Tokom večerašnje konferencije za medije, u jednom trenutku je Vučić počeo da se vajka kako, eto, ipak na izbore nije izašlo 50,3 odsto birača, koliko je najavio tokom izborne večeri, već 49 odsto.
„Pa jeste“, priznao je Vučić da izlaznost nije bila 50 odsto, „ali posle ponovljena 234 biračka mesta, gde je izlaznost bila 26 odsto, a u prvom krugu je bila 52. Dakle, nama je realno 50 odsto izašlo na izbore, u jeku korone.“
U. Jeku. Korone.
Bez obzira što je i pre i posle ove rečenice dugo, dugo govorio, predsednik je uspeo da sa samo tri reči objasni u kakvoj to državi živimo i šta su prioriteti onoga što se kolokvijalno naziva vlašću.
„U jeku korone“ briše sve: i izjavu Darije Kisić Tepavčević da su izbori bili manji rizik od odlaska u prodavnicu; i Vučićevo maltretiranje Olivere Jovićević na RTS-u da mu pred kamerama prizna da li zna nekog ko se zarazio za vreme izbora; i ponavljanu mantru da su izbori bili najbezbedniji ikada igde, što su kao eho prenosili i Zorana Mihajlović i Nebojša Stefanović i svi okupacioni mediji.
(Kome se izraz „okupacioni mediji“ učini prejakim, nek pogleda izveštaj Evropske komisije, u kome se o zemljama Zapadnog Balkana govori kao o „zarobljenim državama“; ako je država zarobljena, onda i mediji koji takvu vlast (p)održavaju ne mogu biti drugo do okupacioni. Uostalom, valja samo pogledati koja su pitanja predsedniku postavljali Tanjug, Alo, Srpski telegraf: u trenucima kada predsednik najavljuje policijski čas od tri dana, niti jedno pitanje ovih medija nije bilo o zarazi i virusu – bili su važniji i Đilas i Tviter i Hrvatska)
„U jeku korone“, dakle, više od tri miliona ljudi je otišlo na glasanje, ne sluteći ništa. Krizni štab je ćutao, zvanične brojke o zaraženima i umrlima su neshvatljivo mirovale (i nakon toga uverljivo pobijene, čak ni da ne računamo otkriće BIRN-a), predstava se morala odigrati.
„Znate li ikoga ko se zarazio na izborima“, pitao je Vučić Oliveru Jovićević, koja nije mogla ili nije želela da mu odgovori.
Danas, na nešto više od dve nedelje od održanih izbora, 13 ljudi je umrlo, a više stotina se zaražava svakog dana. Testira se kao početkom marta, kada nije bilo dovoljno testova, pa je, i bez otkrića BIRN-a, jasno da je zaraženih svakog dana mnogo, mnogo više. Možda bi porodice svih tih zaraženih ljudi mogle Vučiću da odgovore na pitanje Oliveri Jovićević?
Na valjda jedino suvislo pitanje tokom cele konferencije, koje je, naravno, postavila novinarka N1 – ko će da snosi odgovornost za propuste – Vučić je prvo rekao da on samo delimično snosi odgovornost, i to za Novi Pazar, jer nije odmah poslao vojsku (bez oružja, kako je naglasio), a na ponovljeno pitanje izjavio je sledeće:
„Ja ću da snosim odgovornost, u kakvom god hoćete smislu“, rekao je Vučić, naglasivši da protiv njega postoji više od 150 krivičnih prijava. „Spreman sam da po svakoj snosim odgovornost, spreman sam da snosim odgovornost političku i svaku drugu zbog ovoga. (…) Moje srednje ime se zove odgovornost.“
I tu stižemo do ključne reči u poslednjih osam godina: odgovornost, tačnije, njen potpuni izostanak za iole važnije funkcionere vladajuće koalicije, predsednika da ne pominjemo.
Šta znači ne 150, nego 1500 krivičnih prijava za tužilaštvo koje viri iz Vučićevog džepa? Koga oni da gone? Šta znače prijave za sudije, za koje je još tadašnji ministar pravde rekao da „ima njihovih 5 ostavki u džepu i oni će biti mirni kao bubice i uradiće sve što im on kaže„?
Šta znači politička odgovornost u državi u kojoj ne postoji smenjivost vlasti na izborima?
Šta znači odgovornost, politička i svaka druga, kako reče predsednik, kada su sve televizije sa nacionalnom frekvencijom odavno upodobljene tako da obaveštavaju javnost neopterećene činjenicama, kada se njima upravlja iz jednog centra i koje će rado predsedniku da postave čitavu silu pitanja, samo da ne postave ono pravo i pozovu ga na tu odgovornost?
Šta znači odgovornost u državi u kojoj gradonačelnik Beograda i predsednik opštine Obrenovac rano ujutru pozovu Obrenovčane da ostanu u svojim kućama, pa ih u tim kućama dočekaju hiljadugodišnje poplave, podavi se više od 50 ljudi, a vlast cinično kaže da je mnogo njih umrlo prirodnom smrću?
Šta znači odgovornost u državi u kojoj je moguće da se mimo svakog lanca komandovanja pošalje helikopter sa šest članova posade i bebom u maglu, u Beograd, da tamo svi poginu, umesto da helikopter iz Novog Pazara ode u Kragujevac, gde, doduše, nema ministra i nema medija?
Šta znači odgovornost u državi koja čuva osumnjičenog za ubistvo Olivera Ivanovića, sve govoreći da taj osumnjičeni „nije cvećka“, ali da nema šanse da je on učestvovao u ubistvu, majke mi, proš’o je poligraf?
Šta znači odgovornost u državi u kojoj se više ne razaznaje ko je član Vlade, a ko član nekog kriminalnog klana?
Mnogo puta do sada Vučić je rekao da se bori da sačuva živote građana u borbi protiv koronavirusa. A opet, u poslednja dva meseca on i njegova stranka i njegovi navijači održali su čitav niz manifestacija, proslava i skupova kojima su direktno ugrozili živote građana Srbije.
Za sve to, kao, uostalom, nijednom u poslednjih osam godina, niko neće snositi odgovornost, a najmanje onaj kome je, kako kaže, odgovornost srednje ime.
Umesto jednog od temelja društva, odgovornost je postala samo još jedna reč kojom Vučić po potrebi maše ispred očiju sluđenih građana.
I neće postojati ni D od države, sve dok se sistem odgovornosti ne uspostavi, od vrha do dna. A to se sa ovom vlašću neće dogoditi. Neodgovornost je princip njihovog ponašanja.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare