Vladimir Vukčević, nekadašnji srpski Specijalni tužilac za ratne zločine poručio je u intervjuu za naš portal da je najvažnije sačuvati sigurnost onih koji svedoče protiv OVK zločinaca, ali i izrazio sumnju zbog činjenice da se prikupljanjem dokaza sada bavi Radna grupa Odbora za Kosovo i Metohiju na čijem je čelu Milovan Drecun. Bivši tužilac zbog toga postavlja pitanje da li Drecun, za koga kaže da ni ne zna šta je tačno po zanimanju, može stručno da oceni šta je relevantan dokaz za sud, posebno kad mu u svemu tome "pomaže" stručnjak za sve - Veljko Odalović, generalni sekretar ministarstva spoljnih poslova.
Kako komentarišete prvo pojavljivanje optuženih pripadnika OVK pred sudom u Hagu?
„Pozdravljam u svakom slučaju i hoću da naglasim da je to rezultat rada Tužilaštva za ratne zločine dok sam ja bio na njegovom čelu, jer upravo formiranje tog suda i tog tužilaštva i donošenje rezolucije Dika Martija je plod, odnosno, rezultat našeg rada. To je nešto što smo mi uradili za ovu državu, a stalno su nas kritikovali kako stalno radimo isključivo protiv Srba, što je bila totalna besmislica.
Srpska javnost očekuje mnogo od ovih suđenja, koliko je to realno obzirom na činjenicu da su prethodni pokušaji procesuiranja ratnih zločina nad Srbima na KIM završavani bez osuđujućih presuda?
„Pa to je sticaj okolnosti, ja sam u to vreme napomenuo i ukazao na to da albanski zločinci, da ih ne imenujem sve, vrše pritisak na svedoke. Na to sam ukazao i Diku Martiju, kao i da je u slučaju Haradinaj stradalo 19 ljudi.
Imate li vi neposredna saznanja o načinima na koje je Haradinaj eliminisao potencijalne svedoke? Ko je imao najveću ulogu u zločinima nad Srbima?
„Nema svedoka, nema dokaza. Imate situaciju da se jedan od ključnih svedoka obesio u parku u Nemačkoj. Nemoguće je da je to bilo samoubistvo. Teško može da se kaže ko je imao najveću ulogu u zločinima nad Srbima, da li Tači, Haradinaj ili Veselji. Kada smo došli do saznanja o trgovini organima, Amerikanci su nam omogućili da idemo u Tiranu, pošto nije bezbedno. Zaintresovali su se kada su videli da imamo nešto na tu temu. Kada se tu pojavilo ime Hašima Tačija, bili su u šoku. Onda su mi ponudili logistiku, a onda sam ja to prijavio Diku Martiju i potvrdili su sve naše tvrdnje.
Zašto nismo uspeli da dokažemo zločine u Žutoj kući iako se činilo da posle izveštaja Dika Martija imamo i međunarodnu podršku u rasvetljavanju tog zločina?
„Nismo došli do dokaza, Žutu kuću nismo mi otkrili nego Haški tribunal, nekoliko istražitelja, na čelu sa Patrikom Lopezom, potom forezičarem. Išli su tragom zločina Haradinja i naišli su na Žutu kuću. Haški tribunal nije imao mandat da radi u Albaniji, ali su išli putem zločina i tu su stigli. Bilo je bezakonje u Albaniji, pa su došli do Žute kuće. Videli su medicinski otpad, pitali su otkud ova krv, oni su rekli da je životinjska. Međutim, odmah su utvrdili da je ljudska. Snimili su otpad i sve su poslali u Hag. To su sve materijalni dokazi kojima ističe rok posle 6 meseci, a koji su bili kompletno dokumentovani. Međutim, kada nisu našli koleraciju sa Haradinajevim zločinima, uništili su ih. Od saveta bezbednosti sam tražio da nam dostave tu foto dokumentaciju, iako smo je sami već imali i već je bila u fazi provera. Sećam se da sam otišao kod direktora kardiološke klinike na Dedinju Boška Đukanovića koji mi je potvrdio da se ti medikamenti, koje smo imali u fotodokumentaciji, koriste za transpalatacije organa. Istraživalo se, ali nismo došli do relevantnih dokaza.
Foto: Dragan Mujan/Nova.rs
Imate li vi neposredna saznanja o načinima na koje je Haradinaj eliminisao potencijalne svedoke?
„Nemam neposredna saznanja, međutim jedan koji je stradao u Podgorici, njega su zgazili kolima, džipom u nekom kraju Podgorice. Onda ovaj drugi koji se ubio u parku u Nemačkoj… Taj je bio iz vrha njhove obaveštajne službe. Svojevremeno smo došli do jednog svedoka koga su se trudili da likvidiraju, mi smo ga zaštitili i mislim da je i dan danas živ.
Ako je Srbija predala obimnu dokumentaciju o zločinima OVK sudu u Hagu, može li se dovesti u pitanje kvalitet dokaznog materijala?
„Mislim da ne može. Ne znam šta će da predaju, ja nemam uvid u to. Od kada sam ja otišao, formirane su nekakve radne grupe, tu se pojavljuje neki Drecun, ja ne znam ni koje je njegovo zanimanje. Kažu da je bio neki vojni novinar. Kod nas je figurirao u predmetu govor mržnje, ali šteta što to nismo završili. Takođe se pojavljuje stručnjak za sve – Veljko Odalović, i njih dvojica kao zajedno prikupljaju dokaze. Oni ne znaju ni šta je za sud relevantan dokaz, a treba da ih prikupljaju. To unižava taj težak i delikatan posao. Ratni zločini su jako veliki predmeti, obimni, složeni. Druga stvar, zasnivaju se na dokaze i svedoke, a na svedoke je najlakše uticati eliminacijom. Prvo idu opomene, pa mito, treće pretnje, likvidacija ili svedoka ili članova familije. Mafijaški princip.
Kako posle svega ocenjujete rad Haškog tribunala ako analizirate kriterijume pravde, pomirenja i pouke za budućnost?
„Ne može doći do pomirenja, mogu političari da ih iskoriste, ali same presude ne mogu da utiču. Haški tribunal, jedino Haški tribunal je nepristrasan, on je jedini mogao da zaustavi te ratne mašine. Bio sam u Ninbergu, u čuvenoj sudnici 100 gde je suđeno fašističkim glavešinama, Geringu i ekipi. Ta je sudnica identična kao kada je njima suđeno, tu su crno bele slike, na kojima se videla optuženička klupa gde su sedeli, na kojima se vide zabrinute fizionomije, lica koja se brinu za svoju sudbinu. Tada sam rekao u sebi, što ove slike nije video onaj naš putujući cirkus, kako smo tada zvali Slobodana Miloševića, Franju Tuđmana i Aliju Izetbegovića. Da vide kako će da prođu.
Kako ocenjujete spremnost vlasti u Srbiji, kako aktuelne, tako i prethodne, za saradnju sa vašom kancelarijom?
„Mi smo to dosta dobro radili, imamo rezultate rada, bilo je dosta nerazumevanja, specifičnosti i težine našeg posla. To se ogledalo u tome što nam je trebalo još kadra, onda su nam dali i posao u koji sam ja bio uključen i moji ljudi iz tužilaštva. Reč je o pronalaženju i lociranju preostalih šest Haških optuženika na čelu sa Radovanom Karadžićem, Mladićem, Župljaninom, Tolimiriom… i njihov transport u Hag. To nas je dosta opteretilo, nismo uradili ništa na temu Srpske dobrovoljačke garde, tek na kraju sam ja dao naredbu da se otvori istraga i od toga ništa nije ostalo.
Kakav je vaš stav o pojavljivanju generala Lazarevića u javnosti, šta vi mislite o tome da, da li procesuirani i osuđeni ljudi u Hagu imaju legitimno pravo da parcipiraju u javnom i političkom životu Srbije?
„Nemaju pravo i to je naša sramota. Da ja slušam jednog Šljivančanina, jednog Lazarevića, njega sam i najmanje slušao, malo malo pa se pojavljuju, neću da ih pominjem, jer ih prezirem, pa se onda pojavljuje veliki stručnjak Dačić kao sinoć. On kaže da je 99 odsto siguran da će Haradinaj biti uhapšen, samo ga pitam na osnovu čega? Jel možda njegovog znanja? Ajde da ga ne pominjem dalje…
Vaš stav o slučaju Bitići?
„To je isto jedna sramna naša strana. Recimo, i Dačić je dolazio i tražio mi izveštaj o slučaju Bitići. Objasnio sam mu da ne može da dobije izveštaj jer su to sve službene tajne. Bitići su došli kako su došli, bili su ratni zarobljenici, mi smo tu utrošili veliki energiju i došli smo bili do rezultata, međutim sticajem okolnosti to je minirano i propalo. Mene je zvao i Vučić na temu Bitići. Bio je sastanak sa njim i tadašnjim američkim ambasadorom i sa republičkom tužiteljkom Dolovac. Vučić me je pitao jel možemo nešto da uradimo po pitanju Bitićija, rekao sam da ne možemo. Sastanak nije bio ružičast, ali je bio korektan.
Kako vas je prodao Vojislav Šešelj?
„Išao sam u Hag zbog saslušanja, najpre Sretena Lukića, generala koji je i dalje u zatvoru, a potom i Rođe Đorđevića. Posle dva dana jedan član mog tima dolazi i donosi mi štampu na kojoj piše: “ Šešelj: Vukčević bio u Hagu, i piše – propevao Rođa. Naravno, mislim da je Đorđević hteo da sarađuje sa mnom. Na saslušanju sam mu rekao – gospodine Đorđeviću, vi ste tu gde ste, ja sam tu gde sam, ja vam nudim ruku, pa ako možete da pređete na ovu stranu. Ali taj dogovor je propao, jer je neko iz moje grupe to dojavio Šešelju, a on je to objavio u štampi i tako je to minirao. A inače sam protiv toga da se haški osuđeni ljudi pojavljuju u medijima, a to samo govori o nama kao o narodu.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare