Potpuni mrak i stalna opasnost dok rukama pretražuju dno reke, to bi u najkraćem bio posao ronilaca koji su uključeni u pretragu reke kraj koje je poslednji put viđen mladi Splićanin.
Šta se desilo sa Matejem Perišem (27) najčešće je pitanje u Srbiji i Hrvatskoj ovih dana. Mladi Splićanin doputovao je u glavni grad Srbije da tu dočeka Novu godinu. Sa društvom je dan ranije izašao u noćni klub „Gotik“ u Beton hali na beogradskoj obali Save. Tu je i poslednji put viđen, u noći između 30. i 31. decembra i od tada mu se gubi svaki trag.
Jedna od teorija je da je mladić te večeri upao u Savu i zbog toga rečna policija pretražuje Savu i Dunav u potrazi za nekim tragom koji bi razjasnio sudbinu mladića. Za njim tragaju i ronioci čiji je posao možda i najteži. Branislav Sadžaković je profesionalni ronilac i pripadnik Mreže za opasnost koja sarađuje sa Sektorom za vanredne situacije MUP Srbije. On iz prve ruke zna kako je to zaroniti u Savu ili Dunav.
Pročitajte još:
„Već na dubini od metar, dva, ne može više da se priča o vidljivosti. Nema tu nikakve vidljivosti, potpuni mrak. Jedva se vidi kompjuter na ruci i to kada se ruka približi skroz do maske“, objašnjava Sadžaković.
Kako on objašnjava, ronilac radi samo jednom rukom i njom pipa dno u potrazi za telima utopljenika, odbačenim oružjem ili nekim drugim predmetima koje traži.
„Jedna ruka se drži ispružena ispred da bi se zaštila glava i maska, jer u mraku ne znate prema čemu idete i šta ide prema vama. Poseno u zimskim mesecima, kao što je sada, ima dosta i balvana i granja, panjeva, buradi, raznog đubreta i sve to predstavlja potencijalnu opasnost za ronioce. Postoje dva načina na koji se obavlja pretraga, ili u krug, kada je jedan ronilac u sredini a ostali oko njega pipaju, a drugi je kao lepeza, kada ljudi idu jedan do drugog“, objašnjava Sadžaković.
To je toliko opasan posao da su ronioci sve vreme vezani sajlom, kako bi kolege sa kopna ili sa čamca mogli da ih izvuku na sigurno u slučaju potrebe. Dešavalo se da čoveka koji upadne u reku nađu i 13 kilometara nizvodno od mesta gde se nesreća dogodila.
„U slučaju potrage za utopljenikom, neophodno je prvo tačno locirati telo, jer nasumična pretraga reke je traženje igle u plastu sena. U ovo doba godine Sava je hladna, oko 5-6 stepeni. Mi koristimo takozvana ‘suva odela’ da bi nam bilo toplije i kako bismo izdržali u vodi. Zbog hipotermije ne bismo mogli da radimo. Pipanje po dnu reke je veliki fizički i psihički napor, i zbog toga se često radi u ekipama, dok jedni rone, drugi se odmaraju“, objašnjava Branislav Sadžaković.
Jedan od najstresnijih momenata je kada ronilac u potpunom mraku napipa ruku ili nogu utopljenika
„To je psihički jako teško. Pri tome treba voditi i računa da telo bude izvađeno iz vode bez oštećenja, kako bi i patolozi i policajci odradili svoj deo posla“, naglašava ovaj ronilac.
Ipak, kao i svi koji učestvuju u potrazi, i Branislav Sadžaković ima jednu želju.
„Najviše bih voleo da se Matej javi odnekle, da je bio sa nekom devojkom, u nekom provodu. On je bio gost Beograda, došao je da se lepo provede i dalje se nadam da će se sve srećno završiti“, naglašava Sadžaković.
BONUS VIDEO: Ronilac izlazi iz Save posle pretrage
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare