Srbija je zanemela posle vesti da je u Sremskm Karlovcima silovan dečak od devet godina. Nema sumnje da će monstrumi biti uhapšeni i procesuirani, ali pitanje svih pitanja u ovakvim slučajevima tiče se posledica po žrtve silovanja. Ko brine o njima, kako mogu da se vrate kakvom-takvom normalnom životu. Da li jednom žrtva - zauvek žrtva i šta porodica i društvo mogu tim povodom da učine i pomognu.
Najnoviji slučaj silovanja samo je nastavak morbidnog niza. U aprilu je uhapšen D. J. (59) iz Sremske Mitrovice zbog sumnje da je u više navrata zlostavljao devojčicu (12), kojoj je sa suprugom bio hranitelj. Jednog šestogodišnjaka napastvovao je Aleksandar P. (53) iz Padinske Skele sredinom marta, kada ga je namamio u svoju sobu. Doktor sudske medicine Š. T. (66) iz Novog Sada uhapšen je početkom marta zbog sumnje da je od 2018. godine u više navrata obljubio devojčicu (13).
Nažalost, ovo su samo neki od primera seksualnog zlostavljanja koja su deca pretrpela, a za koja je javnost saznala. Šta će zauvek ostati sakriveno teško je procenjivati.
Nataša Andonovski, specijalni pedagog i direktorka udruženja „Uporište“ objašnjava za portal Nova.rs da su traume koje žrtva pedofilije ili silovanja pretrpi doživotne, bez obzira na to koliko je žrtva bila stara, odnosno da li je ili nije znala šta joj se tačno dešava.
„Bez obzira da li je žrtva dete ili odrasla osoba, psihički i fizički zdrava ili ne, ona nasilje uglavnom pamti zauvek. Žrtva je pretrpela traumu, ona je svakako i fizička i psihička. Traumu prate strahovi da će joj se možda ponovo desiti ista situacija, da mogu da je povrede isti ljudii ili neko drugi. Žrtve su sklone da u drugim ljudima vide potencijalne nasilnike, a često im neka sličnost sa onim ko ih je zlostavljao izaziva paniku. To može biti i fizička sličnost, u smislu da neka osoba podseća likom, ili drugim fizičkim osobenostima ili glasom, na onoga ko im je nešto tako strašno učinio. U većini slučajeva se povlače u sebe, plaše drugih ljudi, izbegavaju vršnjake, gube poverenje u ljude. Kod dece se dešava da se plaše da bez roditelja bilo gde idu, da moraju da ih prate svuda gde idu. Tokom istrage i sudskih procesa, mora se voditi računa o pravilnom postupanju prema detetu, kao i u sredini u kojoj živi ili se kreće da ne bi došlo do ponovne viktimizacije…“, objašnjava Andonovski te dodaje da žrtva može da ima panične napade, noćne more i razne druge psihičke smetnje, kao i opsesivne misli koje ih opsedaju i izazivaju strepnju.
Sagovornica našeg portala ističe da je deci koja prođu kroz ovakve traume neophodna pažnja, rad sa stručnim licima (psiholozima, psihijatrima), koji treba da bude intezivan i individualan, kako bi prevazišli traumu koja je vrlo ozbiljna, bila ona svesna ili ne da im se dogodilo seksualno nasilje. Deca mlađih uzrasta nekada ne znaju šta im se tačno dogodilo ali odrastanjem shvataju i postaje im sve teže da to prevaziđu. Svakako, kaže Andonovski, njihov celokupan, ne samo seksualni život, može u budućnosti mnogo da trpi.
„Žrtva se povlači u sebe, postaje depresivna, dešava se da bude stigmatizovana od okoline celog života, a nisu retki ni slučajevi gde i tokom detinjstava ili u odraslom dobu i sama pokazuje neki vid agresivnosti“, kaže Andonovski.
Na pitanje novinara, da li postoje „svetli“ primeri da se žrtva u potpunosti oporavila od trauma koje je doživela, Andonovski kaže:
„Posledice ostaju za ceo život, ponekad su izuzetak mala deca, koja nikad ne saznaju šta im se dogodilo, pa vremenom zaboravljaju ali je to retko. Svakako, ja mislim da su ožiljci trajni. Još se teže prevazilaze traume kada se nad decom seksualno iživljava više osoba, posebno ako to rade pred drugim licima. Nikada nisam nekog srela, kroz svoju praksu, da se u potpunosti oporavio, bilo da je osoba muškog ili ženskog pola. To je višestruko povređivanje, gde pati i duša i telo. Osoba trpi fizičku bol istovremeno i psihičku traumu, što je čini jako osetljivom i krhkom za sva vremena, navodi Andonovski.
Ona objašnjava da je rad sa žrtvom višegodišnji proces, koji može da traje do potpune zrelosti, a često i tokom celog života, te da je potrebno kontinuirano osnaživanje, da osoba prihvati situaciju koja joj se dogodila i koliko je god to moguće, pokuša da se izbori sa svim strahovima, tugom i bolom.
„Žrtve mogu da se osećaju manje vrednim, da se preispituju da li su doprinele takvoj situaciji, da li su mogle da je spreče…mogu se osećati „prljavo“, odbačeno, da ih niko ne želi, pogotovo ako se u socijalnoj sredini sazna za ono što im se dogodilo. Obično kriju od drugih jer se plaše da će ljudi promeniti odnos prema njima, da će ih sažaljevati ili ih izbegavati. Ukoliko je sredina u kojoj žive manja, mogućnost da se to desi je veća“, napominje Andonovski.
Sagovornica ističe da se ne može praviti razlika na osnovu pola, jer svako to doživljava individualno.
„Žene su generalno malo hrabrije, one imaju i nešto drugačije mehanizme odbrane, dok muškarci mogu češće da frustraciju pokažu kroz agresiju. Kod silovanja, dečaci nekada mogu mnogo traumatičnije da sve to dožive kad postanu zreliji, jer su oni silovani od strane istog pola. Bilo je situacija i da izvrše suicid. Češće je silovanje kod dečaka od strane ljudi koji ih poznaju, a postoje primeri, sa kojima sam se u zatvoru susretala da otac siluje svoje dete godinama“, navodi pedagog te upozorava da ukoliko se dovoljno ne radi sa žrtvom, ona može postati slična kao njegov roditelj, bilo da je reč o silovanju, ili nasilju u porodici generalno.
Ono što je žrtvama potrebno, navodi naša sagovornica, jeste da država organizuje rad nekog centra za pomoć žrtvama nasilja, koji se bavio samo tom problematikom. Postoje psihijatrijske ustanove koje se bave decom ali je malo kadrova da bi im se posvetilo dovoljno vremena.
„Ipak, problem su i roditelji, koji često žele da sakriju problem, zapravo da se ne sazna da im je dete silovano. Time doprinose da se problemi umnožavaju, a ne rešavaju. U manjim sredinama je to izraženije, što je i logično ali ih moramo edukovati da to nikako ne smeju da čine, zarad dobra svog deteta. Ukoliko ukucate na guglu „pomoć i podrška žrtvama nasilja“ naćićete telefone nevladinih organizacija, ali ipak i država mora da se bavi time mnogo ozbiljnije. Potrebno je da dete odmah započne rad sa stručnim licima i da ima podršku porodice i bliskih lica sve dok to bude potrebno“, zaključuje Nataša Andonovski.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar