Evropska komisija traži od Srbije da sprovede Medijsku strategiju i u skladu s njom stvori slobodno medijsko okruženje, omogući fer konkurenciju i osigura zaštitu medijskog pluralizma. Šta sve predviđa Medijska strategija?
“Očekujemo od srpskih vlasti rezultate primene Medijske strategije, u skladu sa obavezama koje su preuzete na najvišem nivou, kao i da stvore podsticajno okruženje u kome se sloboda izražavanja i sloboda medija nesmetano ostvaruju,” rekla je za N1 portparolka EU Komisije Ana Pisonero na pitanje o nacrtu medijskih zakona u Srbiji i primeni Medijske strategije.
A na dnevnom redu skupštinskog zasedanja koje je u toku, između ostalog, raspravlja se i o ta dva ključna medijska zakona.
Vlada Srbije usvojila je nedavno predloge dva ključna medijska zakona – Zakona o javnom informisanju i medijima i Zakona o elektronskim medijima i poslala ih Skupštini na usvajanje. Pre toga su iz nacrta zakona, nakon konsultacija sa OEBS-om, izbrisana dva sporna člana koja su kablovske emitere stavljala u podređeni položaj u odnosu na Regulatorno telo za elektronske medije.
Međutim, u predlogu jednog od zakona ostala je mogućnost da Telekom, sada i legalno, može da osniva svoje medije.
Tim članom, 39. novog Predloga Zakona o javnom informisanju i medijima, ukoliko se usvoji, država će prekršiti sopstvene propise. Jer, Medijskom strategijom, koja je na snazi, predviđeno je da država izađe iz vlasničke strukture u medijima.
Deo Medijske strategije koji se odnosi na ulogu države kaže da postoji „veliki broj ciljeva za koje se može zaključiti da uglavnom nisu ispunjeni“.
To se, navodi se, naročito odnosi na:
– stvaranje pogodnog okruženja za razvoj slobode izražavanja, imajući u vidu veliki broj pretnji, zastrašivanja i napada na novinare, neadekvatni stepen zaštite izvora informacija, loš socio-ekonomski položaj novinara i medijskih radnika, nedovoljnu otvorenost institucionalnih izvora informacija, diskriminaciju pojedinih urednika i novinara od strane organa javne vlasti, kršenje zakonskih obaveza i ljudskih prava u medijskim sadržajima pojedinih medija (ugrožavanje privatnosti ljudi o kojima se piše, tzv. diskreditujuće kampanje, ugrožavanje ličnog dostojanstva, govor mržnje, lažne vesti, nepoštovanje posebnih prava dece i maloletnika i žrtava nasilja, curenje podataka iz istraga, medijska promocija osuđenih lica, promovisanje problematičnih životnih stilova itd.);
PROČITAJTE JOŠ
– podsticanje razvoja medijskog tržišta, gde sredstva koja potiču od organa javne vlasti (državni organi, organi teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, javna preduzeća, privredna društva organizovana kao akcionarska društva, društva sa ograničenom odgovornošću i sl. u vlasništvu države, ustanove i druge javne službe, javne agencije i sl.), putem mehanizama državne pomoći (projektno sufinansiranje), javnih nabavki, ugovora o poslovnoj saradnji javnog sektora i (izdavača) medija, netransparentna i nejasna kreditiranja poreskih i drugih obaveza (izdavača) medija prema javnom sektoru, te drugi vidovi (posrednog i neposrednog) finansiranja medija i dalje u velikoj meri utiču na tržište;
– obezbeđivanje adekvatnog finansijskog okvira za funkcionisanje javnih medijskih servisa, gde se sistem finansiranja uspostavljen Zakonom o javnim medijskim servisima (koji uspostavlja odgovarajući okvir za finansijsku održivost javnih servisa i njihovu finansijsku nezavisnost od organa javne vlasti) ne primenjuje (iako je planirano da se primenjuje od 1. januara 2016. godine), a umesto njega je na snazi „privremeni” režim (trajaće najmanje do 2020. godine) uspostavljen posebnim Zakonom o privremenom uređivanju načina naplate takse za javni medijski servis gde se osnovna delatnost finansira iz budžeta i takse koja je fiksirana na iznos ispod zakonskog maksimuma i suprotno proceduri za njeno određivanje;
– obezbeđivanje nezavisnosti Regulatornog tela u oblasti elektronskih medija, nezavisnost regulatora je formalno proklamovana, ali u praksi nije u potpunosti obezbeđena, i to delom zbog nedostataka u regulativi, a delom zbog neadekvatne primene ili izostanka primene postojećeg regulatornog okvira, što je vidljivo u postupku izbora članova Saveta REM-a, višegodišnjeg rada Saveta REM-a u nepotpunom sastavu, nedavanja saglasnosti na Statut i neblagovremenog davanja saglasnosti na finansijski plan REM-a itd.
– otklanjanje sukoba nadležnosti dva ili više organa nad sprovođenjem propisa, kao i jačanje kapaciteta kako bi se u punoj meri omogućila kontrola sprovođenja propisa, gde je primetan izostanak adekvatne kontrole u gotovo svim bitnim oblastima medijskog sektora, od funkcionisanja Registra medija, preko projektnog sufinansiranja, pa do kontrole rada pružalaca medijske usluge od strane REM-a.
U Strategiji se navodi i da se stiče utisak da je država i dalje značajan akter na medijskom tržištu. Naime, prethodna Medijska strategija, a potom i medijski zakoni su samo delimično rešili problem putem redefinisanja učešća države na medijskoj sceni (obavezna privatizacija i projektno sufinansiranje), ali čak i u tim oblastima su mnoge stvari ostale nedorečene, a još važnije, veliki segment uticaja države na medijsku scenu je ostao van opsega medijske politike (i zakonodavstva), uključujući tu i pomenute druge problematične vidove dodele javnih sredstava.
U delu koji se odnosi na REM, u Medijskoj strategiji piše da „uprkos zakonskom definisanju regulatora kao nezavisnog tela, REM je u statusnom smislu telo koje se nalazi između +organa državne uprave+ i nezavisnog regulatornog tela“. „Razlozi zbog kojih regulatorno telo ima takav status su delimično u nedostacima same regulative, a delimično su posledica njene implementacije“, piše.
Predlaže se da je u cilju poboljšanja položaja REM-a „neophodno ustanoviti niz mehanizama, čiji bi cilj bio obezbeđivanje funkcionalne, finansijske i organizacione nezavisnosti, kao i precizno definisananje statusa u pravnom sistemu Srbije, uz jasno opredeljenje da to telo svoje zadatke mora da obavlja nepristrasno i transparentno, uživajući potpunu samostalnost pri izvršavanju zadataka koji su mu dodeljeni, što ne isključuje odgovornost regulatora“.
Za medijske stručnjake, novim zakonskim idejama ruši se „brana“ koja je, makar formalno, postojala i koja je medijsku scenu štitila od uticaja države.
Na to je nedavno podsetila Ivana Stevanović iz Fondacije Slavko Ćuruvija, koja je rekla da Medijska strategija „eksplicitno navodi meru izlaska države iz vlasništva nad medijima“, a da „nove odredbe u medijskim zakonima naknadno legalizuju po važećim zakonima nelegalno ponašanje Telekoma“.
„Od početka insistiramo na tome da je ovo značajno odstupanje od Medijske strategije, i to ne samo ove strategije, već mi čitav proces koji je započet 2011. sada praktično poništavamo i naknadno zapravo legalizujemo ponašanje Telekoma koje je, po važećem zakonu, sve ove godine nelegalno. Telekom nije do sada, po važećem zakonu, smeo da ima ikakvo vlasništvo ni nad kakvim medijima, a on to ima. Ovaj zakon je pokušaj ozakonjenja te situacije koju smatramo potpuno neprihvatljivom“, navela je Ivana Stevanović.
Profesor FPN u penziji Čedomir Čupić kazao je za N1 da usvajanje medijskih zakona, koji će omogućiti Telekomu da osniva svoje medije, nije dobra stvar, jer će se stvoriti jedna vrsta monopolizacije, koja nije dobra ni za tržište, a na kraju, ni za građane.
Telekom Srbija, koji je pod većinskom kontrolom države, već je vlasnik Arena Chanels grupe, u okviru koje posluju brojni sportski i kablovski kanali i licencirani programi kao što su Euronews, Bloomberg Adria i još neke televizijske stanice.
***
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar