Svi slavimo paraolimpijce, a oni u gradu ni kafu ne mogu da popiju

Ovih dana dočekujemo paraolimpijce i paraolimpijke Srbije, ponosimo se njihovim medaljama i rekordima, a i divimo im se s razlogom. Nažalost, korisnici kolica među njima, uprkos svim medaljama po povratku u Srbiju neće moći da popiju kafu u nekom kafiću, niti da samostalno odu do prodavnice, jer su i Beograd i praktično svi gradovi u Srbiji i dalje nepodobni za samostalno kretanje korisnika kolica. Dovoljan je jedan pogled na trotoare blokirane nesavesno parkiranim automobilima, ali i često presečene građevinskim materijalom sa lokalnih gradilišta širom zemlje da slika bude jasna. To je nešto zbog čega bi svi trebalo da se stidimo.„Beograd je po pristupačnosti kretanja i dalje na niskom nivou u odnosu na razvijenije gradove Zapadne Evrope“, objašnjava arhitektkinja i urbanistkinja Milena Vukmirović, koja ističe da većina krupnih projekata koji se rade u centru Beograda, poput Beograda na vodi, prate propise o prilagođavanju prostora, ali da to nije dovoljno.„Kada pogledamo glavne ulice i popularne objekte tu je situacija dosta dobra. Obaraju ivičnjake, postavljaju taktilne trake… Ali to ne treba da nas zavara. Čim se malo udaljite od centra, situacija se pogoršava. Najveći problem je sa postojećim objektima. Retko ko ih prilagođava. Svuda se primećuje prekinuti kontinuitet kretanja. Na primer, ako možete da izađete iz zgrade, odmah na trotoaru ćete naići na blokadu koja će onemogućiti dalje kretanje. Neki objekti imaju rampu, ali je previše kosa ili posle sama unutrašnjost objekta ograničava kretanje i korišćenje. Kontinuitet kretanja je ono što korisnicima kolica omogućava slobodno i samostalno funkcionisanje, te je tu neophodna veća doslednost“, ističe Vukmirović.Iako je građanska dužnost svih nas da imamo svest o tome da je nekim ljudima za slobodno kretanje potrebno više prostora i dalje su u većini oni koji neće o tome razmišljati dok se bahato parkiraju. Osvešćenost za ovu temu se obično javi tek kad se nama dogodi da od kola ne možemo da prođemo ulicom sa malim detetom ili sa starijim roditeljem.„Mom ocu je pre nekoliko godina dijagnostikovana progresivna varijacija multipla skleroze. Brzo je izgubio upotrebu nogu i uzeli smo električna kolica. Živimo na četvrtom spratu u zgradi bez lifta, u centru Beograda. Za svaki očev izlazak napolje moramo da organizujemo njegovo spuštanje sa četvrtog sprata, ali i spuštanje kolica koja teže više od sto kilograma. Nepostojanje rampi u 90 odsto institucija na Vračaru, izuzev hrama Svetog Save, nemogućnosti odlaska u toalet u kafićima dovode nas u situaciju da i kad uspemo da ga spustimo nailazimo na gomilu drugih prepreka koje mu zaista blokiraju život. On ima 54 godine, a živi kao da je u kućnom pritvoru“, požalio se M.M. koji nas je kontaktirao povodom ove teme.Na kom je nivou svest o ovom problemu govori i činjenica da i dalje u srpskim medijima možemo naići na diskriminatorno oslovljavanje ljudi kao „prikovanih za invalidska kolica“. Zbog toga je od velike važnosti podsetiti da invalidska kolica nisu „robija“, već pomagalo koje služi za omogućavanje kretanja, kao i da mnoge ljude u našem društvu „nepokretnima“ zapravo čine ulice, trgovi, javni toaleti, trotoari i svi oni javni objekti koji su pravljeni kao da oni ne postoje.

***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram