Piše Ivan Mrđen: Pohvala najgorim đacima (1)

Ova druga ulica je u to vreme nosila ime maršala Jozefa Pilsudskog (1867-1935), prvog predsednika Poljske posle Prvog svetskog rata, ali i inicijatora rata protiv Sovjetskog saveza (1920-1921), zbog čega je odmah po oslobođenju Beograda 1944. godine postao „persona non grata“. Košćuško (1746-1817), kao poljski i litvanski nacionalni heroj i vođa ustanka protiv carske Rusije (1794) nije bio sporan ni za komuniste, ni za sve njihove naslednike...

Istina, pre nekoliko godina oduzeli su mu lepši deo ulice, od Pariske do Dušanove, nazvavši ga po francuskom generalu Pjaronu de Mondeziru, koji je 1915. godine pomogao evakuaciju 145.000 Srba iz Albanije i 1930. boravio u Beogradu prilikom otkrivanja spomenika zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu.

* * *

Ne bih da se dalje bakćem večitom beogradskom temom vezanom za česte, ponekad baš besmislene promene naziva ulica, jer je na svu sreću 1947. godine srednja tehnička škola podeljena na Industrijsku srednje tehničku školu „Petar Drapšin“, Geodetsku školu i Građevinsku srednju školu sa dva smera – niskogradnja (građevinski) i visokogradnja (arhitektonski), koja je dobila lokaciju za izgradnju školske zgrade i internata u Hajduk Stankovoj ulici na Zvezdari.

Već iduće jeseni tu je počela da radi Građevinska tehnička škola, koja danas nosi ime Branka Žeželja (1910-1995), širom sveta poznatog inženjera, prvenstveno po originalnom rešenju rebraste konstrukcije kupole hale 1 Beogradskog sajma, a čuven je i njegov most u Novom Sadu, srušen tokom bombardovanja u proleće 1999. godine...

I dok hajduk Stanko Aleksić, i kao stvarni lik iz vremena Prvog srpskog ustanka (1804-1813) i kao junak romana Janka Veselinovića nije sporan već skoro čitav vek, pa ista ulica i danas nosi njegovo ime, nisam baš najsigurniji da će rušitelji koji nameravaju da uklone Beogradski sajam želeti da se uz Žeželjevo ime školuju budući graditelji. Što nas opet vraća na priču o istoriji, imenima i znamenitim ličnostima...

* * *

Istorijskih devet decenija postojanja i uspešnog rada Građevinska tehnička škola je proslavila 5. februara 2015. godine svečanom akademijom u teatru „Zvezdara“, a ja sam tom prilikom predstavljen kao „poznata ličnost, nekadašnji učenik“. Tako sam dobio priliku da, uz glumca Nebojšu Ilića (stalni član Ateljea 212, znamo ga iz filmova „Lajanje na zvezde“, „Nebeska udica“, „Montevideo“, „Toma“...) evociram uspomene na srednjoškolski deo mog „od života pa do groba, najlepšeg doba“.

Tom prilikom sam rekao da sam u zdanje u Hajduk Stankovoj 2 ušao u septembru 1964. i posle četiri godine, sa odličnim uspehom, stekao zvanje građevinskog tehničara. Iako nisam ni dan radio u struci, jer sam kasnije završio studije novinarstva i penziju zaradio pišući za novine, to je jedina moja diploma koju bi vredelo nostrifikovati, jer ceo svet i dan danas priznaje da se u GTŠ ne stiče zvanje nego - znanje!

Nedavno me je moja prijateljica Tanja Jocić Stamatović (ona u GTŠ predaje armirano-betonske konstrukcije, preduzetništvo i tehnologiju građevinskih radova) pozvala da u istom svojstvu, kao poznati novinar, za monografiju povodom stogodišnjice škole napišem „tekstić oko pola stranice, formata A4, o uspomenama iz školskih dana“. I još je dodala da se seća „kako sam lep govor održao onomad“.

Monografija će biti predstavljena na Dan škole, koji se poslednjih godina slavi 14. marta, na rođendan Branka Žeželja, ali pošto meni u poslednje vreme baš ne idu „tekstići“ – priču pod naslovom „Pohvala najgorim đacima“ ću podeliti u dva dela.

Od kojih, drugi, još nisam ni počeo da pišem, pa sad strepim da gornji naslov neko ne shvati kao pohvalu onima koji sad zagospadariše našim životima, rušeći sve čega se dohvate, čak i onda kad izgleda da nešto grade.