18
Dok tužilaštvo razmatra rezultate obdukcije Dalibora Dragijevića, brata Dejana Dragijevića osumnjičenog da je sa kolegom Srđanom Jankovićem ubio Danku Ilić (2), za kog se sumnja da je nasmrt prebijen u policijskoj stanici u Boru, portal Nova.rs istraživao je, na osnovu pređašnjih slučajeva policijske brutalnosti, kako pojedini policajci zlostavljaju osobe za koje veruju da od njih nešto kriju.
Bračni par iz okoline Beograda prijavio je krađu autombila, ali su lokalni policajci pomislili da je u pitanju prevara sa osiguranjem i da je muškarac koji je podneo prijavu zapravo ukrao automobil. Zavrnuli su rukave i rešili da ga „pritegnu“ kako bi priznao. Usledilo je iznuđivanje priznanja koje je trajalo satima, jer je „osumnjčeni“ bio tvrdoglav i nije hteo da prizna. Nije priznao jer nije bio kriv. Neki drugi policajci uhapsili su pravog lopova.
Sve je počelo u aprilu 2017. godine, supružnici su otkrili da im je ukraden automobil i muškarac je, kao svaki normalan građanin, otišao u lokalnu policijsku stanicu i prijavio krađu. Ipak, policajci mu nisu poverovali. Zapravo, pomislili su da je on, u dosluhu sa ženom, smislio i fingirao krađu da bi prevario osiguranje. U samo jednom trenutku je od oštećenog postao osumnjičeni, a vrlo brzo i žrtva policijske brutalnosti.
Na sudu ih je zastupao advokat Aleksandar Olenik, presuda je na kraju bila Pirova pobeda, supružnici su dobili neku, kakvu-takvu odštetu od Republike Srbije i MUP Srbije. Premalo za ono što su prošli.
Pročitajte još:
18
7
8
„Iako je slučaj bio jasan, a u međuvremenu je uhapšen pravi kradljivac, ceo postupak je trajao 7 godina i to je veliki problem kod ovakvih tužbi, protiv policije“, objašnjava Aleksandar Olenik.
Protiv policajaca i Republike Srbije podneta je prijava zbog zlostavljanja ali i diskriminacije, jer je muškarac romske nacionalnosti što mu je kod policajaca bila otežavajuća okolnost.
Sve je počelo kada se čovek odazvao pozivu policije da dođe u vezi sa automobilom koji mu je ukraden prethodnog dana i čiju je krađu prijavio. Kada je ušao u kancelariju, počelo je ponižavanje, zlostavljanje, mučenje. U sudskoj presudi piše:
„Četvorica prisutnih policijskih službenika su prvo primorali da sve vreme kleči, a onda su ga „šamarali“, odnosno udarali otvorenom šakom u predelu glave“, piše u presudi. Njegova supruga je „bolje“ prošla, nju su samo ponižavali i vređali, pretili pritvorom i oduzimanjem dece.
U mučenju, prebijanju i zostavljanju je učestovalo 8 inspektora iz te policijske stnaice iz grada u okolini Beograda. Oni su ulazili i izlazili iz kancelarije, smenjivali se u mučenju i maltretiranju nesrećnog čoveka.
„Šutirali su ga u predelu stomaka, nakon čega su ga tankim kožnim bičem udarali sa gornje strane otvorenih šaka. Tužilac (zlostavljani mladić) je stalno ponavljao da nema nikakve veze sa nestalim automobilom. Službena lica su oštećenoj i oštećenom u više navrata psovali „majku ci**nsku“, a u jednom trenutku su mu preko glave navukli plastičnu kesu zbog koje nije mogao da diše, nakon čega je jedan od prisutnih policijskih službenika uzeo pištolj, repetirao ga i naredio tužiocu da pruži ruku i otvori šaku, nakon čega je prislonio cev pištolja i pretio da će pucati u istu ako ovaj ne prizna“, piše u presudi kojom je osuđeni MUP Srbije. Odštetu su platili građani Srbije.
Po rečima advokata Olenika, upravo su gušenje kesom i batinjanje po dlanovima postali omiljeni metodi torture koju primenjuju pojedini policajci u Srbiji.
„Ponekad koriste one, takozvane, teleskopske pendreke kojima udaraju žrtve po dlanovima. Ne mogu ništa da polome, ne ostaju podlivi, ali su udarci vrlo bolni“, objašanjva Olenik.
Uprkos batinama, gušenju, pretnjama, nesrećni mladić nije popuštao i nije priznavao da ima bilo kakve veze sa nestankom automobila. Tada mu je jedan od policajaca rekao da će ga „staviti na struju“. To je još jedan način mučenja osumnjičenih, ali ga u ovom slučaju, ipak, nisu primenili.
Pošto mladić, koji stavrno nije bio kriv, nije popuštao, usledile su pretnje oduzimanjem dece. Policijski službenici su tada, pred bratom i sestrom, kako stoji u presudi „obavili stvarno ili simulirano razgovor sa Centrom za socijalni rad“.
Žrtvi su lekari kasnije konstatovali post traumatski stresni poremećaj, kao i brojne povrede po glavi, hematom na levom gornjem kapku, nagnječenje čeono desno, nagnječenje levog zigoma, bol u viličnim zglobovima, nagnječenje levog oka, bol u kolenima.
Ono što je najgore, kako kaže advokat Olenik, policajci koji su to uradili se nikada nisu izvinili. Ali to nije ni jedini, ni najbrutalnijij slučaj policijske torture. Da sve bude gore, ovog puta je žrtva bio čovek koji ništa nije uradio i koji nije bio kriv za ono što su ga sumnjičili. Ipak, i kada je neko kriv, policija ne sme da preuzme ulogu tužioca i sudije.
„Bio je slučaj čoveka, u Beogradu, koji je bežao od policije, što oni pogotovo ne vole. Kada su ga uhvatili, pretukli su ga, a to se nastavilo i u policijskoj stanici. Kada je izvedene pred sudiju za prethodni postupak, ona je bila toliko šokirana da je naredila da čovek bude smesta prevezen na Vojno-medicinsku kliniku. Plašila se da joj ne umre u sudnici. Posle pregleda na VMA upućen je u Okružni zatvor, jer mu je određen pritvor, ali kada su zatvorski čuvari videli u kakvom je stanju, odbili su da ga prime, jer su se i oni plašili da im ne umre u zatvoru. Onda je ponovo prebačen na VMA, pa ponovo vraćen u zatvor gde je na kraju primljen, ali bez fotografisanja, jer je bio u takvom stanju. Povrede su bile takve da je narednih godinu dana imao tragove“, objšanjava advokat Aleksandar Olenik.
BONUS VIDEO: Hapšenje članova organizovane kriminalne grupe
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare