Oboleli od raka iz cele Srbije hrle u Beograd jer hoće najbolje lečenje i to je opravdano, a mi ovde imamo epidemiju kancera, zračimo ljude tako što radimo u tri smene kako bi svi stigli na red, pa nemamo liste čekanja, ali imamo liste zakazivanja. Zbog gužvi smo i od amfiteatra napravili čekaonicu, hospitalizovani leže u sobama bez kupatila, kapaciteti su stalno popunjeni, a to su sve problemi koje samo nova zgrada može da reši i zato nam je hitno potrebna, objašnjava u razgovoru za Nova.rs onkološki hirurg doc. dr Milan Žegarac, direktor Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, koji naglašava da u ovoj ustanovi trenutno leži skoro 350 ljudi, godišnje leče oko 13.000 pacijenata, a svakoga dana zrače oko 400, dok kroz dnevnu bolnicu prođe i do 500 obolelih.
Ne postoji trenutno bolnica u Srbiji u kojoj nema gužve, ipak Institut za onkologiju u Beogradu prednjači, zbog čega i vapi za novom zgradom.
“Posle najtežih talasa kovida, pacijenti su u velikom broju počeli da dolaze na lečenje raka, na dijagnostiku, terapije. Uvek je ovde bilo mnogo obolelih, pa iako se trudimo da što pre završe sve neophodne procedure, činjenica je da naši kapaciteti nisu dovoljni i da su zato ovolike gužve. Ova zgrada ne zadovoljava ni prostorne, ni organizacione potrebe pacijenata koje zbrinjavamo. Sobe u kojima leže pacijenti nemaju kupatila, već svi koriste zajedničke toalete na odeljenjima, što je nedopustivo u 21. veku. Gužve su tolike da smo čak i od amfiteatra napravili čekaonicu, pa deo pacijenata tamo sedi, da ne bi stajali po hodnicima. Oni putem zvučnika čuju kada su prozvani i odmah odlaze u ambulantu. Iz tog razloga i vodimo kampanju da dobijemo novu zgradu, za koju postoji idejni projekat i određen je prostor za izgradnju i komisija za prostorno planiranje. Sa novom ministarkom, koju sam nasledio na ovom mestu, nadam se da ćemo imati podršku i da će ubrzo krenuti realizacija”, sa nadom u glasu priča doc. dr Žegarac.
U ovoj zgradi, staroj 80 godina, godišnje se leči 13.000 ljudi, od toga 6.000 novodijagnostikovanih, među kojima je oko 70. dece.
“Ranije se lečenje završavalo sa jednim ili dva modaliteta, a sada ih bude bar pet: hemioterapija, imunoterapija, target terapija, zračenje, operacije, lečenje je dosta napredovalo i možda je zato najveći pritisak na našu ustanovu. Ovde dolaze ljudi na konzilijume, imamo brojne stručnjake koji leče maligne bolesti i sve je skoncentrisano na jednom mestu, pa ne čudi što svi oboleli hoće u Beograd. Za to postoji opravdanje jer nije svejedno kako će se čovek lečiti. Ako onkološko lečenje krene kako ne trteba, vrlo je teško da se posle ispravi. Neki ljudi ostanu da se leče ovde, a mnoge preusmerimo i na unutrašnjost. Ipak najveći deo ‘kolača’ završava kod nas, što je ogroman pritisak na ustanovu, odnosno na lekare”, kaže direktor Instituta.
Dnevno bude i do 100 prijema, a ozrače, radeći u tri smene, skoro 400 pacijenata svakoga dana.
“Dobili smo dva nova linearna akceleratora i sada ih imamo ukupno osam. Međutim, i pored toliko aparata, radimo i dalje u tri smene, i danju i noću snimamo obolele, što govori o njihovom broju. Nemamo liste čekanja, ali imamo liste zakazivanje. Pacijenti moraju da budu strpljivi. Lečenje je kompleksno, podrazumeva dijagnostiku, hemioterapiju, operacije, sve to dosta traje, ali tako je svuda u svetu. Ne može da se završi za jedan dan, jer nije to upala krajnika. Najvažnije je da se pacijent leči kako treba, da se donese pravilna odluka”, naglašava doktor Žegarac, koji se najviše bavi hirurgijom tumora dojke.
Kada pacijent dođe sa bolešću koja je u početnoj fazi, onda nema problema. Nažalost, veliki broj njih stigne kasno.
“Nemamo zdravstvenu kulturu. Ne idemo na preventivne preglede, na skrininge, koji spašavaju život. Nama je najvažnije da pacijent dođe u početnoj fazi bolesti, da ga operišemo i sve rešimo. Ako moramo da primenjujemo sistemski tretman, target lekove, citostatike, i slično, rezultati su gori i troškovi su mnogo veći”, priča dr Žegarac, koji na ovom Institutu radi skoro 20 godina, kako kaže, još od studentskih dana.
Pročitajte još:
Do pre dve decenije pacijenti su masovno kod onkologa dolazili sa ogromnim, zapuštenim tumorima, ali tada nije bilo skrininga kao danas.
“Tada smo teško mogli išta da im pomognemo. U današnje vreme se broj takvih pacijenata smanjio, ali ih ima i dalje, iako postoje brojni preventivni pregledi. U evropskim zemljama čak 50 odsto pacijenata se javi u pretkliničkoj fazi, odnosno sa tumorom koji je tek počeo da se razvija i tada se bolest brzo rešava. Oni gube pravo na osiguranje ako ne idu na vreme na skrining, što je dobro, jer ih time opominju na prevenciju. Kod nas, međutim, pacijent uglavnom dolazi u trećoj fazi bolesti i onda je sve hitno jer se nema vremena”, naglašava doktor.
Onkološki hirurzi na Institutu godišnje operišu oko 5.000 ljudi, a od toga je gotovo 3.000 rak dojke.
“To je ubedljivo najčešći tumor, koji tokom života dobije svaka osma žena u svetu. Za vreme korone otvorili smo Dnevnu bolnicu za karcinom dojke, gde pacijentkinja dođe na operaciju i istog dana ide kući. Prošle godine smo tako operisali 1.500 žena, a zahvaljujući donaciji gospođe Pecotić, naše bivše pacijentkinje, obezbeđena su sredstva za opremanje dnevne bolnice, kupili smo operacioni sto, lampe, aparat za anesteziju”, priča dr Žegarac.
“Usko grlo” ove ustanove je, ističe on, hemioterapija.
“To nam je sledeći projekat koji želimo da realizujemo, da napravimo još jednu dnevnu bolnicu, da rasteretimo gužve, olakšamo pacijentima i zaposlenima. Sada imamo 20 stolica za pacijente, a planiramo još 10”.
U Institutu radi skoro 1000 ljudi, među kojima je preko 200 lekara.
“Veliki problem su medicinske sestre, a nama nedostaje oko 30, zbog čega je konkurs stalno otvoren. One se javljaju u nedovoljnom broju, pa smo u saradnji sa direktorima medicinskih škola ugovorili da dolaze kod nas na vežbe, a da potom deo njih ovde stažira, kako bi se možda odlučile da rade sa nama. Prošlog meseca primili smo dva mlada lekara preko programa ‘100 najboljih’, jednog na hirurgiji, drugog na pedijatriji i odlično su se pokazali. Imamo i one koji volontiraju i gledaćemo da i njih primimo što pre”, najavljuje doktor Žegarac.
On ističe da u ustanovi u kojoj se leče maligne bolesti vlada stalna borba.
“U Srbiji se radi skrining za grlić materice, rak dojke, kolorektalni karcinom. Devojke starije od 25 godina treba da idu kod ginekologa jednom godišnje, a posle 30. bar na dve godine da rade ultrazvuk dojki, dok sa 40 treba uraditi prvu mamografiju. Skrining za kolorektal treba raditi sa 50 godina, pa na svake tri godine ponavljati, ako je sve u redu. Uskoro ćemo imati i skrining za rak pluća, a u našoj zemlji se godišnje dijagnostikuje 7.000 obolelih, pa i pored toga diskutujemo o zabrani pušenja, što je neverovatno, nije mi jasno šta tu ima da se priča. Moramo da počnemo da vodimo računa o svom zdravlju, dok smo zdravi, a ne kad primetimo prve simptome, jer tada je uglavnom, već kasno”, apeluje za kraj doktor Žegarac.
Najčešće pitanje za onkologa: Kako nastaje karcinom?
“To je ono što me stalno ljudi pitaju i uvek odgovorim da mi sami možemo da utičemo na čak dve trećine faktora koji izazivaju rak, a među njima su: pušenje, telesna težina, bavljenje fizičkim aktivnostima, alkoholizam. Mnogo toga zavisi od nas samih, a da to ne znamo, pa nismo često ni svesni šta sebi radimo”, zaključuje doc. dr Žegarac.
BONUS VIDEO: Šokantni prizori iz prebukirane srpske bolnice: Ove scene su dijagnoza našeg zdravstva koja hitno mora da se leči
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare