Jedan od najtežih problema i najvećih pošasti našeg društva je pedofilija. Silovana ili na drugi način zlostavljana deca su i više nego bolna tema koja steže srce i dušu, a pravi broj žrtava u Srbiji je nepoznat. Slučaj devojčice iz Novog Sada koju je zlostavljao penzionisani doktor koji je otkriven pošto je policiji u ruke došao devojčicin dnevnik, kome se poveravala, ponovo je vratio u žižu javnosti ovaj najstrašniji vid nasilja nad najmlađima.
Zlostavljani se u većini slučajeva stide i plaše da prijave zločinca. Oko 80 odsto žrtava ćuti i nosi bol u sebi… Kazne za ovo krivično delo su od 5 godina do doživotne kazne zatvora.
Pitanja na ovu temu ima bezbroj. Razgovarali smo sa Natašom Andonovski, specijalnim pedagogom i direktorkom udruženja „Uporište“ koja se godinama bavi ovim problemom.
„U međunarodnoj klasifikaciji bolesti pedofilija se tretira kao poremećaj polne sklonosti“, počinje Nataša svoju priču za portal Nova.rs i nastavlja:
„Neće svako ko ima takve sklonosti da počini zločin. Okidači mogu biti različiti… Pedofil može da bude svestan svojih nagona, ali to ne znači da će ikada počiniti takvo delo“, navodi ona i objašnjava da većina pedofila ima porodicu i decu.
„U 90 odsto slučajeva pedofili su heteroseksualci. Oženjeni su, imaju porodice i decu, ali i neku frustraciju iz života, uglavnom iz detinjstva. Neko ih je mučio, psihički maltretirao… Takođe, razne supstance, alkohol, mogu da budu okidači za ovakav zločin. Odnosno pokretač da oni izgube kontrolu“, objašnjava Nataša Andonovski i navodi da predispoziciju da počine takvo delo više imaju oni koji su živeli u disfunkcionalnoj porodici.
PROČITAJTE JOŠ:
„Ili su živeli sa nebiološkim roditeljem ili u jednoroditeljskim porodicama“, objašnjava sagovrnica portala Nova.rs i prelazi na priču o visini kazne za ovakve zločine.
„Kod nas ima zakonski minimum i maksimum za svaki vid kazne. Sud je taj koji odlučuje prema zakonu kolika će biti visina kazne. Tu je i psihijatrijsko veštačenje, specifične karakteristike ličnosti… onda se u skladu sa tim određuje adekvatna kazna. Oni koji završe u zatvoru, ne ponavljaju to krivično delo u toj meri u kojoj se danas o tome govori. Nakon torture koju tamo prežive, njima se ne vraća iza rešetaka“, navodi Nataša i ističe da u zatvoru nema uslova da prestupnike ove vrste odvoje od ostalih zatvorenika kako ne bi bili maltretirani.“
Zanimalo nas je da li sistem, „sprečiti, pa lečiti“, može da „upali“.
„Ako neko ima taj poremećaj, taj nagon… kako da sprečiš nekog… Nikako!“, tvrdi Nataša i navodi da za silovatelje ne postoji resocijalizacija.
„Recimo, primer Ninoslava Jovanovića, odnosno, Malčanskog berberina. On ide na psihijatrijsko veštačenje i ako ga smeste u Specijalnu zatvorsku bolnicu i kažu da je neuračunljiv, ljudi su skloni da kažu kako su ga proglasili ludim, a ne krivim. To našem društvu ne odgovara, jer ne znaju šta to zapravo znači“, priča Nataša i objašnjava dalje da tu neizvesna dužina kazne. Takav prestupnik može zauvek da ostane u bolnici na lečenju. Tim lekara i ostačih stručnih lica daje svoje mišljenje, a sud odlučuje kada i da li će se prekinuti mera lečenja.
U poslednje vreme je među poznatim ličnostima evidentirano mnogo pedofila, a takođe je pomenuto i da postoji spisak drugih uticajnih ljudi, među kojima su i političati i sportisti koji su pedofili.
„Mediji i ostali „stručnjaci“ moraju da prestanu da zastrašuju građane, zato što uvek postoji mogućnost da je upravo neko od rodbine ili komšija pedofil. Nikad se na zna kada će neko od potencijalnih pedofila biti u situaciji koju će, na žalost, da iskoristi. Kada je reč o javnim ličnostima… oni su prepoznatljivi i oko njih mediji više bruje. Poznati imaju više mogućnosti jer u njih ljudi imaju više poverenja, a i dive im se“, objašnjava naša sagovornica.
„Moral našeg društva je degradiran. Sve dok nam mediji plasiraju sadržaje koji su seksualno agresivni biće više seksualnih krivičnih dela“, napominje Nataša.
„Posle 22 časa maloletnik nema šta da traži na ulici bez pratnje roditelja. Škola i roditelj su bitni da urade u svojoj vaspitnoj ulozi.“
Šta se dešava sa pedofilima kada izađu iz zatvora?
„Uvek su opasniji potencijalni pedofili za društvo, od onih koji su odslužili zatvorsku kaznu. Ovi koju su bili unutra su proživeli neverovatnu torturu. Oni koji izađu na svake četiri godine treba da se javljaju policijskoj upravi i organizacionoj jedinici uprave za izvršenje krivičnih sankcija koja je nadležna za tretman i alternativne sankcije. Sve to bi trebalo da traje 20 godina posle izvršenja kazne.“
Za kraj je navela nešto što svi treba da znaju kada je reč o pedofilima.
„Počinilac je najčešće blizak žrtvi. Pedeset odsto njih su psihopate i što više ih javno spominjemo rizik da počine krivično delo je veći.“
Zanimalo nas je da li je „Marijin zakon“ nešto promenio?
„Nije promenio ništa. Sutra da uvedemo smrtnu kaznu, ona neće ništa promeniti. U poslednjih 400 godina je sve pokušano, primenjeno, ali baš ništa nije dalo rezultate u smislu da se spreči izvršenje novih krivičnih dela. Amerika ima najstrože zakone, a najviše povratnika. U ovim slučajevima može da pomogne bihevioralni pristup u kontrolisanim uslovima gde će se prvo identifikovati takva razmišljanja koja uzrokuju ta osećanja i ponašanja. Zatim, da se oni uče kako da zauzmu drugačiji odnos prema tim osećanjima“, priča Nataša Andonovski.
