Advokat Todorić o Živaljeviću: "Služba" je bitna knjiga

Todorićev komentar i osvrt na Živaljevićevu knjigu "Služba" prenosimo u celosti.Srbi su jedan od retkih naroda u Evropi koji još uvek nema nacionalnu enciklopediju. Pod time podrazumevam neku vrste lične karte nacije sa bazičnim istorijskim, kulturnim i religioznim podacima. Rad na njoj je državni projekat još od 1990-e i ove godine bi navodno trebalo da prvi tom izađe na videlo dana ali sama činjenica da kao nacija nemamo nešto što bi formalno i suštinski predstavljalo minimum društvenog dogovora oko toga šta se tačno desilo godinama i vekovima pre je zaista čudan fenomen. Koliko zaista istorija ima Srbija i zašto? Da li je ovde zvanična istorija samo trenutno ideološko tumačenje i koliko smo do sada takvih istorija promenili? Znamo li npr. svi i da li možemo da imamo zvaničan pogled bez navijačkih strasti na ubistvo Đinđića? Naravno da ne, reći će većina. Možemo li se onda složiti oko ratova devedesetih? Ni tu izgleda ne. Možemo li onda oko partizana i četnika? Ili barem oko 27. marta 1941? Možda bismo mogli da napokon definitivno utvrdimo odnos države Srbije sa Sarajevskim atentatom? Mrka kapa.Glad za istorijskom istinom je sada možda veća nego ikad zato što je laž danas zvanična stvarnost. Zato se traže insajderi, pouzdani izvori, uzbunjivači, svi oni koji će iz nekog razloga da izađu iz kruga organizivane prevare i da „otvore dušu“ Bogu i narodu. Na tom tragu treba tražiti razloge zbog čega je knjiga „Služba“ penzionisanog operativca BIA, odnosno njenog bišeg zamenika direktora Gorana Živaljevića, podigla veliku prašinu u javnosti.Mi smo danas preplavljeni ispovestima svakakvih sadašnjih i bivših saradnika Službe da je to nemoguće izdržati. Ipak ovaj „iskaz“ Gorana Živaljevića se izdvaja. Pre svega se izdvaja po tome što dolazi od nekog ko je veoma dugo, kroz četiri države, proveo u Službi, bio njen operativac ali i rukovodio njome. Slična knjiga ne postoji ukoliko izuzmemo knjigu Gorana Petrovića „Vesela UDBA“ koja više predstavlja zbirku anegdota nego ozbiljno promišljanje o ulozi Službe u Srbiji.

Šta je svrha ove knjige i zašto ju je pisac napisao? Koji je motiv da se izađe izvan zida ćutanja, koji je uobičajen za obaveštajne službe ne samo kod nas? Živaljević nije politički akter odnosno barem ne znamo da to namerava da postane, nema neposredan politički interes da otvara afere. Da li je u pitanju želja da se demistifikuje Služba i njen rad, da javnost stekne malo lepšu sliku o njoj, ili je bila posredi potreba Gorana Živaljevića da objasni nešto vezano za sopstveni angažman u Službi?Ime Gorana Živaljevića se više puta pojavljivalo u medijima, kod nas i u regionu u poslednjih nekoliko godina. Makedonske vlasti i državni mediji su tvrdili da je on u ime BIA organizovao upad u Sobranje aprila 2017. godine, nazivajući to čak pokušajem državnog udara, što on kategorički demantuje ne samo u knjizi već i pre njenog objavljivanja. Ova epizoda iz njegove biografije se izdvaja u knjizi po prostoru koji joj je posvećen i ličnom učešću autora i njegove porodice u samim događajima.Po Živaljevićevoj verziji njemu je naloženo iz Beograda da te večeri u Skoplju pripazi na mogući spontani dolazak „nekih čobana i budala“, odnosno nekih navijačkih grupa iz Srbije koje bi mogle da prave probleme oko i u Sobranju. Dalje po toj verziji on odlazi u ambasadu, uzima slike tih nekih navijača (?!) i potom odlazi, valjda sa tim slikama u džepu, da stražari ispred Sobranja. Pritom poziva tadašnjeg „makedonskog Mikija Rakića“ da se „čekira“ a zatim i ulazi u Sobranje i tako dalje...Problem sa ovom pričom je što u Srbiji ne postoje nekontrolisane navijačke grupe niti je moguće da one spontano dođu u Skoplje iz Srbije na političke proteste. Nemoguće je da BIA zna da su takve grupe negde krenule a da ih ona sama nija poslala. To znaju prodavačice na Kalenićevoj pijaci a kamoli BIA. Sve bitne „navijačke“ grupe u Srbiji su paravani za kriminalne aktivnosti i sa njima se upravlja od strane vlasti. „Navijači“ ne prave probleme tokom „gej parade“ kao pre 2012. godine, oni su dobijali dozvole za kretanje tokom vanrednog stanja da prave bakljade na krovovima Beograda i tako dalje. Na stranu što takve grupe ne bi mogle ni da izađu iz Srbije niti bi mogle da uđu u Makedoniju jer nisu ni oni toliko neobavešteni koliko bi prosečan gledalac „Ćirilice“ pomislio.Cela ta priča je plitka i po svoj prilici je smišljena od nekog manje inteligentnijeg od Živaljevića iz same BIA. Možda taj koji je smislio tu priču i nije glup nego ga i nije interesovalo da malo bolje slaže pošto nije njegova glava bila u pitanju. Zašto to sam Živaljević ne raskrinka je dobro pitanje ali je verovatno prerano za to s obzirom da je on sam morao da javno distribuira ovu verziju pre penzionisanja. Kako bilo da bilo, šta god da je Živaljević uradio u Skoplju, uradio je po nalogu nadređenih, a kao rezultat toga on sam je bio premešten iz Skoplja u Sarajevo gde je po svemu sudeći shvaćeno da je sama njegova prisutnost preveliki teret za obe strane.Ime Gorana Živaljevića je u regionalnim medijima postalo sinonim za mešanje u unutrašnje odnose sa zemljom domaćinom u regionu koja je morala da razmišlja da li dotični i kod nje sprema sutra neki upad u njihov parlament. Deo razloga za to je uveličavanje navodne srpske pretnje po regionalnu stabilnost ali to je deo političkog konkteksta u kome živimo. Tako da je Živaljevićevo penzionisanje sasvim moguće bilo nešto što je predstavljalo častan izlazak autora iz Službe, bez čega verovatno ne bismo imali danas prilike da raspravljamo o sadržaju ove knjige. Ova teza dobija na verovatnoći onim što Živaljević kaže na samom kraju knjige: da je posle velike ljubavi između njega i Službe došlo do međusobnog gubitka poverenja i strasti. Kraj knjige je u stvari njen početak.Razmatranje motiva je ovde jedino bitno da bismo znali koliko je iskren Živaljević prema čitaocu, ima li tu pristojne istorijske građe ili je to samo pokušaj kompenzacije za osećaj doživljene nepravde? Naravno, vrlo je moguće da je i jedno i drugo, s tim da je mene najviše interesovalo ono prvo, odnosno može li se nešto novo saznati što se do sada nije znalo. Na to je pitanje potvrdno odgovoreno. Sumnjičavost prema razlozima pisanja ovakvih knjiga uvek postoji sa dobrim razlogom. Ipak, tokom čitanja i nakon toga naslućuje se lična drama i transformacija čoveka od revnosnog i nekompromitovanog agenta do nekoga u kome preovlađuje razočaranje učinkom te Službe, stanjem u državi ali i odnosom Službe prema njemu samom.Doduše, vidi se da autor i dalje ima meko srce prema svojoj Službi jer kada priznaje da je ona bila zloupotrebljena od političara, on kaže: pa dobro, jeste Služba počinila neka ubistva, ali to je samo mali broj radnika Službe radio. Na drugim nekim mestima, gde takođe postoje slučajevi kompromitacije Službe, on umanjuje takve postupke time da su bili incidenti, mada nije previše ubedljiv u tome. Poput one šale kad se kaže za devojku da je samo malo trudna. Međutim, ne treba osuđivati Službu više od toga koliko osuđujemo stanje u policiji, vojsci ili pravosuđu. To je deo ovog društva, iskvaren je kao i sve drugo, ali je takođe tačno da svuda ima časnih ljudi. Nekada takvi ljudi dobiju ime i prezime.Živaljević ne okoliša puno oko dijagnoze situacije u Srbiji. Društvo je duboko kriminalizovano i to odavno; politizacija Službe je danas potpuno normalna stvar, jedna strana država jednom rukom kontroliše MUP a drugom organizovani kriminal. On ne govori o „zlatnom dobu“ Srbije, naprotiv; pre se radi o hronici sloma i uništenja državnih institucija, analu padanja u ambis. Poglavlja ove knjige su hronološki poređana, a svako predstavlja autorovo viđenje nekog pojedinačnog poraza. Možda je poraz pregruba reč, ali se takav utisak neumitno stiče kada se uporedi početak pripovedanja o jednoj profesionalnoj Službi, maltene idealnoj, koja je kontrolisala stanje u državi, sve do njene današnje politizovane verzije u kojoj je normalna pojava da direktor BIA tužaka nekog agenta ministru koga je ovaj agent obrađivao i tom prilikom ustanovio da ovaj radi nešto nezakonito.Postoji određena selekcija događaja koje Živaljević obrađuje i tu ima određene oportunosti; ne analizira se sadašnjost ili prošlost u Srbiji nakon hapšenja Mladića. Moguće je da radi o čekanju „neophodne istorijske distance“. Ovako, nažalost, kako stoje stvari u knjizi, može se zaključiti da su zapadne države imale udela u smeni vlasti samo 2000. godine. Ne obrađuje se formiranje vlade 2008. niti 2012. godine, za šta je nemoguće tvrditi da su bili događaji koji su protekli bez saglasnosti pa čak i aktivne uloge Zapada. Usmeravanje Ivice Dačića od „malignog ruskog uticaja“ ka „evropskoj perspektivi“ 2008. ili čestitanje Brisela Tomislavu Nikoliću 20. maja 2012. tri sata pre zatvaranja birališta i kasnije formiranje vlade možda su samo potvrde da ovde nikada nijedna vlast od 1941. godine nije formirana bez upliva sa strane. Ne obrađuje se dublje ni pitanje da li je i ko je pomagao skrivanje Karadžića i Mladića, ko im je dao lične karte i nov identitet, da li se neko bavio tim istragama itd. Ne analizira se dublje odnos Bracanovića, JSO i Službe u doba kada je „borbeni audi“ sejao smrt po Beogradu, niti otmica Miškovića i Milije Babovića, itd. Glad za istinom je nažalost veća od onoga što bilo koji pojedinac, pa naravno i Živaljević, može da ponudi u ovom trenutku.Ne treba tražiti previše odjednom. Imajući u vidu u kakvom društvu živimo, nepostojanje institucija koje bi garantovale bezbednost, i za ovo što je Živaljević sada objavio je potrebna velika hrabrost. Živaljević je možda u neku ruku u istom položaju kao i njegov čitalac jer i on traži neke odgovore, istinu, samo se od njega razlikuje što može bolje da formuliše pitanja.Mora se takođe primetiti da Živaljević ume dobro da predstavi psihološke profile stvarnih ličnosti iz knjige, njihove strasti, strahove i nadanja. Pretpostavljam da je to bio bitan deo njegovog prethodnog posla, razumevanje motivacija i strahova ljudi. To se dobro uočava u poglavlju o Ratku Mladiću, kada autor prvo iznosi svoju unutrašnju dilemu vezanu za strahote u Bosni pošto lično vidi tragove rata na sarajevskim stambenim zgradama; ko je kriv ili ko je „krivlji“, koji je narod veća žrtva, ko je najveći zločinac, ko je prvi počeo i sve tako u tom smislu. Ova dilema se pokazuje kao nešto što je prvi put značajno pomerilo etičko tlo ispod agentovih nogu. On na to odgovara nivelisanjem Ratka Mladića i Atifa Dudakovića kao iste vrste balkanske zveri u različitim a sličnim situacijama:„Zar neko misli da postoji realna ili civilizacijska razlika između Ratka Mladića i Atifa Dudakovića, dva Titova pukovnika koji se bore za viši čin, čekaju dvoiposoban stan („jer im pripada zbog dece različitog pola“), piju vinjak posle postrojavanja, a leti zajedno plivaju, oficirski odsečno a plivački nepravilno, na plažama vojnih odmarališta. A onda, kad se sruši sve u šta su se zaklinjali i nestane onda lista za stambeno proširenje, svako u svoje selo, petokraku u blato i trk u crkvu ili džamiju, gde dobiješ novu društvenopolitičku nastavu, bez koje si promašen i sirov čovek kojeg je JNA pravila sa projekcijom da pogine na prilazima Trstu, a ne da spaljuje komšijsko selo.“Ovaj ishod unutrašnje debate je jedno intimno saznanje do kojeg je došao Živaljević, što umnogome poboljšava onaj tužni kraj sa odlaskom iz Službe razočaranog čoveka. Taj čovek možda jeste razočaran, možda se čak i stidi, ali on ima neko saznanje, neku istinu koja ga čini boljim čovekom. Do suštinskog saznanja se dolazi porođajnim mukama, kroz razrešenje unutrašnjih sukoba koji su u Živaljeviću postojali poslednjih petnaest godina ako ne i više. Spoljašnja društvena debata je preduslov unutrašnje.Sve u svemu, ovo jeste jedna bitna knjiga i predstavljaće građu za istorijsko proučavanje zato što, ako ništa drugo, barem svedoči o namernoj nespremnosti države da sebe zaštiti i njenoj otuđenosti od sopstvenih građana. Meni je barem nakon čitanja ove knjige bilo drago saznanje da su u Službi radili odgovorni ljudi sa savešću iako za takve tamo odavno očigledno nema mesta.