12
Vencislav Lilić iz sela Veliki Izvor nadomak Zaječara je čitavog života vodio zdrav život - još kao mali počeo je da igra folklor, uporedo trenirao fudbal i košarku, išao u muzičku školu i na sve to stigao da redovno uči i bude dobar đak. A onda mu je život pokazao pravo lice - na prvoj ekskurziji sa školom zadobio je prvu upalu pluća i od tada više ništa nije bilo isto. Rad njegovih pluća je značajno oslabio, zbog čega je morao na transplataciju. Šesnaest godina kasnije njegove molitve su uslušene i u aprilu ove godine urađena mu je transplatacija.
Ni sam Vencislav nije svestan kako je njemu, sportisti i tinejdžeru vedrog i zdravog duha, mogla da se dogodi opaka bolest – cistična fibroza zbog koje je morao da ide na transplataciju pluća.
„Prvi deo moje borbe usledio je posle prve upale pluća u osnovnoj školi, kada sam prvi put primio intravenozno terapiju. Drugi deo mog života je sve češća poseta bolnici i primanje infuzija. Narednih 16 godina redovno sam išao na bolničko lečenje. U mom životu nema posustajanja, ali sam video da se sve češće zamaram, fudbal i folklor sam morao da napustim, ali nisam se predavao“, kaže Vencislav odmah na početku razgovora za Nova.rs.
Kako dalje objašnjava, upisao je fakultet jer o tome je čitav život maštao, uprkos borbi koja mu je predstojila.
„Već na trećoj godini sve mi je bilo opterećenje, sve više noći provodio sam uz inhalacije i venske infuzije, nisam mogao da ispratim predavanja, a ispite sam spremao od kuće. Nakon toga sam se zaposlio kao trgovački putnik i sam sebe gurao i terao da radim. Nisam mogao toliko da hodam, ali sam se trudio da živim punim plućima, ako se tako može reći. Svako pogoršanje zdravlja sam prebrodio na nogama“, priča ovaj hrabri čovek.
Godina 2013. za njega je i najteža i najlepša – iznenada mu je preminuo otac, ali je tada upoznao sadašnju suprugu zahvaljujući kojoj je danas živ.
Borba se nastavila, kućne infuzije bile su sve češće, ali je Vencislav pokušao da nastavi da živi svoj život kao i svi drugi.
„Nisam život ničim ograničio, borio sam se u glavi i nisam razmišljao da ja imam retku bolest, ali sam video da nešto moram da uradim sa svojim životom. Kapacitet pluća mi je pao ispod 30 odsto i tad sam počeo da razmišljam o transplantaciji pluća. Usred sve moje nevolje, 2015. dobio sam prvu ćerku Dariju. Tada nisam mogao supruzi ništa da pomažem oko deteta, jer sam se već puno umarao, mogao sam je čuvati samo tako što ležim i eventualno dam joj flašicu“, priseća se on.
Treći deo njegov života, kako nam priča, počeo je 2016. Na svoju inicijativu otišao je u Kliniku za pulmologiju UKCS i nakon toga tamo je više puta hospitalizovan, sve dok dr Sanja Dimić nije posumnjala na cističnu fibrozu.
„Nakon detaljnih analiza, 2016. dijagnostifikovana mi je cistična fibroza. Napustio sam posao, jer više nisam mogao da radim i otišao sam u invalidsku penziju. Kada sam čuo za cističnu fibrozu, nisam bio svestan kakva je to bolest, pa sam narednih godina uvideo kako je teška i zahtevna bolest. U međuvremenu nastaje problem, jer su transplantacije pluća obustavljene. I dalje sam bio optimista i mislio sam da sam jači nego što stvarno jesam. Samo me inhalacije drže svih tih godina i kapacitet pluća mi pada ispod 20 odsto. Toliko sam bio loše da više ni pertle nisam mogao sebi da vežem, ali nisam odustao“.
PROČITAJTE JOŠ:
12
0
2
U međuvremenu je sa suprugom otvorio firmu, dobio je i drugu ćerku, a borba za goli život nije prestajala. Zatim mu se 2022. godine stanje naglo pogoršalo.
„Tada sam u bolnici proveo tri meseca i javlja se mogućnost da apliciram za transplantaciju. Počinje borba, prikupljanje dokumentacije i slanje za Mađarsku, gde je obavljena transplantacija. Sve vreme sam imao pomoć i podršku predsednice Udruženja CF Srbije Milice Perić. Uz nju su sve vreme bili predstavnici RFZO-a. Nakon urgencije iz kabineta predsednika Srbije predsedniku Mađarske, nastupa bezbroj kontrola i dodatnih pregleda i ispitivanja u UKCS, ali i u Mađarskoj, te dobijam informaciju da sam idealan kandidat“.
Međutim, poziv na transplantaciju nije dolazio. Već ga je hvatala nevoza, pomišljao je da se od njega odustalo, i nada se polako gubila.
„U januaru ove godine dobio sam poziv iz RFZO-a da je zvao doktor koji treba da me operiše i da me obavesti da su me stavili na listu za transplantaciju, te da budem u pripravnosti. Pozvao sam najbolje drugare, pozdravio se sa suprugom i ćerkama i krenuo u Suboticu. U saradnji sa RFZO i ambasadom smešten sam u stan u Budimpešti. Dok sam čekao, trudio sam se da održim vitalnost i pokretljivost. A onda je 6. aprila usledio sudbinski poziv. Tim za transplantaciju me je obavestio da je našao organ za mene. Nikada u životu nisam imao nikakav strah, niti sam paničar, ali kada sam došao u bolnicu i počele pripreme, tada sam prvi put osetio neki strah i shvatio koliko je sve to veliko i ozbiljno, sve do napada panike kada su me uveli u operacionu salu“, seća se Vencislav.
PROČITAJTE JOŠ:
4
0
0
Nakon intervencije, proveo je pet dana na intenzivnoj nezi. Kaže da je odmah tada mogao „volu rep da iščupa“, te da su lekari bili prezadovoljni njegovim oporavkom uprkos mnogim poteškoćama koje su se izdešavale na početku.
„Počeo sam da šetam, da vozim sobni bicikl svakodnevno i da vežbam. Bez podrške porodice i prijatelja sve ovo se ne bi realizovalo i ostvarilo. Sada, jako kratko nakon transplantacije, hodam po pet-šest kilometara dnevno. Svako mora da veruje u nešto da bi to dobio i bude što više pozitivan, jer imati cističnu fibrozu nije mana, samo vera i da sve može biti dobro. Cistična fibroza je jedna ogromna borba pacijenata, ali i porodica, u kojoj nikad ne treba odustati“, navodi on.
Apeluje na sve građane da dobro razmisle o transplataciji organa koja može da spase i nekoliko života.
„Ljudi su u zabludi i jako mi je žao zbog toga, zato treba da se širi svest o transplataciji organa“, ističe Vencislav.
BONUS VIDEO: Kako do besplatnog zdravstvenog osiguranja o trošku RFZO u inostranstvu