Na Drini je jedna od granica koju migranti prelaze na putu do boljeg života, a za neke od njih to je i poslednja stanica, jer lepa i moćna reka je nemilosrdna, greške ne prašta. Nenad Jovanovć je spasilac iz Bijeljine u čije zaduženje spada i vađenje utopljenika, često bezimenih, iz dalekih zemalja. Nenad je jedan od ljudi koji se bore da svaki čovek, ma ko i odakle bio, na kraju puta dobije makar trunku dostojanstva koju u životu nije imao - da bude sahranjen u svojoj domovini, pod imenom i prezimenom. Ovo je njegova priča.
Sa migrantskom krizom stotine hiljada nevoljnika iz raznih delova sveta krenuli su da potraže bolju budućnost i sreću u Zapadnoj Evropi, koju većinu njih neće i ne želi. Zato putuju skrivenim i često opasnim putevima, a jedan od njih je takozvana Balkanska ruta. Jedan od krakova te rute ide od Srbije ka Bosni i Hercegovini, a tu migranti moraju da pređu Drinu. Njen izgled može da zavara i vrlo je opasna, pogotovo za ljude koji nisu dobri plivači. One koji se udave pronalazi Nenad Jovanović, član Gorske službe spasavanja Bijeljina i pripadnik Civilne zaštite. Neke priče će zapamtiti za ceo život.
Pročitajte još:
„Žalosno je to, da ljudi moraju da rizikuju život, jer nemaju podoban pasoš. Da imaju ukrajinski pasoš, bili bi dobrodošli. Da čak imaju i naše pasoše, bilo bi im lakše. Ovako, moraju da prelaze noću, a Drina je rizična i danju. Ne znam koliko koliko ih je stradalo. Nama retko dolaze da prijave nestanak. Meni se to desilo, da je došao jedan momak iz Avganistana. On je sa bratom i drugom prelazio Drinu. On i drug su prešli, ali brat je nestao. Pretpostavili smo da se utopio, jer se to, nažalost, najčešće i desi, retka su čuda. Tražili smo čoveka nekoliko dana, brat je želeo da ga pronađe, da ga nekako sahrani. Ali, nikada ga nismo našlli, kao i ko zna koliko njih“, kaže Nenad Jovanović.
Situacija je neobična.
Iako smo na obali Drine i gledamo na srpsku stranu, formalno smo još u Srbiji, jer ovaj deo obale u Semberiji katastarski pripada opštini Bogatić.
Većina žrtava koje Nenad pronađe ne može da bude identifikovana i njih sahranjuju kao N.N. osobe. Nema godine rođenja, samo godina smrti. Godinama su sahranjivani samo sa drvenom tablom, koja već posle nekoliko godina istruli, a i humka propada jer njihove grobove niko nije održavao.
Onda je Nihad Suljić iz Tuzle pokrenuo inicijativu i uz pomoć humanih ljudi svih vera i nacija, nesrećni migranti dobili su spomenike dostojne ljudi. Nekoliko desetina skromnih spomenika, sve podseća na vojničko groblje, iako ti ljudi nisu stradali u ratu, već bežeći od njega.
„Sećam se jednog slučaja, kada smo našli jednog utopljenika. Obično nam telo prijave poljoprivrednici ili pecaroši. Pronašli smo ga na nezgodnom mestu, vezali smo ga za čamac i dovukli do jednog mesta gde su policija i forenzičari mogli da priđu i da preuzmu telo. On je na sebi još imao torbicu u kojoj su bila dokumenta. Bio je to čovek iz Pakistana“, priseća se Nenad.
Drinu Nenad i poznaje i ne poznaje. Zvuči čudno, ali tako je, jer je Drina ćudljiva reka.
„Ne znam da li bilo ko može da kaže da poznaje Drinu. Ona može u toku noći da promeni tok. Sada je vodostaj nizak, vidi se po stubovima na mostu, ali on može vrlo brzo da naraste, pogotovo kada hidroelektrana uzvodno pusti višak vode. Tu su i mnoge druge opasnosti. Kopa se šljunak i sa bosanske i sa srpske strane, čovek može da ide plićakom i samo da odjednom upadne u rupu i nestane. Ako se uspaniči, kraj je brz“, objašnjava spasilac.
Iako Drina ponekad izgleda kao da je čovek može pregaziti, izgled vara. Nenad to dobro zna.
„Bujica može da odnese automobil, a neće čoveka. Ljudi ne znaju, migranti pogotovo, odraslog čoveka može da obori i odnese bujica koja mu je do kolena. Pravila nema, ljude nalazimo tokom cele godine. Ali, Drina je brza. Ne pronađemo ni sve čiji nestanak nam ljudi prijave, naše ljude, iz Bijeljine. Mislim da je taj procenat oko 60-70 procenata. Mnogi nikada ne budu pronađeni. Već za nekoliko sati treba ići dosta nizvodno, ako utopljenike ne pronađemo do Amajlija (mesto pored Bijeljine) onda tela idu u Savu i u Srbiju“, objašnjava naš sagovornik.
Nenadova životna priča nije laka, otac mu je poginuo u ratu kao vojnik Vojske Republike Srpske. Ali, Nenad ne mrzi nikoga, naprotiv.
„Moj otac je poginuo kao vojnik, on je bio u uniformi i imao pušku, onaj sa druge strane, Musliman, imao je pušku i uniformu. Pucali su jedan na drugog, preživeo je onaj koji je imao više sreće. Nisam ljut, ne mrzim. Ne mrzim Muslimane, ne mrzim ni tog čoveka koji je pucao“, kaže Nenad i dodaje:
„Ne gledam na te ljude koji se utapaju po veri ili naciji. Žao mi je što ih ne spasim žive, ali negde mi je, u glavi, da činim dobro delo i kada ih mrtve izvučem. I to su ljudi, samo pomislite da se mi nađemo negde daleko, u nekom Kandaharu, u stranoj zemlji. Zaslužuju da se njihova sudbina zna, zaslužuju da im makar grobovi budu obeleženi. Desilo se jednom, slavio sam slavu, gosti su mi bili u kući. Dobio sam poziv da je pronađen utopljenik, migrant. Izvinio sam se gostima i otišao sam. To je moja dužnost, ne posao, već ljudska dužnost. Kada smo pronašli tog čoveka, predali smo ga policiji, a onda sam se vratio kući“, kaže ovaj plemeniti čovek.
BONUS VIDEO: Spacilac Nenad Jovanović iz Bijeljine o opasnostima koje vrebaju prilikom prelaska Drine
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare