Advokat Ivan Ninić u velikom intervjuu za list Nova osvrće se na aktuelne afere koje potresaju državni vrh, među kojima je i slučaj hapšenja državne sekretarke MUP Dijane Hrkalović. Kako ističe, predsednik Aleksandar Vučić očigledno još uvek nema rešenje za Hrkalovićevu, o čemu svedoče dimni signali, odnosno poruke, koje mu ona šalje iz pritvora.
Šta mislite o izborima u Advokatskoj komori Beograd i da li smatrate da će konačno doći do smirivanja među sukobljenih struja u Komori?
„U javnosti se akcenat stavlja na izboru novog predsednika AKB, ali svi zanemariju činjenicu da komorom ne upravlja jedan čovek, već je tu upravni odbor i drugi organi. I kada pogledate sastav novog UO prepoznaćete nove ljude i svežu energiju koja je nedostajala do sada kada je reč o gorućim problemima beogradske advokature. Zato smatram da im treba dati šansu i podršku, a na svima njima je velika odgovornost i obaveza da opradaju blanko poverenje kolega. Inače, na izbore za organe AKB izašlo je 1.477 advokata, što je jedna četvrtina od ukupnog broja advokata u Beogradu, ali u odnosu na ranije izbore to je odlična izlasnost. S druge strane, idealno bi bilo da je svoje glasačko pravo aktiviralo bar 50 odsto mojih kolega, međutim ljudi, iz različitih razloga, ne žele da se bave komorom. Ali se zato komorom itekako bavio režim i to kroz tabloide, jer smo imali izrazito negativne tekstove prema kolegi Zdenku Tomanoviću i kolegama koje je on kandidovao.
Pročitajte još:
To znači da se i ovog puta država umešala, što za advokaturu nije ništa novo, jer je ovaj režim to i ranije činio tako što je preko ljudi iz vlasti i raznih kabineta obezbeđivao logistiku za preuzimanje uprave u AKB. To je sistem „usluga za uslugu“, pa je to ujedno i objašnjenje zašto advokatura ćuti na mnoge devijantne pojave u društvu i zašto smo se adaptirali na ovako iščašeni pravni poredak. Uostalom, zato nema odgovora na pitanje kako je smrt kolege Vladimira Cvijana tri godine tajna u AKB i to ko prebija i ubija advokate u Beogradu. Ali nemamo jedinstven nastup ni onda kada bi morali da budemo brana nakradnim zakonima ili masovnom kršenju prava građana.
Atmosfera u AKB, ali i u drugim regionalnim komorama u Srbiji, godinama je kompleksna i toksična i bez obzira što je reč o advokturi mi se po načinu funkcionisanja ne razlikujemo previše od drugih sfera društva i institucija. Država i vlast to vide i to im odgovara, pa dodatno produbljuju naše unutrašnje sukobe i politički profitiraju na našem raskolu. Potpuno je pogrešna percepcija da smo najjača profesionalna asocijacija u Srbiji, jer ne može da postignemo viši stepen jedinstva oko ključnih problema i izazova sa kojima se susrećemo. Neuporedivo bolje od nas funkcionišu javni beležnici, a o bankarima i da ne govorim. Zadatak advokature u svakom društvu, pa i u ovom našem, je da bude korektiv loše vlast, loših zakona i poteza nosioca vlasti kojima se rastače vladavinu prava, devastira pravosuđe i na sve načine podrivaju temelje pravne države. Umesto toga mi kolektivno ćutimo, posmatramo razaranje institucija i bavimo se sobom na pogrešan način.
Najvažnija aktivnost danas u AKB je vođenje disciplinskih postupaka protiv kolega i to zbog verbalnog delikta, kao da nismo izaši iz 1945. godine. To najbolje govori gde smo trenutno kao profesija i u kom pravcu se krećemo.“
U kojoj fazi se nalazi Vaša istraga smrti Vladimira Cvijana i da li mislite da će taj slučaj dobiti epilog drugačiji od zvaničnog?
„Sve što ima veze sa smrtnim slučajem kolege Cvijana je do danas ostalo misteriozno, ali ujedno i prilično bizarno. Ne odustajem od namere da izvršim uvid u svaki dokument koji se nalazi u tom predmetu, ali me Više javno tužilaštvo u Beogradu u tome sprečava. To konkretno čini prva figura te institucije – tužiteljka Nataša Krivokapić, koju javno u emisijama hvali predsednik Republike, tako da ona istrajnim kršenjem zakona „servisira“ političke interese režima. Do sada je tri puta odbila moj zahtev sa različitim obrazloženjem i Poverenik za informacije je dva puta ukidao te odluke kao nezakonite. I sada je postupak po mojoj trećoj žalbi u toku i Poverenik Milan Marinović treba da utvrdi da li je istraga okolnosti Cvijanove smrti privatna stvar ili informacije od javnog značaja.
Takođe, nedavno sam tužbom pokrenuo upravni spor zbog odluke BIA da mi uskrati odgovore na pitanja da li su prema Cvijanu primenjivane mere tajnog nadzora, nakon što je javno napustio SNS. Svakako nemam dilemu da će prvo Upravni sud, a potom i Ustavni sud, stati na stranu BIA, ali cilj mi je da na kraju to pitanje rešava sud u Strazburu. Ono što sam nesporno za sada utvrdio to je da tužilaštvo i policija do danas nisu utvrdili identitet osobe koja je Cvijanu, po napuštanju SNS-a, 12. decembra 2013. godine, poslala preteću SMS poruku: „IZDAJICO, SLEDEĆU TURU TE MI ŠMINKAMO ZA SLIKANJE“. I, šta mislite, da li su ispunili obećanje? Zato ne mogu da verujem u zvaničnu verziju smrti, ali želim da verujem da će neko „iz sistema“ na tu temu progovoriti. Naravno, kada se za to stvore pravni, društveni i politički uslovi.“
Pročitajte još:
Kako gledate na privođenje Dijane Hrkalović?
„To vidim isključivo kao još jedan politički performans šefa države, ali dosta kompleksniji za političku ekspolataciju od slučaja Miroslava Miškovića ili Dragoslava Kosmajca. Vučić još uvek nema rešenu konstrukciju za Dijanu Hrkalović, ali bez sumnje on odlično zna da u svom partijskom „magacinu“ ima krstareću raketu koju, što pre, treba da onesposobi. S druge strane i Hrkalovićeva je svesna svoje upotrebne vrednosti na tom njihovom „tržištu roba i usluga“, jer trenutno nema neku sigurniju alternativu. Zato vidimo da ona Vučiću direktno iz Bačvanske šalje „dimne signale“ da još uvek veruje u njega. Jedni problem je to što istovremeno poručuje da veruje i Nebojši Stefanoviću. Ako znamo da po merilima vrednosti šefa države jedno upravo isključuje drugo, onda je pitanje za milion dolara zašto Hrkalovićeva mesecima ne pokazuje spremnost da napravi jasnu dinstikciju između Vučića i Stefanovića. To samo ona zna i njena spremnost da taj stav koriguje može presudno da odredi njen konačan status.
Suština celog problema je u tome što je ona sve delegirane poslove i zadatke u MUP-u dokumentovala u dva primerka i to je ono što će je sačuvati od bilo kakve ozbiljnije krivične odgovornosti. A, što se tiče same mere pritvora i dužine pritvora, mislim da to za nju, kao doktora psihologije, uopšte ne predstavlja problem, već izazov. To bi se, u istoj situaciji, neuporedivo više negativno odrazilo po psihofizičko stanje konobara, konduktera ili šofera iz SNS koji su na funkcijama.“
Šta mislite o puštanju Predraga Koluvije iz pritvora i svemu onome što je potom usledilo: govor predsednika Vučića o njemu, gostovanje u Đukinoj emisiji…?
„Ne postupam u tom predmetu, ali pažljivo sam pročitao obe optužnice u predmetu „Jovanjica“ samo iz razloga da bi bolje razumeo na čemu se bazira optužba protiv Predraga Koluvije i njegove grupe. I tek onda mi postalo jasno njegovo puštanje na slobodu, ali i to da kompletno poslovanje „Jovanjice“ nije bilo moguće bez znanja i snažne podrške države. Kada kažem države tu pre svega mislim na institucije, odnosno na vlasti. Ne mogu aktivni pripadnici policije, agenti BIA i VBA da svakog jutra da idu na dva posla, da imaju dva šefa, da primaju dve plate, da se istovremeno i bore protiv kriminala i da servisiraju taj isti kriminal. To je moguće samo ukoliko je reč o državnom projektu, a iz njihovih prepiski vidimo da oni govore Koluviji da nema razloga za brigu „zato što radi zdravu sistemsku stvar“.
E, sada, da li je Koluvija bio mozak operacije ili samo menadžer i da li je imao nadređenog i ko bi to mogao biti – ne znam, ali odgovor na to pitanje, bez dileme, imaju ljudi u policiji i u službama bezbednosti. Uprkos tome što se trudim i dalje ne mogu da razumem zašto predsednik države i njegov uži personal, u takvim okolnostima, stavljaju sebe u funkciju odbrane ličnosti kao što je Koluvija. To naročito nije jasno kada se pročita njegov krivični dosije i ranije osuđujuće presude, uz sve poštovanje pretpostavke nevinosti za predmet „Jovanjica“.“
Šta mislite o konstantnim napadima na inspektora Slobodana Milenkovića?
„Ne poznajem ga, ali poznajem ljude koji njega odlično poznaju i dosta sam lepih stvari čuo o njemu. Posle otkrića „Jovanjice“ smatram da Milenković i negove kolege zaslužuju da u skorijoj budućnosti dobiju najviše državno ordenje i vanredna unapređenja u više policijske činove. Imate situaciju da Milenković hapsi dilere po Beogradu, a da ekipa iz „Jovanjice“ vidi o tome vest u novinama i onda preko svojih inspektora provera ko je uhapšen, da li je marihuana iz „Jovanjice“ i da li može da se zameni DNK. Dakle, Milenković i njegove kolege su bukvalno rizikovali da zbog „Jovanjice“ budu likvidirani kao zečevi i to na zadatku. I kako su na kraju prošli? Umesto da ih vlast promoviše kao najbolje policajce i primer dobre prakse, ona ih satanizuje.
Zašto? Da nije možda zbog toga što je Milenković imao elemente krivične prijave za „Jovanjucu 3“ koju bi za relativno kratko vreme napisao da je mogao da završi rad na tom predmetu? A, onda se postavlja pitanje – koji „prsten“ zaštite i logistike bi bio obuhvaćen tom prijavom i šta bi smo dodatno saznali, a što trenutno nedostaje? Diskreditacijom jednog takvog inspektora zadaje se ozbiljan udarac svih hrabrim i časnim ljudima u policiji i ostavlja se prostor narkodilerima da neograničeno ili u kontrolisanim uslovima prodaju narkotike.“
Da li mislite da će napad koji se odigrao 2015. godine kada ste presretnuti na Karaburmi ikada dobiti sudski epilog? Više puta ste govorili da ste uvereni da je napad naručila Srpska napredna stranka, da li ste tokom ovih šest godina dobili potvrdu te teze i da li Vam se ikada iko obratio tim povodom?
„Osim uobičajenih policijskih radnji, punih šest godina tužilaštvo me nije kontaktiralo, niti je u postojećim političkim okolnostima realno da će me pozivati. Međutim, postoje konkretni ljudi u beogradskoj policiji, ali i na drugim adresama, koji znaju ko mi je organizovao sačekušu i čiji „navijači“ konkretno su angažovani. To je rezultat operativnog i nezvaničnog rada policije, a ne prikupljenih materijalnih dokaza i oni ne žele svoj status i beneficije da žrtvuju zbog mene. Zbog toga će nastupiti zastara krivičnog gonjenja. Ipak, nezavisno od krivičnog epiloga, ubeđen sam da će se određene pojedinosti tog događaja otkriti u nekom od narednih „previranja“ u okviru MUP-a.“
Šta mislite o trenutnoj situaciji u pravosuđu i redovnim targetiranjima pojedinaca iz te sfere?
„Svi kažu ono čuveno „nikada nije bilo gore“, ali beznađe i trpno stanje u pravosuđu u Srbiji decenijama traje. Pojedinac koji se protiv toga pobuni i javno digne glas, završio je karijeru i može pakuje kofere, da traži drugi posao i da svoje biografske podatke i afinitete čita u tabloidima, a to je uglavnom sve „opremljeno“ sa fotografijama. Na prvom mestu pravosuđe čine živi ljudi i to pre svega nosioci sudijskih i tužilačkih funkcija, koji ćute, trpe i prilagođavaju se svakom režimu i svakoj partiji koja preuzme vlast. Na funkcije u pravosuđu se dolazi ili po naslednom redu ili po partijskom ključu i šta onda možemo da očekujemo. Upravo zbog te masovne servilnosti, podaničkog mentaliteta i sitnih lukrativnih interesa, mi nikada nismo ni uspeli, kao društvo, da izgradimo zdrave, vitalne i funkcionalne sudske institucije. Zbog toga ljudi više i ne veruje da se u sud i tužilaštvo ide po pravdu.
Tome svakako doprinose i konkrektni predmeti u kojima nema adekvatnih sankcija. Za pad Helikoptera i pogibiju sedam ljudi i jedne bebe niko nije odgovoran. U „Krušiku“ umesto trgovaca oružjem u pritvoru je završio uzbunjivač. Ukoliko imate slučaj rušenja u Hercegovačnoj, a onda to rezultira sporazumom o priznanju krivice u zamenu za bagatelnu kaznu i mogućnost da legalizujete nezakonito sagrađenu zgradu, šta dalje reći o krvotoku pravosuđa?“
BONUS video: Vučić odlikuje inspektora Slobodana Milenkovića
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare