reči premijerke Ane Brnabić da „sistem nije zakazao“ postale su nova državna ideologija u čiju službu su stavljeni svi resursi kako bi se 18 duša što pre smestilo u kolektivni zaborav, a traumatizovao društvo vratilo u „normalu“ apatije, ravnodušnosti i nepostavljanja pitanja.

Takvi napori bili su najvidljiviji u slučaju masakra u „Ribnikaru“, za koji niko neće odgovarati, jer je počinilac maloletnik, koji u to vreme nije bio krivično odgovoran. Upravo zbog toga, kao i zbog činjenice da dečak potiče iz porodice koja je povezivana sa brojnim državnim funkcionerima, ovaj slučaj je sve vreme pod budnim okom javnosti, koja ne može, a da ne vidi brojne neobične okolnosti koji ga prate, ali i poteze koje povlače, kako vlast, tako i pravosuđe.

Načelnik i spisak

Poslednja u nizu neobičnosti, javnosti je predstavljena juče informacijom da se Više tužilaštvo u Beogradu oglasilo nenadležnim za slučaj ispitivanja odgovornosti načelnika beogradske policije Veselina Milića. On je, podsetimo, na prvoj konferenciji za medije nakon zločina, medijima pokazao navodni spisak dece koju je želeo da ubije maloletni ubica.

Zahvaljujući tome, u režimskim glasilima objavljena su imena dece, zbog čega je Savet roditelja tražio da se utvrdi odgovornost onih koji su dozvolili da spisak procuri u javnosti. Iako je čitava nacija gledala tu konferenciju i znala ko je i kako pokazao spisak, premijerka je bezočnom manipulacijom danima iz skupštinske govornice ponavljala da se o tome vodi interna istraga, koje sada, očigledno, ne želi da se lati ni VJT.

Ono što je posebno zanimljivo jeste to što “nenadležnost” nije sprečila VJT da pokrene postupak protiv majke dečaka, s obzirom na to da krivično delo koje se njoj stavlja na teret spada u domen osnovnog tužilaštva. Iz VJT su to objasnili namerom da postupak bude objedinjen, a da li je na posletku to i urađeno, u ovom trenutku nije poznato.

Protesti „Srbija protiv nasilja“ kontramiting i sramotne sednice Skupštine

Ono što je otpočelo kao komemorativni skup i šetnja za žrtve ubistava, pretvorilo se u najveće građanske demonstracije u poslednjih deset i više godina, koje se iz nedelje u nedelju održavaju u mnogobrojnim gradovima Srbije. Najmasovniji skupovi su svakako u Beogradu i Novom Sadu, a nakon trećeg okupljanja, predsednik Srbije je u potpunom očaju pozvao na organizovanje kontramitinga i svoje pristalice dovezao iz cele Srbije u Beograd, zaboravljajući šta je bio osnovni povod skupova.

Građane, koji su žalili za pobijenom decom i mladima, nazivao je hijenama i lešinarima, uz neprekidno sufliranje svojih najbližih saradnika.Da su apsolutno lišeni svake empatije prema žrtvama i da ih zanima jedino opstanak na vlasti, predsednik, premijerka i ministar finansija pokazali su svojom zajedničkom nasmejanom fotografijom, koja je zgrozila javnost.

Nepoštovanje žrtava zločina i dalje obesmišljavanje tragedija i posledica koje su ostavile za sobom,  nastavljeno je u skupštinskim zasedanjima i porukom da tražena smena direktora BIA Aleksandra Vulina i ministra policije Bratislava Gašića – ne dolazi u obzir.

Podela roditelja i nesuglasice oko nastave

Nesposobnost vlasti da uspostavi kontrolu u prvim danima nakon tragedija, postala je očigledna kada se povelo pitanje o prevremenom završetku školske godine. I u tom slučaju se model „zavadi pa vladaj“ pokazao kao idealan za skretanje pažnje i prebacivanje fokusa javnosti.

Mišljenja roditelja o tome da li treba nastaviti sa nastavom samo nedelju dana nakon zločina nisu bila usaglašena, kao ni saopštenja koja su do javnosti dopirala preko predstavnika Saveta roditelja. Povratak u školu bio je očigledan pokušaj vlasti da se na silu „stvari vrate u normalu“, a direktorka škole je te zahteve i sprovodila. Nakon mesec dana, školska godina je konačno prekinuta u celoj državi, a zahtevi roditelja da se uradi rekonstrukcija zločina i predstave garancije da se maloletnik neće naći na slobodi, do danas su izostali.

Istraga ušla u četvrti mesec

Više tužilaštvo pokrenulo je najpre istragu protiv oca dečaka , uglednog i do zuba naoružanog lekara, koji je, iz njemu znanih razloga, sina, umesto u pozorište i na igralište, vodio u streljanu i učio da puca, a potom mu učinio dostupnim oružje iz kog je počinio masakr. Iz nekog razloga, ovaj postupak ni posle tri meseca nije rezultirao optužnicom, uprkos tome što je „činjenično stanje“ nesporno utvrđeno već u prvim satima nakon zločina. Takođe, pod lupom se našla i majka dečaka zbog sumnje da je svog maloletnog sina zapostavljala i mučila, a takođe je ostalo nejasno zašto za to delo nije osumnjičen i otac, imajući u vidu da su živeli u bračnoj zajednici. Okolnost koja bi trebalo da bude najznačajnija za ovaj slučaj jeste pitanje streljane koja je dozvolila da njene usluge koristi maloletnik, ali je i to pitanje, bar zasad, obavijeno velom misterije.

Kome smeta Anketni odbor

Istražni postupci, koji se ne bave samim masakrom već posrednom odgovornošću roditelja dečaka, iskorišćeni su kao opravdanje za suspenziju skupštinskog Anketnog odbora, koji je trebalo da ispita okolnosti oba masovna zločina. Najava o tome ko bi sve mogao da dobije poziv za saslušanje pred ovim odborom, nesumnjivo je uzbunila mnoge funkcionere. Advokati porodica ubijene dece su danima ponavljali da bi Anketni odbor mogao da ugrozi istragu protiv roditelja, iako je čitava javnost svedočila direktnom ometanju istrage u režiji advokatica, koje su javno diskutovale o saslušanju maloletnika i detaljima njegovog iskaza. Sve to, tužilađtvo nije ni pokušalo da zaustavi, ali je se zato Viši tužilac oglasio nakon vesti o ukidanju Odbora, koju je istovremeno i pozdravio.

Ostavka ministra i uvredljive sankcije za zaposlene u školi

Više od dva meseca trajala je interna istraga o propustima nadležnih u školi, koja je rezultirala novčanom kaznom i umanjenjem ličnog dohotka za sekretara, pedagoga i psihologa škole. Direktorka je nastavila da upravlja „Ribnikarom“ tokom čitave krizne situacije, a njenu smenu izdejstvovao je Savet roditelja tek nakon formalnog završetka školske godine. Gde je bila u trenutku pucnjave, šta ona zna o porodici maloletnog dečaka, kako je omogućila njegovo prebacivanje u odeljenje čiji deo đaka je kasnije pobio, pitanja su koja je javno postavio i otac jedne ubijene devojčice, ali je svaki odgovor na tu temu  izostao. Ostavku je podneo jedino ministar prosvete Branko Ružić, koji je pored ministarke zdravlja Danice Grujičić i kasnije smenjenog ministra Radeta Baste bio treći i poslednji predstavnik vlasti  koji se upisao u knjigu žalosti ispred „Ribnikara“.

Bonus video: „Ribnikar“ nema budućnost