Zoran je zbog gušenja i štucanja bio 12 sati u Urgentnom centru, a kući se vratio u još gorem stanju: “Doživeo sam torturu”

U subotu, 14. septembra, Zoran je počeo da štuca.

„Prvih nekoliko dana bilo je to obično štucanje, napadi su povremeno prestajali, uglavnom kada sam uzimao hranu i kada sam spavao. Međutim, posle nekoliko dana, dok sam konzumirao hranu, nisam prestajao da štucam. Počelo je, sve češće, da me hvata gušenje, koje je obično trajalo desetak sekundi. To se ponovilo 15 puta tokom nekoliko dana. U nadi da će prestati, uzimao sam razne prirodne medikamente, za koje sam čuo da pomažu“, priča Zoran za Nova.rs.

„Prirodna“ medicina, međutim, nije dala rezultate.

„U nedelju, 22. septembra, oko 10 sati ujutru, počeo sam ozbiljno da se gušim. Trajalo je mnogo duže nego inače, skoro dva minuta. Borio sam se da dođem do vazduha, lice mi je bilo modro i pomislio sam da je to kraj, da neću uspeti više da udahnem“.

Kada je, na sreću, ipak uspeo da dođe do daha, pozvao je Hitnu pomoć.

Čekanje i šetnja po Urgentnom

„Rekli su mi da odmah odem u Urgentni centar, što sam i uradio. Međutim, tamo sam doživeo horor i torturu, kao nikad u svom životu. Na prijemu sam bio oko podne i tamo su mi rekli da odem u sobu 1, da gastroenterolog vidi treba li da ‚uđem u proceduru‘. Ispred sobe 1 sam čekao doktorku oko sat vremena jer je bila na intervenciji. Kasnije mi je jedna od medicinskih sestara rekla da odem na prijemni šalter i uzmem uput za neurologa. Posle dužeg čekanja sam primljen. Kod neurologa sam stajao na jednoj nozi, žmureći dodirivao nos, kuckao me čekićem po rukama, nogama. Posle svih tih, rekao bih besmislenih testiranja, dobio sam uput da snimim glavu“, priča Zoran, kako je tekla dijagnostika u UC.

I to je, naravno, potrajalo.

„Kada sam završio snimanje, neurolog me je poslao nazad u sobu 1 kod doktora, koji je u međuvremenu stigao. Posle ponovnog dužeg čekanja, dao mi je uput za laboratoriju, rendgen i snimanje stomaka. Sve sam to obavio i vratio se opet u sobu 1 na – čekanje. U 18 sati bio sam konačno primljen, ali sam onda dobio uput da se javim u ordinaciju 4, kod interniste. A tamo je pred ambulantom, čekalo je oko 20 ljudi, pa sam im se pridružio“, priča Zoran, kojeg strpljenje, i posle devet sati u ovoj ustanovi, još nije izdalo.

Odugovlačenje, čekanje i šetanje od jednog do drugog odeljenja se nastavilo.

„Oko 21 sat i 15 minuta primetio sam da sestra proziva pacijente koji su došli posle mene. Na moju primedbu, odgovorila je: ‚Pa što mi niste rekli da ste imali gušenje?‘ Kada sam joj objasnio da sam joj to rekao onda kada sam davao karton, naglasila je da nisam slučaj za njih nego za sobu 1. Rekao sam joj da su me odande poslali kod njih i tada je ona sa mojim kartonom otišla u tu sobu. Kada je izašla, rekla mi je da sednem i - sačekam“.

Lečenje štucanja sa Gugla

U međuvremenu su prozvali četiri pacijenta, pa konačno i Zorana.

„Unutra su bile dve mlade i simpatične doktorke, koje su u rukama držale mobilne telefone. Više vremena su pričale međusobno nego što su se obraćale meni. Preko telefona, primetio sam, gledale su na internetu nešto o štucanju. Posle uobičajenih postupaka kod interniste, merenja pritiska, pulsa, EKG-a, rečeno mi je da je sve u granicama normale i da oni nisu nadležna ustanova za lečenje moje bolesti. To su izjavili posle neuspešne konsultacije sa internetom‘. Očigledno je bilo, po njihovim pričama, da treba da se otvori klinika za štucanje“, sa dozom ironije, ali i dalje u neverici, priča Zoran.

Pitao je tada doktore, hoće li mu, posle svega, dati terapiju kako bi štucanje najzad prestalo.

„Odgovorili su da neće. Poručili su mi da idem kod svog lekara, pa da on vidi šta će sa mnom. Pitao sam sestre: ‚Da idem kući i dalje da štucam i da se gušim?“, na šta su obe, vrlo otresito, odgovorile: ‚Da!‘“

Zoran je izašao iz Urgentnog centra malo pre ponoći, tačnije 12 sati od kako je otišao da traži lekarsku pomoć, vratio se kući u još težem stanju, bez lekova.

„Sutradan, u ponedeljak, devetog dana mog štucanja, mnogo manje spavam nego obično. Gušenje se ponavlja, a plašim se da ću posle ovakvih intervencija naših lekara, u jednom trenutku samo otići na ‚malo duže spavanje‘. Nažalost, siguran sam da u ovome nisam jedini, da nas ima mnogo!“, poručuje Zoran, koji je ipak poslušao lekare i otišao u dom zdravlja.

Izabrana doktorka ga je pregledala i poslala na snimanje pluća.

“Potom sam bio i kod urologa i na kraju dobio neku terapiju, koja mi, nažalost, ne pomaže”, naglašava Zoran.

I posle svega - kod privatnika

Nakon što u najeminentnijoj zdravstvenoj ustanovi u Srbiji, Urgentnom centru, potom ni u domu zdravlja, nije dobio dijagnozu, niti uzrok svog problema, a ni adekvatnu terapiju, zakazao je privatan pregled.

“Koristim usluge našeg državnog zdravstva, posebno od kada sam u penziji, jer od mojih skromnih primanja ne mogu da priuštim privatne bolnice.

Međutim, čuo sam za jednu privatnu kliniku koja se bavi ovim problemom, pa moram da pokušam i tamo, nemam izbora jer ovo predugo traje i sve se lošije osećam”, kaže Zoran, koji dok govori, otežano diše, pravi pauze i naravno - štuca.

Da ironija bude veća, u Urgentni centar došao je u danu kada je Ministarstvo zdravlja organizovalo besplatne preventivne preglede i kada je svaki pacijent trebalo da dobije lečenje ili uput za dalju dijagnostiku.

Na naša pitanja o pacijentu koji je, zbog gušenja i štucanja, 12 sati proveo u šetnji među odeljenjima i šalterima, da bi na kraju bio poslat kući bez dijagnoze i terapije, iz Urgentnog centra UKCS, nisu odgovorili do objavljivanja ovog teksta.

***

BONUS VIDEO: Jelena Dobrić o centralizovanoj platformi za urgentna stanja