1
Šta se krije iza naslova „Motkom otkinuo ženi uho, golu je dovezli u Urgentni centar“? Gde ova užasna vest o nasilju u porodici počinje, kako je tekla i gde se završila? Portal Nova.rs u okviru kampanje „16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama“ donosi priču o tome kako su srpske socijalne, pravosudne i sve neformalne društvene institucije i mehanizmi ostavili žrtvu nasilja u limbu neizvesnosti, straha i patnje. I na kraju daje odgovor zašto će nam se takve priče ponovo desiti?
Centar za socijalni rad (CZSR) je ustanova na čiji pomen gotovo nikome ne padaju na pamet atributi poput “zaštita i odgovornost”. CZSR je telo koje je građanima nažalost nebrojeno puta dokazalo da ne radi svoj posao. U Vršcu se nedavno dogodio porodični zločin kada je otac zadavio svoju ćerku, a nedelju dana pre toga je osuđen za nasilje u porodici. Postavlja se pitanje ko dozvoljava monstrumu da viđa dete i koja je tu uloga CZSR? I to je samo jedan u moru primera upitnog rada Centra.
Nikolija Vučković (30) je mlada, obrazovana žena iz Pakrovaća, malog mesta u Šumadiji, kod Čačka, koja je pretrpela stravično nasilje od strane supruga Gorana Vučkovića.
Nikolija je već prijavljivala nasilje, a maltretiranje je trpela i Goranova majka. Tek nakon svih medijskih natpisa o brutalnosti ovog slučaja, Zaštitnik građana je pokrenuo postupak kontrole CZSR u Čačku, kako bi se utvrdile sve okolnosti i da li je bilo propusta. Kao i u gotovo svakom slučaju porodičnog nasilja, u javnost nakon pokretanja kontrole ne stižu naknadne informacije – da li su utvrđeni propusti.
“Imajući u vidu da je G.V. vršio nasilje kako prema oštećenoj Nikoliji, tako i prema drugim članovima porodice, smatram da je Centar za socijalni rad bio dužan da prati kvalitet međusobnih odnosa članova porodice, odnosa okrivljenog prema njima, bez obzira na činjenicu da li su ti odnosi trenutno ili privremeno bili izglađeni. Nasilje uopšte, a naročito nasilje u porodici spada u teška i opasna krivična dela koja ozbiljno narušavaju najviše univerzalne vrednosti u vidu prava na život, telesni i psihički integritet i kao takvo mora biti na vreme prepoznato od strane nadležnih institucija. Dakle, Centar za socijalni rad je bio dužan da kontinuirano vrši sve zakonom predviđene radnje u cilju suzbijanja i sprečavanja svih onih oblika ponašanja koja predstavljaju opasnost po život i zdravlje, kao i drugih prava zajemčenih Ustavom”, istakla je advokatica Irena Ilić, koja zastupa Nikoliju V.
Podsetimo, jedan od zločina koji će zauvek ostati upamćeni je slučaj kada je ispred jednog od CZSR muž ubio dete i bacio ga u naručje supruzi, koja ga je čekala nakon što je provelo nekoliko sati sa ocem, što mu je dozvoljeno od strane institucija. A zatim je taj otac ubio i nju. To je jedan od najsurovijih slučajeva porodičnog nasilja koje se dogodilo u našoj državi. A dogodilo se ispred ustanove CZSR – kako onda da utešimo i ohrabimo žrtve nasilja da svog nasilnika prijave?
Pročitajte još:
Razgovarali smo i sa koordinatorskom Sigurne kuće Vesnom Stanojević, koja ima dugogodišnje iskustvo u radu sa žrtvama porodičnog nasilja.
Kako kaže naša sagovornica, CZSR i Sigurna kuća sarađuju dugi niz godina, a iskustva su različita.
“Naišli smo mnogo puta na propuste centara, ali ne samo na propuste, već na neizainteresovanost za pojedine slučajeve koji su na inicijativu centara smeštene kod nas. Često centri smeštajući žene i decu kod nas,smatraju da su time “završili “posao i potrebno je puno vremena da se centri sete da time što je neko kod nas, oni nisu završili svoj posao”, ističe kordinatorka Sigurne kuće Vesna Stanojević.
Žene uglavnom same pokucaju na vrata Sigurne kuće ili ih dovede CZSR, ali nekada i policija.
“To su sve uglavnom različite priče. Neke dođu sa spakovanom torbom ili koferom i decom, a neke bez ičega, gladne i prljave i modre. Mnoge dovedu Centri za socijalni rad, a retko i policija, i to uglavnom noću”, priča naša sagovornica.
Kako tvrdi Stanojević, po njenom mišljenju institucije ne štite žene žrtve porodičnog nasilja.
“Ženi se u Srbiji vrlo retko veruje, policija takođe retko veruje, a čak i žene policajke koje su prošle neke obuke i pored toga postavljaju nesuvisla pitanja ženama i često insistiraju da oba partnera budu prisutna, iako znaju koliko je to traumatično za ženu”, tvrdi naša sagovornica.
Čim istekne mera zabrane nasilnik se vrati, niko ga ne kontroliše.
“Žene ne prijavljuju iz više razloga. Prvo što se plaše nasilnika i njegove osvete, zatim što ih je sramota, a treće jer im se ne veruje. Šta je tu primarno, nije važno, ali sve zajedno drži ženu u situaciji nasilja iz koje ne može godinama da izađe. Sistem, kada je u pitanju problem nasilja nad zenama i decom,ne postoji. Da bi sistem postojao treba da bude umrežen, treba da funkcionišu svi zajedno. Pošto to nije uvek slučaj, često svi nadležni i ne znaju uvek za svaki slučaj pojedinačno”, tvrdi Stanojević.
Pročitajte još:
Ono što se posebno ističe nesumnjivo je problem sa izricanjem mere zabrane prilaska, koja često nema velikog značaja. Po isteku mere, nasilnici se neretko vraćaju još besniji, ali suštinski problem je što njih niko ne kontroliše.
“Mere zabrane imaju ponekad svrhe, ali ne uvek. Nekada nasilnici poštuju mere zabrane, ali ima mnogo slučajeva gde se ne poštuju. Nasilnici krše zabranu, a kada isteknu mere vraćaju se na isto mesto gde nastavljaju da se ponašaju na isti nacin, često gori, maltretirajući ženu još na teži način. A znate zašto – zato što ih niko ne kontroliše, nego nasilnici rade sta hoće i kako hoće”, ističe naša sagovornica.
Baš kao i u slučaju nasilja u Zablaću, Goran je u trenutku kada je krvniki napao svoju suprugu imao izrečenu meru zabrane prilaska.
Kada hrabre žene, uprkos dosadašnjim lošim iskustvom sa državom, odluče da se upuste u pravnu borbu sa svojim nasilnikom, ponovo nailaze na dodatne poteškoće. Neretko se nasilnik tereti za blaži oblik krivičnog dela, a samim tim je i kazna manja. Goran je u ovom slučaju optužen za nasilje u porodici, kao i nanošenje teških telesnih povreda i kršenje mere zabrane prilaska, a ne za ubistvo u pokušaju. Ipak, ovo je pravna polemika – mišljenja su različita, a predstavlja samo jedan od niza pravnih problema na koje žrve nailaze tokom suđenja.
“Sama kvalifikacija izvršenog krivičnog dela nije sporna. Međutim, lično smatram da način vođenja postupka od strane pravosudnih organa, a naročito u ranijoj fazi nije vršen u skladu sa svim procesnim ovlašćenjima koje zakon pruža, a što je za posledicu imalo razočaravajući ishod po žrtve nasilja”, istakla je advokatica Irena Ilić i dodala:
“Sve i da su predmetne radnje kvalifikovane kao ubistvo u pokušaju ishod postupka ne bi bio značajno drugačiji. Zapravo, između predmetnog krivičnog dela koje je kvalifikovno kao teži oblik dela nasilje u porodici i krivičnog dela ubistvo u pokušaju je razlika više u zvučnosti, s obzirom na približnu visinu zaprećene kazne za oba dela. Vrlo je moguće da njegova namera i nije bila da ubije oštećenu, ali imajući u vidu način izvršenja krivičnog dela, a posebno surovost i svirepost, nastupanje smrti je predstavljalo objektivnu mogućnost”.
Za ovo krivično delo je zaprećena kazna zatvora do 10 godina, ali Goran nije dobio ni jednu godinu.
BONUS VIDEO: Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama 25. novembar.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
