"Muž i roditelji su me tukli trudnu, jedva sam uspela da pobegnem": Jeziva ispovest štićenice Sigurne kuće

Naša sagovornica, rodom iz Istočne Srbije, u ovoj ustanovi boravi skoro godinu dana, sa svoje tri ćerkice, od čega srednja devojčica boluje od težeg oblika autizma.„Nasilje sam trpela dugi niz godina, od prvog i drugog partnera, ali i od roditelja. Bilo je psihičkog, fizičkog i ekonomskog nasilja. Pre dolaska u Sigurnu kuću moj život, kao i životi moje dece, izgledali su… bežali smo. Bežali smo od jednog nasilnika ka drugom, tamo gde ga je u tom trenutku bilo u blažoj meri, ali je non-stop bilo bežanje. Uglavnom su problemi kretali onog trenutka kada se moji roditelji umešaju, a mešali su se često“, započinje za naš portal ova hrabra žena.

Vrativši se na početak svega, naša sagovornica navodi da je sa prvim suprugom od početka zajedničkog života bilo problema jer je radio od kuće i nikada nije imao vremena za nju i decu.„Od kada smo dobili decu postao je nervozan, psihički težak i počeo je da vrši nasilje. Nada mnom je vršio psihičku torturu, a deca i fizičko zlostavljanje. Za njega je bila smrt da pola sata u toku dana „izgubi“ sa decom i sa mnom. Bežala sam dva, tri puta kod roditelja, pa su mi od njega stizale poruke: „Vrati se ili znaš šta će biti“. Bojala sam se za život i uvek vraćala“, kaže ona.Prelomna je bila 2014. godina, kada je njen tadašnji suprug izgubio bliskog prijatelja koji mu je bio podrška i zaštita. Upravo tada je krenulo i fizičko nasilje prema njoj.„Jedno veče smo se posvađali, udario me je, a nakon toga je tri puta udario moju ćerkicu, tada tek rođeno dete, koja je četiri dana nakon toga dobila prve epileptične napade. Iskoristila sam trenutnu situaciju da pobegnem od njega“, kaže naša sagovornica i dodaje:

„Dve godine smo se borili protiv epilepsije, ali nije bilo pomaka. Sa pet godina su mlađoj ćerki definitivno dijagnostikovali autizam“.Nakon izvesnog perioda ova žena navodi da upoznaje čoveka sa kojim je najpre sve bilo idealno.„Brinuo se i o moja dva deteta iz prvog braka kao da su njegova. Godinu dana od stupanja u odnos sa njim, ja ostajem trudna. Tada moji roditelji počinju da se bune što sam ja sa njim i pokušavaju da utiču na mene da se rastanemo. Tada me je otac udario i šamarao, a majka mi je neprestano ponavlja da abortiram, da mi ne treba treće dete, da to nije njeno unuče“, kaže potresena žena.Kada je ušla u šesti mesec, lekari su našoj sagovornici rekli da se od stresa iskomplikovala trudnoća i da se pojavilo niz hematoma.„Morala sam konstantno da ležim i da se ne pomeram jer su bile velike šanse da umremo i dete i ja. Par nedelja kasnije, pojavili su se moji roditelji, nenajavljeni, kod nas u kući sa ciljem da me vode na ročište koje sam imala sa bivšim suprugom oko dece. Posvađali su se sa tadašnjim suprugom, koji je pokušao da im objasni da ja nisam u stanju da idem i da je rizik ogroman“, kaže ona.

Naša sagovornica navodi da se situacija nekako smirila, a njeni roditelji su odlučili da će ostati još nekoliko dana i da će se naknadno dogovoriti za suđenje.„Moj suprug se spremao za posao, a ja sam ga molila da ne ide, osećala sam da nešto nije kako treba. Međutim, on je otišao – poverovao im je, a moji roditelji su već spakovali kofer sa mojim stvarima. Rekla sam im da nisam u stanju, ali nisu slušali. Došli smo za Beograd i na ulici sam prokrvarila. Završila sam u Kliničkom centru, gde su mi na ginekologiji lekari rekli da moram da odmaram, ali su moji roditelji insistirali da izađem iz bolnice. Poslušala sam ih, nisam imala kud“.Nakon izlaska iz bolnice, po dolasku kući, našoj sagovornici su krenuli prvi trudovi.„Molila sam ih da zovu Hitnu pomoć, od prvih trudova u 17 časova do 21 kada sam prokrvarila, tada su morali jer nisu imali kud. U Kliničkom centru su mi odmah rekli da je verovatno pobačaj. Porodila sam se, ali je dete bilo malo - 690 grama, tek ušlo u sedmi mesec. Babica mi je dala na ruke i ona je samo zapištala, odmah su je prebacili na neonatologiju. Mene su operisali nakon toga i jedva sam preživela“, navodi naša sagovornica i dodaje da joj je dete nekoliko nedelja kasnije preminulo.

„Kako sam saopštila tadašnjem suprugu, tu se sve promenilo. Rekao mi je: „Tvojim roditeljima ovo nikada neću oprostiti, a i prema tebi ću se ponašati drugačije“. Nije se promenio ni kasnije kada smo dobili zajedničko dete. Popustio je psihički, bio je nervozan, počeo je da pije, da zanemaruje decu“.Ističe da ju je suprug tukao tokom druge trudnoće i nakon porođaja.„Dva meseca nakon porođaja sam čula da je pijan i zaključala sam vrata. Međutim, on je razvalio vrata sa nekom šipkom i uhvatio me za vrat, podigao sa zemlje i bacio na pod, pala sam na kičmu. Stajao je iznad mene i sa obe ruke davio. Mislila sam da će me ubiti“, kaže naša sagovornica i dodaje:

„U jednom trenutku je stao, uzeo je moju najstariju ćerku i odveo u kafić, kao da se ništa nije dogodilo. Uzela sam bebu jer je plakala i sela na pod slomljena od bolova. Tada me je pozvao otac i pitao kako sam, i od nemoći sam mu rekla šta se dogodilo. On je pozvao policiju koja kod mog supruga nije pronašla dokumentaciju i deportovali su ga u jednu susednu državu, odakle je rodom, i zabranili su mu da dolazi u Srbiju nekoliko godina“.Nakon toga, izmaltretirana i rastrojena, naša sagovornica je odlučila da napusti supruga i vrati se kod roditelja. Jedno vreme je sve bilo u redu, ali su onda njeni roditelji naprasno promenili odnos prema njoj.„U međuvremenu sam, na nagovor roditelja, podnela zahtev za pomoć od države. Takođe, oni su se nadali sve vreme da ću dobijati alimentacije od bivših supruga zbog dece. Kako su me odbili za pomoć, a i alimentaciju nisam dobijala, menja se njihov odnos prema meni. Otac je znao da me šamara, čupa za kosu. Oboje su postali agresivni i prema deci. Svakodnevno sam ležala i budila se sa strahom da li ću dočekati sutra“, kroz suze kaže potresena žena.

Naša sagovornica kaže da je u strahu za život svoje dece, pa i svoj, videla spas i pronašla snagu da se izbori sa svim nedaćama i nasilnicima koji su je godinama maltretirali.„Videla sam da nema više gde, nemam izlaz. Strah je preovladao, sa svih strana, ali kada sam videla da deca izvlače deblji kraj, prelomila sam. Pozvala sam Sigurnu kuću i došla ovde. Došla sam kao jedno biće koje samo hoda, bez snage i volje, vegetirala sam. Zahvaljujući mentorkama i socijalnim radnicama, pravnoj pomoći, psiholozima i pre svega Vesni Stanojević, ja sam danas druga žena. Kad god padnem, one mi daju vetar u leđa da nastavim dalje, da naučim da kažem ne i da ništa ne moram da trpim. Pomažu mi da stanem „na noge“ i da uskoro sama počnem da se brinem o sebi i deci. Jedno sam naučila iz svega, a to je da više ni po koju cenu ne dam na decu i na sebe, nikada“, zaključila je ova hrabra žena za naš portal.Pozivanjem SOS telefona žrtva ili svedok imaju priliku da prijave nasilje, ali i da besplatno dobiju osnovnu savetodavnu podršku i elementarne informacije. Razgovori koji se vode moraju biti poverljivi, a mogu biti i anonimni.PolicijaHitni pozivi 192Prijava nasilja u porodici 0800/100-600SOS telefoniSavetovalište protiv nasilja u porodici - SOS telefon i sigurna kuća0800/011-011, radnim danima 10-19h011/2769-466, radnim danima 10-19h062/304-560, noću 19-10hNacionalna SOS linija za žene žrtve nasilja0800/222-003, radi pod Centrom za zaštitu odajčadi, dece i omladine, BeogradJedinstvena SOS linija za žene žrtve nasilja u Vojvodini0800/10-10-10, besplatan pozivBONUS VIDEO: Borba protiv nasilja nad ženama - Somborske šnajderke

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=snajderkeizsomboradz-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4911267"]