Mesec dana je prošlo otkako je u nesreći u rudniku „Soko“, u selu Čitluk kod Sokobanje, od gušenja metanom stradalo osam rudara, a još se ne zna da li i ko je kriv za njihovu smrt. I dok se nalaz Rudarsko geološkog fakulteta, koji bi mogao biti ključni, još čeka, veliko je pitanje da li će iko odgovarati za smrt osam rudara.
Aleksinačko Osnovno javno tužilaštvo koje vodi istragu nesreće, poslednji put se ovim povodom oglasilo 13. aprila kada je saopšteno da je po njihovoj naredbi Komisija Rudarsko geološkog fakulteta u Beogradu, izvršila pregled lica mesta te da se očekuje dostavljanje nalaza i mišljenja na osnovu kojih će se utvrditi eventualni uzrok nastale nezgode. Takođe, kako je navelo tužilaštvo, Zavodu za sudsku medicinu u Nišu naloženo je vršenje dodatne toksikološke analize lešnih tkiva poginulih pa će se u zavisnosti od prikupljenih materijala kao i nakon preduzimanja drugih dokaznih radnji, za kojima se ukaže potreba, razmatrati da li je u konkretnom slučaju nesreća posledica događaja prouzrokovanog prirodnim delovanjem ili je u pitanju ljudski faktor.
Ipak, čak i ako se ustanovi da je za strašnu nesreću kriv ljudski faktor, veliko je pitanje da li će iko odgovarati za smrt osmorice rudara a skoro je sigurno da kazna neće biti primerena posledicama. Na ovo upućuje pravosudni epilog prethodnih nesreća u rudnicima zbog kojih ili niko nije odgovarao ili su izrečene kazne bile minimalne.
Pročitajte još:
Krivični zakonik radnje koje dovode do ovakvih događaja procesuira kao krivično delo protiv opšte sigurnosti za koje u slučaju da je nastupila smrt jednog ili više lica, propisuje kaznu od dve do 12 godina. Međutim, odgovorni za jednu od najvećih rudarskih nesreća na ovim prostorima koja se dogodila 17. novembra 1989. godine u Aleksinačkom rudniku kada je stradalo 90 rudara, dobili su maksimalne kazne od četiri i po godine zatvora.
Opštinski sud u Aleksincu je sedam godina nakon ove nesreće doneo presudu kojom je oslobodio optužbe Stanislava Mandušića, direktora rudnika i Milentija Stevanovića, dežurnog dispečera. Oni su se teretili da nisu postupali po propisima o zaštiti na radu pa je u severnom reviru jame “Morava” izbio požar prilikom korišćenja autogenog aparata za sečenje metalne podgrede koji je zapalio ugljenu prašinu. Mandušić se konkretno okrivljen da nije naložio redovno uklanjanje ugljene prašine te da nije sprečio rad autogenim aparatom za vreme rada u jami a Milentije da nije proverio da li postoji odobrenje za te radove, naložio udaljavanje radnika sa radnih mesta niti zaustavio glavne ventilatore da bi sprečio dotok kiseonika koji je pogodovao širenju požara. Tokom sudskog postupka ove optužbe nisu dokazane, pa je u odnosu na njih doneta oslobađajuća presuda.
Tehnički direktor rudnika Dragomir Stojanović oglašen je krivim jer je bio ovlašćen za izdavanje odobrenja za radove autogenim aparatom pa je dobio tri godine i šest meseci zatvora. Istovetna kazna izrečena je i Slavomiru Jankoviću, rukovodiocu službe zaštite na radu jer je propustio da kontroliše sprovođenje mera za bezbedan rad u rudniku. Miodrag Dikić, upravnik jame osuđen je na četiri i po godine zatvora jer je dozvolio radove autogenim aparatom iako za to nije bio ovlašćen, kao i Josip Kotnik koji je neposredno izvodio radove usled kojih je izbio požar. Dalipi Murat takođe je dobio identičnu zatvorsku kaznu jer je kao rudarski nadzornik bio dužan da kontroliše zaštitne mere ali i da nakon okončanja radova autogenim aparatom preduzme korake koji bi sprečili eventualni požar.
Obrazlažući visinu izrečene kazne, sud je naveo da su uzete u obzir teške posledice nesreće ali i olakšavajuće okolnosti na strani optuženih, prvenstveno da su delo izvršili iz nehata, te da su svi neosuđivani i porodični ljudi.
Devet godina posle, stradalo je još 29 rudara i to u istom rudniku u kojoj se dogodila nesreća i pre mesec dana. Tog 16. januara 1998. godine zapalio se metan na koti 89, deset rudara ubio je plamen dok su se ostali ugušili zbog nedostatka kiseonika. Povređeno je 24 njihovih kolega, dok je njih 28 uspelo da izađu iz rudnika bez povreda. Nakon okončanja istrage, slobode je lišeno četvoro rukovodilaca rudnika koji su se sumnjičili da nisu obezbedili adekvatnu upotrebu aparature za registraciju nivoa metana. Međutim, svi su pravosnažnom sudskom odlukom oslobođeni odgovornosti a za nesreću je okrivljen palioc mina, koji je stradao prilikom eksplozije. Kao uzrok nesreće navedeno je da je on aktivirao pet kilograma eksploziva a da prethodno nije izmerio nivo koncentraciju metana usled čega je došlo do zapaljenja opasnog gasa.
Pročitajte još:
U nesreći u rudnku Soko , koja se dogodila 1. aprila stradali su Branko Čokorilo, Bojan Stajić, Bratislav Živković, Branislav Zlatanović, Petar Petrović, Darko Zlatković, Nenad Trivunac i Radovan Grujić. Njihove porodice ogorčene su što još nemaju saznanja zbog čega su stradali i ko je kriv što su ostali bez svojih najmilijih, posebno nakon što su neki od preživelih rudara ustvrdili da se nesreća mogla sprečiti.
Najoštrija u zahtevu da se krivci privedu pravdi je supruga Bojana Stajića, samohrana majka dvomesečne bebe Dragana Jovanović.
„Čujem od Bojanovih kolega različite priče, bili su ošamućeni u panici, pokušavaju da mi odgovore na pitanje koje svakome od njih postavljam: „Kako je moj muž završio? Rekli su mi da se to znalo, da je taj rudnik bio kao ruski rulet, i samo je pitanje bilo koja će smena stradati. Kazali su mi da tog dana prva i druga smena nisu htele da rade, da su rudari sišli a zatim izašli iz jame, svesni da mogu poginuti. Zašto je radila treća smena ako prethodne nisu želele?“, kazala je nedavno novinarima Dragana.
BONUS VIDEO: Komemoracija rudarima stradalim u rudniku „Soko“
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar