Ako postoji bar jedan deo priče o JSO koji je i dalje obavijen velom misterije s pravom bi mogli reći da je to postojanje tajne helikopterske eksadrile koja je funkcionisla u sastavu ove jedinice od njenog formiranja, pa do gašenja, kada su letelice preraspoređene delom u MUP - Srbije, a delom u sastav tadašnje Vojske Srbije i Crne Gore, odnosno Vojske Srbije gde se i danas nalaze.

Priča o helikopterskoj eskadrili Resora državne bezbednosti s kraja devedesetih godina prošlog veka bila je javna tajana, doduše retko ko je znao da RDB ima svoju helikoptersku esakdrilu. Većina je mislila kada su ugledali helikoptere u maskirnoj boji da pripadaju vojsci, a ne tajnoj policiji, ali to nije bilo tako.

Čak ni učešće da Mi-24V Hind (leteće topovnjače) na razbijanju terorističkog uporišta jednog od osnivača OVK Adema Jašarija nije se oglašavalo na sva zvona iako su televizijske kamere snimili ove helikoptere. Međutim, sa rasformiranjem JSO zbog učešća vodećih pripadnika u atentatu na premijera Zorana Đinđića, i kada je na svetlo dana isplivalo mnogo drugih detalja o ovoj jednici saznalo se i za postojanje helikopterske eskadrile – odnosno tajne avijacije Državne bezbednosti.

„Maja 1991. formirana je avio-helikopterska eskadrila, koja je sa improvizovanih letilišta Medeno Polje, Petrovac, Velika Popina, Srb i Udbina prenela tone specijalnih pošiljki, opreme, ljudstva, tehnike i izvršila brojne složene zadatke u uslovima ratnih operacija…. Takođe 1992. godine na teritoriji Bosne i Hercegovine pristupili su izgradnji i obezbeđenju mreže malih aerodroma, kao i formiranju borbene eskadrile. Sa aerodroma u Bratuncu, Sokocu, Rogatici i drugim, izvršeno je oko hiljadu borbenih, izviđačkih, transportnih i humanitarnih letova. Sredinom proleća prošle (1996) godine povukla se iz ovih krajeva sa kompletnom opremom i tehnikom, helikopterima i avionima. U celom tom periodu njeno delovanje ostaje neotkriveno i pored sofisticirane opreme NATO-a, kao i intenzivnog istraživanja više stranih obaveštajnih službi.“, izjavio je jedan od osnivača ove jedinice Franko Simatović Frenki u svom govoru pred Slobodanom Miloševićem na proslavi dana Jedinice za specijalne operacije juna 1997. Inače taj snimak, osvanuo je početkom 2003. godine u sudnici Haškog tribunala na suđenju Slobodanu Miloševiću kada se mogao videti.

Helikopteri koji su ušli u sastav ove eskadrile, prema pisanju vazduhoplovnih publicista, stizali su sa raznih strana. Prvi koji su nabavljeni došli su iz čuvenog „barskog tovara oružja“, kada je zaplenjen brod koji je stigao iz Libana 1991. godine. Bosanski mediji tvrdili su i da su u sastavu ove eskadrile leteli i njihovi helikopteri, sa kojima su srpski kadrovi prebegli. Radilo se dva helikoptera Bel 206 u dve verzije: jedan „džet rendžer“ i jedan „long rendžer“. Navodno tad su od plavo bele dobili maskirnu boju, a često se na nebu iznad Beograda mogao videti upravo takav helikopter u maskirnoj boji kako nadleće grad.

Navodno u sastav RDB ušli su  i jedan Bel 212 koga su sankcije zatekle na remontu u inostranstu, a vraćen je u Srbiju posle ukidanja sankcija i koji je isto od plavo bele dobio maskirnu boju i ušao u sastav JSO. Osim gazele iz Libana u sastav JSO ušla su još dva helikoptera tipa Soko SA-341H „Gazela“ od kojih je jedan bio u bojama srpske zastave.

Kako su se bezbednosti zadaci postajali komplikovaniji, utvrđeno je da ovoj jedinici trebaju mnogo „žilaviji“ i bolje naoružani helikopteri. Početkom 1997. godine uz pomoć tajnih fondova na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza kupljena su četiri helikoptera. Dva Mil Mi -17 proizvedena 1987 i 1991. godine od kojih je jedan bio u salonskoj verziji i dva jurišna helikoptera Mil Mi-24V. Čudnim kanalima nabavljen je američki helikopter Sikorski S-76 koji je bio namenjen za prevoženje tadašnjeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića.

Interesantno je da se radilo o letelicama koje je tadašnje RV i PVO Vojske Jugoslavije moglo samo da sanja, a smatra se da je veliku ulogu u nabavci ovih letelica bez prateće servisne dokumentacije učestvovao i ambasador SRJ u Moskvi Borislav Milošević, rođeni Slobodanov brat. I o ovim helikopterima povela se priča na suđenju Slobodanu Miloševiću kada su istraživani putevi novca kako je tadašnja vlast opstajala i funkcionisala.

Iako su letelice nabavljene osim „sikorskog“ S-76, nijedna nije mogla dobiti civilnu oznaku, jer se radilo o vojnim letelicama. Tokom suđenja Slobodanu Miloševiću na svom svedočenju bivši šef RDB Radomir Marković rekao je da su veliku pomoć u obezbeđivanju troškova nabavke naoružanja, rezervnih delova za opravku imali pomoć od Savezne uprave carina.

Za helikoptere Mil Mi-17 nabavljena su bila po dva lansera nevođenih raketnih zrna  kalibra 57 mm za svaki .

Nije prošlo ni godinu dana, a novonabaljene letelice dobile su priliku da se borbeno provere. U februaru 1998. započela je albanska pobuna na prostoru Kosova i Metohije. Srpski policajaci postali su svakodnevna meta napada, a kad se pobuna rasplamsala u otvoreni sukob na scenu su stupili i helikopteri JSO. Tako je ostalo zabeleženo učešće letećih topovnjača Mi-24V u napadu na utvrđenje Adema Jašarija, jednog od osnivača OVK.

Televizijske kamere u nekoliko navrata zabeležile su borbeno delovanje ovih helikoptera nad teroristima OVK, koji su panično bežali kada su se ovi helikopteri pojavili na nebu, koji su po njima tukli nevođenim raketnim zrnima i iz instaliranih topova kalibra 12,7 mm.

Kad je usledila NATO intervencija helikopteri RDB  zbog procene da bi mogli biti legitimna meta avijacije alijanse razmešteni su na više različitih lokacija. To se pokazalo kao ispravna odluka jer policijski hangar na tadašnjem aerodromu Surčin bio uništen. Po završetku rata ovi helikopteri bili su smešteni u velikom JAT-ovom hangaru.

Priča o helikopterima  JSO pala je potpuno u zabroav da bi se dva helikoptera Mi-24V RDB odnosno JSO pojavili na policijsko-vojnoj vežbi „Štit 2001“. Osim Mi-24 borebneo je delovala i jedna od maskiranih Gazela koja je na sebi imala sačaste lansere za nevođena raketna zrna. U periodu do kraja marta 2003. helikopteri JSO pojavili su se nekoliko puta u javnosti na vežbama spasavanja i policijskim smotrama na Makišu, a transportni helikopter Mi-17 pojavio se i u spotu JSO sa kojom su tražili nove kandidate za pripadnike ovoj jednici neposredno pred samo ubistvo premijera Zorana Đinđića.

Ubrzo posle rasformiranja JSO helikopteri su prvo uvršteni bili u sastav MUP-a Srbije. Pošto MUP nije imao relane potrebe za helikopterima Mi-17 i Mi-24V oni su ustupljeni Vazduhoplovstvu Vojske Srbije i Crne Gore, gde su prvo uskladišteni. Ubrzo posle raspada Državne zajednice Srbije i Crne Gore i isteka vremenskih rusursa helikoptera Mi-8 nabavljenih u vreme JNA odlučeno je da dva helikoptera Mi-17 budu remontovana i ubrzo su se našli u sastavu RV i PVO Vojske Srbije.

Helikopteri su korišteni za medicinsku evakuaciju, transport, ali i akcije spasvanja. Upravo jedan od tih helikoptera koji je pripadao JSO sručio se 15 marta blizu aerodroma Nikola Tesla u Surčinu, kada su poginuli U padu vojnog helikoptera poginuli su: major Omer Mehić, kapetan Milovan Đukarić, mehaničari zastavnici Nebojša Drajić i Ivan Miladinović, lekar novopazarske bolnice Dževad Ljajić i njegov kolega anestetičar Miroslav Veselinović, kao i petodnevna beba iz novopazarske porodice Ademović. Pad ove vojne letelice veoma je uznemirio srpsku javnost.

Helikopteri Mi-24V ostali su da samuju na vpojnom aerodromu Batajnica. Zbog nedostatka papira, servisne knjižice remont je bio nemoguć iako su tabloidni mediji spektakularno najavljivali da će i ova dva helikoptera biti modernizovani. Ta priča je posebno bila izražena posle nabavke ruskih helikoptera Mi-35M. Ipak ta priča je konačno stavljena u ad akta i prema svemu sudeći ova dva helikoptera bi trebala naći mesto u Muzeju vazduhoplovstva iako i dalje njihova konačna sudbina nije rešena.