0
Dejan Mošić je pristao da priču svoje majke ispriča za BBC na Međunarodni dan borbe protiv femicida, jer smatra da to duguje pokojnoj majci, a i kako bi apelovao na druge žrtve nasilja da što pre preduzmu sve mere i da, pre svega, izostave strah ili porade na njemu.
Tekst prenosimo u celosti:
„Petak, 12. jul 2019. godine, za šezdesetogodišnju Desanku Mošić iz Pančeva trebalo je da bude dan novog početka.
Stotinama kilometara dalje, u Nemačkoj, čekao ju je novi život.
Desanka nije dočekala autobus za Požarevac, već je kolima Hitne pomoći prevezena u pančevačku bolnicu, gde je u operacionoj sali preminula.
Na pančevačkoj autobuskoj stanici ju je nekoliko puta nožem izbo bivši suprug Petar Mošić.
Ubio ju je pred trinaestogodišnjim unukom i, nešto više od godinu dana kasnije, pravosnažno je osuđen na 30 godina zatvora.
Te 2019. godine, Desanka Mošić je bila jedna od 26 žrtava femicida u Srbiji.
Od januara do oktobra 2021. godine u Srbiji su u nasilju u porodici ubijene 22 žene, pokazuju podaci Ministarstva unutrašnjih poslova do kojih je došao Autonomni ženski centar (AŽC) i dostavio ih BBC-ju.
Dok je u Pančevu 12. jula 2019. godine bilo tridesetak stepeni, 630 kilometara dalje, u tmurnom i kišovitom Beču, Desankin sin Dejan radovao se majčinom novom životu.
Tog jutra su stalno bili na vezi, priseća se više od dve godine kasnije Dejan Mošić.
„Sećam se da mi je napisala da se oseća tako dobro, da je puna samopouzdanja, da je toliko radosna što će biti u prilici da započne novi život bez straha, u kom će smeti da se dotera, našminka, nađe u društvu gde će smeti da iznese mišljenje i da se smeje na sav glas“, kaže Dejan.
Sve je, kaže, naizgled delovalo kao završetak jedne drame, „filma gde se na kraju sve završava kako treba, bez oštećenih strana“, priča za BBC na srpskom Dejan koji od 2018. godine živi u Beču.
Majka mu je slala svoje fotografije na kojima je doterana i nasmejana, a on se spremao da pođe na razgovor za dobijanje vize za boravak u Austriji.
Kao da je slutio nešto loše, priseća se danas četrdesetdvogodišnji Pančevac.
Pročitajte još:
„Dok mi je pisala kako se dobro oseća, ja sam ispijao šolju kafe gledajući kroz prozor. Pažnju su mi privukla kola Hitne pomoći čija je rotacija sijala, što mi je izazivalo osećaj nelagode.
„Izašao sam iz zgrade, prošao pored kola Hitne pomoći, pa zastao i neko vreme posmatrao ulaz zgrade ne bih li video koga će izneti i šta se desilo.“
Trgla ga je pomisao da će možda zakasniti na zakazani termin.
Noseći kišobran u ruci, krenuo je ka stanici metroa. Bilo je, seća se, između devet i deset sati ujutru.
Usput je sve vreme razmenjivao poruke sa majkom.
Kaže da je bila srećna, te da joj je jedino bilo žao što tog dana nije videla unuke, „pred odlazak u novi život“.
„Pozvao sam sina i zamolio ga da ode do centra grada kako bi ispratio babu, pošto su svi ostali u tom trenutku bili na poslu ili zauzeti.“
Ubrzo je, kaže, zažalio, jer je osećao krivicu.
„Da nisam na taj način odreagovao, poštedeo bih moje dete situacije u kojoj se našlo toga dana.“
Dok je Dejan u Beču čekao odgovor za vizu, u Pančevu se odvijala drama.
Nešto pre podneva, Desanku je nožem u vrat i leđa izbo bivši suprug.
Očevici su tada rekli da joj se prikrao s leđa i nasrnuo na nju nožem na prepunoj autobuskoj stanici.
Nekoliko radnika pančevačkog Autotransporta, koji su videli šta se dešava, priskočilo je u pomoć i zadržalo napadača dok nije stigla policija i uhapsila ga.
U trenutku kad je stigla Hitna pomoć, Desanka je bila živa i prevezena je u bolnicu.
Preminula je u toku operacije.
Dejan je u Beču, posle jednosatnog razgovora, odbijen za vizu.
Kupio je sendvič, seo na klupu i počeo da plače.
Osećao se, priseća se, „užasno usamljeno, daleko od svih, bez novca u tom trenutku, gladan, mokar od kiše“.
„Sve me je asociralo na tugu, bol, nedostatak… Kao da čovek predoseti nešto, ali nijednog momenta ne pomislih na najgori mogući scenario kada je majka u pitanju“, priseća se Dejan.
Tragična vest je stigla dok se vraćao kući, u metrou.
„Nazvao me je sin i vrlo uznemireno glasom rekao: Tata, deda je ubio babu!
„U sekundi sam odreagovao svesno, kao da sam to već čuo i da je to bilo već viđeno.“
Te slike je, kaže, davno imao u glavi. Kasnije ih je povezao sa svim strahovima iz detinjstva.
Ono čega se najviše podsvesno plašio, sada se obistinilo.
Bio je zabrinut za sina, najvažnije mu je bilo kako se on oseća.
„Rekao sam mu da pozove komšinicu i ispriča šta se desilo dok ja ne pozovem suprugu koja je bila na poslu. Nazvao sam sestru, prijatelja da ode do kuće da se nađe za sve za šta bude potrebe.
„U trenutku sam svesno reagovao i tačno sam znao šta treba činiti i koga treba da pozovem.“
Ubrzo je racionalnost poklekla pod teretom tragedije. Počeo je nekontrolisano da drhti i pošto je izašao iz metroa, završio je u bolnici.
Dok je primao infuziju, čitao je i gledao slike sa mesta nesreće. Preko medija je saznao da je majka preminula.
Ne seća se puta ka Srbiji, ni vožnje.
„Samo znam da, što smo bliže pristizali Pančevu, sve sam veće napade tuge i nemoći osećao“, kaže.
Posle tri nedelje, preovladala je depresija, seća se Dejan, dve godine i četiri meseca kasnije.
U prvih devet meseci 2021. godine, u Srbiji su u nasilju u porodici ubijene 22 žene, pokazuju podaci Ministarstva unutrašnjih poslova do kojih je došao Autonomni ženski centar (AŽC).
Prošle, 2020. godine, mediji su izvestili o smrti 44 punoletne žene, od kojih su 26 žrtve femicida u porodično-partnerskom kontekst, navedeno je u izveštaju o femicidu AŽC-a.
Crna je i globalna statistika – prema podacima Ujedinjenih nacija, širom sveta svakog dana 137 žena strada u partnersko-porodičnom nasilju.
Procenjuje se da je globalno oko 736 miliona žena – skoro svaka treća – bilo izloženo nasilju intimnog partnera, nepartnerskom seksualnom nasilju ili oboma barem jednom u životu.
Mnoge žene koje ubiju članovi porodice ili partneri, prethodno su prijavljivale nasilje.
Desanka Mošić bila je jedna od njih, a u Nemačku je krenula iz Sigurne kuće, u kojoj je našla utočište od zlostavljanja.
„Moja majka je bila zlostavljana, omalovažavana, fizički i psihički godinama. Od kako sestra i ja znamo za sebe i tokom našeg celokupnog odrastanja“, priča njen sin.
Dejan kaže da mnogih stvari nije bio svestan dugi niz godina, a da mu je literatura iz pozitivne psihologije pomogla da nađe odgovore na brojna pitanja.
„Majku sam usmeravao da čita ono što je meni pomoglo u samopouzdanju pre svega, kako bi promenila percepciju sebe kao žrtve i manje vredne osobe.“
Dejan je različito reagovao.
„Koliko me je samo puta presecala misao, koje sam bio svestan kasnije, zašto bih sebe svaki put izlagao stresu i problemu kada znam da će posle nekoliko dana opet sve biti takoreći normalno.
„Kasnije, što sam stariji i zreliji bivao, suprotstavljao sam se [ocu] čak i fizički. Tada bi mi pretio da će me ubiti ukoliko dignem ruku još jednom na njega ili bi me ucenjivao da će me izbaciti iz kuće“, priča Dejan.
Poslednjih godina, pre nego što mu je majka stradala Dejan je, kaže, pokušavao da umiri oca psihološkim metodama koje je učio u međuvremenu.
I to je davalo rezultate, ali je njemu bilo teže.
Uspevao je da ga smiri, ali se sam mnogo trošio i bivao nesposoban za druge ljude i odnose.
Njegova majka je više puta prijavljivala nasilje koje je trpela.
„Svaki put bi, nakon što zadobije teške ili lake telesne povrede, na inicijativu lekara dala izjavu i samim tim bi policija napravila zapisnik.
Pročitajte još:
„Onda bi je, pod pretnjom da će je ubiti, [otac] odvozio u policiju kako bi povukla tu istu prijavu.“
Njegov otac je, smatra, imao moć koja ga je štitila u ovakvim situacijama – „novac, prijatelje, poznanike na različitim pozicijama u gradu, a i šire.“
„Svaki put kada bi neko od policajaca došao na osnovu poziva lekara, pitao bi ga ‘Šta je Tamango’ (tako su ga oslovljavali), opet praviš s***a“, priseća se Dejan.
Zbog toga je verovao da je nasilju nemoguće stati na put.
„Jer ne bih znao ukoliko ga prijavim, sa kojim policajcem ili advokatom ću ga sresti u nekom kafiću gde ispijaju kafe i gde će svaka prijava ili poziv u pomoć biti njemu preneti ili dokument pocepan ili zaturen u neku fioku“, priča Dejan.
I njegova majka se slično osećala i „nije imala od koga da traži pomoć, jer oca i majku nije imala, kao ni brata.“
„Nije imala nikog sem nas dece sa kojima je proživljavala sve to, nadajući se njegovoj promeni iz dana u dan.
„Onog momenta kada je skupila hrabrosti da se suoči sa njim uz našu podršku i napusti ga, tog momenta Petar postaje najgora verzija sebe prema svima“, priča Dejan.
Otac tada više nije prezao ni od pretnji prema njemu i sestri, unucima, rodbini.
„Javno je govorio da će je ubiti. Smatrao sam da nije sposoban za tako nešto, a i kada slušate 40 godina ubiću te, takve reči počnete da podrazumevate i da verujete da su to samo reči bez konkretnog dela.“
Desanka je od 21. juna 2019. na lični zahtev boravila u Sigurnoj kući zbog višegodišnjeg fizičkog i psihičkog nasilja, piše u presudi Apelacionog suda u Beogradu koji je doneo pravosnažnu presudu protiv Petra Mošića posle ubistva supruge, a u koju su novinari BBC-ja imali uvid.
„Pričala mi je kako su je tamo prihvatile žene, zaposleni, kako su joj pomogli da odmah realizuje zdravstvenu knjižicu i pružili odličnu podršku“, priča Dejan.
Dok je boravila u Sigurnoj kući, Desanka se i razvela, a Petru je bila određena mera zabrane prilaska bivšoj supruzi od 25. juna do 27. jula 2019.
Desanka je, na lični zahtev, napustila Sigurnu kuću kobnog petka i krenula na put u Nemačku.
Dejan kaže da je njegov otac u međuvremenu, znajući da mu je supruga u Sigurnoj kući, tamo odlazio.
„Dolazio je i noću, provodio vreme ispred. Policija ga je opominjala.
„Da su na treću prijavu odreagovali i priveli ga po zakonu na 30 dana, moja majka bi tog dana izašla i krenula svojim putem. Međutim, on iz nekog razloga nije priveden i tragedija je nastala.“
Pristao je da podeli iskustvo sa čitaocima BBC-ja, jer smatra da majci duguje da, za Međunarodni dan borbe protiv femicida, ispriča njenu priču kako bi apelovao na druge žrtve nasilja da što pre preduzmu sve mere i da, pre svega, prevaziđu strah.
„Strah su naše misli koje stvaramo sami na osnovu iskustva i dela kojima svedočimo i samim tim paralizujemo svoje telo ili um da napravimo bilo koji korak ka promeni, odnosno rešavanju problema.“
Međunarodni dan borbe protiv femicida obeležava se 6. decembra, na dan kada je 1989. godine 25-godišnji Mark Lepin, naoružan vatrenim oružjem i noževima, ubio 14 žena, ranio još devet, kao i i četvoricu muškaraca na kanadskom univerzitetu u Montrealu.
Tokom napada je, prema svedocima, uzvikivao: „Vi ste žene, vi ćete postati inženjerke, ja neću. Vi ste horda feministkinja. Mrzim žene, mrzim feministkinje“.
Ako trpite nasilje ili znate nekog ko ga trpi, pozovite:
Policija 192
Prijava nasilja u porodici 0800100600
Ženski centar SOS telefon protiv nasilja nad ženama i decom 011 2645328
SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja (14-18h) 3626-006
SOS Dečja linija „Broj za problem tvoj“ besplatni i poverljivi pozivi 0800123456
Savetovalište za brak i porodicu 011 2650258, 011 2752224 i 011 2695416
SOS Centar za mlade 011 3192782
Autonomni ženski centar – SOS telefon za podršku ženama žrtvama nasilja0800 100 007
Sigurna kuća 0800 011 011, 011 2769 466, 062 304 560
Jedinstveni SOS telefon za Vojvodinu 0800 10 10 10
Prema Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, svako mora da policiji ili javnom tužiocu prijavi bez odlaganja nasilje u porodici ili neposrednu opasnost od njega.
Državni i drugi organi, organizacije i ustanove obavezni su da neodložno prijave policiji ili javnom tužiocu svako saznanje o nasilju u porodici ili neposrednoj opasnosti od njega.
Nadležni državni organi i centri za socijalni rad dužni su da u okviru svojih redovnih poslova prepoznaju nasilje u porodici ili opasnost od njega.
Prepoznavanje može da proizađe iz proučavanja prijave koju je bilo kome podnela žrtva nasilja, uočavanjem tragova fizičkog ili drugog nasilja na žrtvi i drugih okolnosti koje ukazuju na postojanje nasilja u porodici ili neposredne opasnosti od njega.
Javni tužilac kome je prijavljeno nasilje ili neposredna opasnost od njega, dužan je da prijavu odmah prosledi policijskim službenicima, da bi oni o tome obavestili nadležnog policijskog službenika“, navodi se u tekstu objavljenom na portalu BBC.
BONUS VIDEO: Jovana Netković Oružje u kući povećava strah da se nasilje prijavi
Pratite nas i na društvenim mrežama:
