Ni 365 dana od smrti porodilje Ivane Tepšić (31) iz Bečmena nije bilo dovoljno da se istraga pomeri sa mrtve tačke i utvrdi da li je eventualno bilo greške lekara Miloša Petronijevića i anesteziologa Nenada Drobnjaka, kako to tvrdi Ivanina porodica. Nažalost, porodica Tepšić nije jedina koja čeka odgovor na pitanje da li je usled lekarske greške došlo do smrti njihovih najvoljenijih, a nejasne procedure, dugogodišnje istrage, ali i sudski postupci, najčešće dovedu do toga da krivci za smrt nikada ne budu osuđeni. Ipak, postoje i neki izuzeci, a podatak iz 2017. godine Lekarske komore Srbije govori da su samo četiri lekara osuđena i zauvek im je oduzeta licenca zbog smrti pacijenta.
„Istraga o smrti Ivane i dalje stoji u mestu, ponovo su slali policiju u Višegradsku, ali ništa se ne dešava. Nalazi su ponovo poslati u Novi Sad na veštačenje, ali po svemu sudeći od toga nema ništa“, kazala je pre nekoliko dana Ana Marković, sestra Ivane Tepšić koja je preminula 17. maja prošle godine u GAK-u, nekoliko sati nakon porođaja usled srčanog zastoja.
Pokušali su lekari da je reanimiraju, ali je Ivana, nažalost, svoju bitku za život izgubila, nekoliko sati nakon što je njen mališan Teodor došao na svet.
Porodica optužuje lekarski tim koji je Ivanu porađao, tvrdeći da je Ivana uoči porođaja danima krvalila, a da se niko od zaposlenih u GAK nije na to obazirao. Podneli su krivičnu prijavu, dve nedelje nakon smrti naloženo je da se uradi unutrašnja kontrola kako bi procenili šta se zaista dogodilo, da li je bilo greške lekara, ali ni godinu dana kasnije ništa nije utvrđeno.
Takođe, Prvo osnovno tužilaštvo uputilo je Zahtev za prikupljanje potrebnih obaveštenja policiji i Zahtev za pružanje potrebnih obaveštenja Ministarstvu zdravlja, ali ti izveštaji godinu dana kasnije nisu dostavljeni.
Nažalost, ovakvi slučajevi nisu retkost u Srbiji, a prema medijski ispraćenim slučajevima, lekari koji su odgovarali za smrt pacijenta, gotovo da se mogu nabrojati na prstima jedne ruke, kao i oni koji su izgubili licencu. Sa druge strane, po nekim procenama, dosta je presuda gde su bolnice plaćale za naizgled bezazlene greške lekara, ali presude za smrt pacijenta, kao što rekosmo, gotovo da i nema.
Kao po pravilu, sigurno više od dve decenije, dogodi se tragedija, premine dete, porodilja, zdrava devojka posle bezazlene operacije, pacijent se ne probudi iz anestezije..
Porodica, u šoku, pa besna, počne da krivi lekare za lekarsku grešku, najčešće potpuno opravdano. Člana porodice, gotovo ili potpunog zdravog, predali su u ruke nekoga ko je položio Hipokratovu zakletvu i koji je dužan da brine o svakom čoveku na ovoj planeti, ali on premine.
Počnu da se raspituju po bolnici, ali oni se obično „prave ludi“.
Štite se, „peru ruke“, ili ih jednostavno nije briga.
Obrate se javnosti, novinarima koji svake godine pišu o nekoj novoj, sa opravdanom sumnjom, greškom lekara.
U poslednjih 20 godina, nadležni reaguju isto. Ministarstvo zdravlja pošalje vanrednu inspekciju, koja „češlja“ dokumentaciju, daleko od očiju javnosti i razgovara sa akterima, dok porodica, gotovo i da ne dobije ikakvu informaciju.
Inspekcija nakon meseci, ili godina mrcvarenja kaže „propusta u lečenju nije bilo“.
Porodica ne odustaje, podnosi tužbu, a tek onda kreće mrcvarenje. Godine i godine prolaze, a onda prvostepena presuda, nekada oslobađajuća, nekada osuđujuća. Međutim, onda „Apelacija“, najčešće vrati postupak na ponovno odlučivanje, i postupak, drugostepeni, kreće ponovo iz početka.
Za to vreme, porodica pati, novinari ih na svaku godišnjicu zovu, i svaki put probuđuju stare rane. Porodica ima maksimalno razumevanje, jedino su novinari revnosti da do kraja, što je do njih, isteraju pravdu.
Za to vreme, zaštita prava na suđenje u razumnom roku „pada u vodu“. Svrsishodnost presuda nakon decenije, 12, 15 godina, gotovo da ne postoji. A čini se, nakon toliko godina, ni porodicama nije neka uteha, kada se uzme u obzir kroz šta su sve prošle.
Zašto se praksa ne menja, zašto ne postoje jasni protokoli lečenja i odgovornost svakog u lancu, nikome nije jasno. Porodice se povremeno okupljaju u neformalne grupe, nekada i protestuju, ali uzalud.
„Osuđujućih presuda ima poprilično, one najteže budu „nadoknađene“ s petsto hiljada dinara do milion, ali se o njima ne govori mnogo, mada bi trebalo“, rekla je za Politiku pre dve godine dr Jelena Simić, docent na Pravnom fakultetu Univerziteta „Union“.
Simić se specijalizovala da proučava s pravne strane njihove greške, na toj temi je i doktorirala, ali i objavila knjigu u kojoj je sabrala višegodišnja saznanja i podatke uporedila, Srbiju i svet, ali i napisala mnoštvo korisnih saveta za one koji bi da svoja loša iskustva u lečenju pretvore u kaznu i opomenu za lekare.
Parnice za nadoknadu štete su, prema rečima Simićeve, mnogo efikasnije, ali greške su nešto što se svuda sakriva i „stavlja pod tepih“. Neželjeni efekti lečenja, drugo ime za lekarske greške, nisu podaci koje u Ministarstvu zdravlja revnosno prikupljaju i vode.
Dr Jelena Simić je od njih za svoja ažuriranja i praćenje stanja dobila najsvežije podatke za 2014. godinu. U proseku tih grešaka bude od dve do tri hiljade godišnje u Srbiji, napominje dr Simić za Politiku, ali pokrenutih postupaka bude svega petsto.
„Novčane kazne i parnice ni lekarima ne padaju lako, ali shvatila sam da im najteže bude kada im se ime objavi u ‘Glasniku’ Lekarske komore Srbije posle presude da nisu dobro radili. Sujetni su i bruka pukne među kolegama“, napominje dr Simić.
Dr Simić je objasnila da lekari mogu da odgovaraju na četiri načina.
„Prekršajno, kada se novčano kažnjava jer je recimo bio neljubazan ili u bolnici nije obezbedio neke neophodne uslove. Potom disciplinski – pred Sudom časti Lekarske komore Srbije, može da snosi građansku odgovornost za naknadu štete i da bude krivično gonjen. Sva ta četiri postupka se mogu i istovremeno voditi. Jedna odgovornost ne isključuje drugu. I šta rade advokati? Njima je najlakše da idu na krivičnu odgovornost jer onda tužilac i tužilaštvo tokom istražnih radnji prikupljaju dokaze, što je jeftinije nego da se samoinicijativno kreće u parnicu za naknadu štete. Onda pacijent sam plaća veštaka, oko 30.000 dinara u proseku, već u startu mora da ima sve dokaze, što takođe puno košta. Kad to sve odradi tužilac i zaključi da nema krivične odgovornosti, advokat sve dobijeno preuzme i nastavi postupak za naknadu štete“, opisala je pravnica suštinu primene u praksi.
To je taktika većine advokata, mada se Simićevoj čini da se neopravdano zanemaruje postupak za dokazivanje disciplinske odgovornosti lekara.
„Otkako je kod nas usvojen Zakon o zaštiti prava pacijenata, više se govori o statusu ljudi koji se leče i od 2000. godine se povećava broj parnica protiv lekara. Vode se uglavnom dve vrste sporova – jedna zbog lekarskih grešaka, odnosno nesavesnog lečenja, a druga je zbog neadekvatno pruženje informacije. Kada idemo na različita savetovanja, oni uzvraćaju da nemaju vremena da detaljno objašnjavaju starijim ljudima medicinske stvari jer oni čestone razumeju šta im se govori, dok pred ordinacijom pri dnu strane svog izveštaja da je pacijent obavešten o dijagnozi i terapiji i misle da su se time pokrili“, navela je sagovornica Politike.
Neki od osuđenih lekara
Prema informacijama Lekarske komore Srbije, koja je novembra 2017. godine Noizz-u dostavila podatke, u Srbiji je zbog krivičnog dela Teško delo protiv zdravlja ljudi do tada osuđeno četiri lekara, kojima je i trajno oduzeta licenca, dok je oko 30 lekara privremeno ostalo bez nje.
Međutim, imena lekara bez licence nije javno dostupan podatak, zbog čega su nepoznata imena sve četvorice kojima je ona oduzeta.
Prva presuda, posle koje je LKS hirurgu trajno oduzela licencu za rad dogodila se nakon presude Apelacionog suda u Kragujevcu, septembra 2010. godine, koji je potvrdio odluku tada Opštinskog suda u tom gradu i osudila nesavesnog doktora na osam meseci zatvora, iako je prema KZ kazna bila od jedne do osam godina, zbog smrti male Mile, koja je preminula 1. oktobra 1998. godine. Olakšavajuće okolnosti, koje je sud uzeo u obzir, bile su te što je 20 godina savesno radio svoj posao, i što je bolest Mile bila atipična i podmukla.
Apelacioni sud u Nišu osudio je ginekologa na dve i po godine zatvora zbog smrti trudnice Sanje, koja je preminula dva sata nakon porođaja jula 2007. godine. Nalaz obdukcije Zavoda za sudsku medicinu u Nišu pokazao je da je Sanja preminula usled masovnog spoljašnjeg iskrvarenja iz krvnih sudova materice, nastalog zbog posleporođajne mlitavosti zida materice.
Ginekolog je u svom izveštaju napisao kako je materica čvrsta i bez povreda, a krvarenje oskudno.
Apsolutno suprotno od stanja u kome se Sanja nalazila.
Suđenje je trajalo oko šest godina, a ginekologu je takođe trajno oduzeta licenca.
U trećem slučaju je ponovo kriv ginekolog i osuđen je na godinu dana zatvora zbog neadekvatnog porođaja zbog čega je nastupila smrt bebe.
Porodilja je bila u fazi aktivnog porođaja, kada se porođaj treba i nužno mora dovršiti, ali je on naložio uključivanje takolize, čija je primena dovela do produženog trajanja porođaja što je uticalo da se bol i agonija bebe produži na nekoliko sati, čime je njena energija potpuno iscrpljena.
Sam ginekolog je tvrdio kako je smrt novorođenčeta nastala usped prevremenog porođaja, što je u potpunoj suprotnosti s nalazom veštak sudske medicine, koji je vršio obdukciju.
Četvrti slučaj se dogodio u Pančevu i u njemu je lekar osuđen na 10 meseci zatvora, ali detalji slučaja nisu bili dostupni redakciji Noizz.
Jedna od najpotresnijih priča, koja se dogodila još davne 2002. godine, dogodila se porodici Arambašević.
Naime, ginekolog Gordana Miletić iz GAK-a, osuđena je zbog nesavesnog lečenja Ljiljane Arambašić (18), zajedno sa koleginicom Verom Milenković.
Ljiljana je preminula februara 2002. godine usled upale slepog creva, a lečena je pogrešno čak 15 dana.
Arambašićeva se javila u Urgentni centar gde ju je uputio lekar iz Doma zdravlja u Borči, zbog sumnje na perforaciju slepog creva, ali su lekari odbacili dijagnozu i ubrzo devojku prebacili na GAK zbog sumnje da su njeni nesnosni bolovi ginekološke prirode. Iz GAK je devojka prebačena u neuropsihijatrijsku kliniku Dr Laza Lazaraević, odakle je u teškom stanju vraćena u Urgentni centar, a potom upućena na Infektivnu kliniku gde je iste noći preminula u teškim mukama.
Međutim, na optuženičkoj klupi nije završio niko od lekara – hirurga iz Urgentnog centra, koji su najpre morali da konstatuju slepo crevo, već sedmoro ginekologa iz GAK – Snežana Vukajlović, Srboljub Milićević, Aleksandar Jovanović, Miloš Radović, Vera Milenković, Aleksandra Dimitrijević i Gordana Miletić.
Na kraju, osuđena su samo dvoje ginekologa.
U aprilu 2019. godine, Osnovni sud u Novom Pazaru pravosnažno je osudio lekara Muamera Škrijelja na godinu dana zatvora uslovno, na tri godine zbog nesavesnog lečenja Novopazarke L.R. tokom 2010. godine.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare